Šta se dogodilo 5. oktobra 2000. godine i šta je bilo sa liderima DOS-a?

Prvi cilj je bio STOP izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića.

Naime, za nedelju 8. oktobra SIK je pripremao drugi krug predsedničkih izbora, ali je DOS, koji je činilo 18 stranaka opozicije, ultimativno zahtevao da Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana.

„Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom“, poručio je Koštunica Miloševiću, ukazujući na masovne proteste i opasnost izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji.

Drugi zahtev udružene opozicije bio je smenjivanje generalnog direktora, glavnog urednika i uređivačkog kolegijuma državne televizije i promena uređivačke politiku kako bi se omogućilo objektivno informisanje građana o zbivanjima u Srbiji.

Takođe, DOS je zahtevao i puštanje svih građana uhapšenih zbog protivljenja režimu Slobodana Miloševića i izborne krađe.

Već tokom pre podneva 5. oktobra su se slile stotine hiljada građana na beogradske ulice. Stižali su sa svih strana Srbije, uprkos blokadama i upornosti Miloševića da istraje na drugom krugu.

Po isticanju vremena zakazanog za priznavanje izborne krađe, oko 15:30 velika grupa nezadovoljnih građana kroz prozor je ušla u zgradu Skupštine, dok je policija suzavcem rasterivala ljude okupljene na platou ispred zgrade.

Neuspešno, jer je oko 16:00 još jedna grupa građana ušla u parlament, ovog puta stepenicima, pa na glavni ulaz odakle su se povukli policajci koji su branili prolaz.

Usledili su sukobi u okolnim ulicama, demonstranti su demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza parlamenta, a i zgrada je devastirana.

Prema informacija koje su kasnije postale javne, komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a, a sat kasnije i pripadnici policijske stanice u obližnjoj ulici Majke Jevrosime položili su oružje i deo se priključio demonstrantima.

Najžešći sukobi su bili u Takovskoj ispred zgrade Radio-televizije Beograd (sada RTS). I ta zgrada je kasno posle podne zapaljena, a generalni direktor Dragoljub Milanivuć samo je zahvaljujći prisebnosti nekih demnstranata izbegao linč.

Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTB-a.

DOS je formirao Krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti.

Sutradan 6. oktobra Milošević se obratio javnosti i zvanično priznao poraz na predsedničkim izborima, pa je već 7. oktobra Vojislav Koštunica položio predsedničku zakletvu.

Ključni moment za uspeh protresta, ali pre svega izbegavanje većeg sukoba bio je prelazak specijalnih policijskih snaga na stranu demonstranata.

Taj prelazak je i danas obavijen velom tajne, jedino što se pouzdano zna jeste da su su dan ranije susreli Zoran Đinđić i jedan od kasnijih atentatora na njega Milorad Ulemek Legija i da je postignut dogovor da specijalci ne dejstvuju.

U demontracijama je stradala Jasmina Jovanović (39) iz Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. a Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara.

U neredima je povređeno je 65 ljudi.

Mladi okupljeni u organizaciji Otpor

Organizacija Otpor, čiji je zaštitni znak bio logo sa stilizovanom pesnicom, okupila je mlade, studente, sindikate i Miloševiću se suprotstavljala gerilski, pre svega grafitima, plakatima i nalepnicama.

Miloševićev režim je prepoznao opasnost koja mu preti od ovog pokreta, čija je popularnost rasla i kojem su se pridružile i poznate ličnosti.

Zbog raznih gerilskih akcija, Miloševićev režim je počeo obračune sa „otporašima“, koji su neretko brutalno prebijani.

Tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković čak je Otpor okarakterisao kao „terorističko-fašističkom organizacijom“.

Lideri Demokratske opozicije Srbije (DOS)

Nekadašnji predsednik SRJ, premijer Srbije i lider Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica, povukao se iz politike još 2014. godine, a od tada se retko pojavljuje u javnosti i ne daje izjave medijima.

Rasim Ljajić je u DOS ušao kao lider Sandžačke demokratske partije, ali je 2008. godine osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije. Važi za najdugovečnijeg ministra u Srbiji jer je bio u vladama kojima je upravljao DSS, DS i SNS. Nakon formiranja nove vlade u oktobru 2020. godine povukao se iz izvršne vlasti, ali se i dalje nalazi na čelu SDPS.

Velimir Ilić je od 1997. godine na čelu Nove Srbije koju je tokom petooktobarskih promena vodio sa istoričarom Milanom St. Protićem. Ilićeva najvažnija zaduženja u različitim vladama odnosila su se na infrastrukturu, kapitalne investicije, građevinarstvo i vanredne situacije, a kao koalicione partnere birao je Vojislava Koštunicu, Vuka Draškovića, pa i Srpsku naprednu stranku (SNS). Opozicionom delovanju vratio se 2017. godine.

Dragoljub Mićunović predvodio je 2000. godine Demokratski centar, koji se kasnije kolektivno učlanio u Demokratsku stranku, a on je postao predsednik Političkog saveta te stranke. Jedan od osnivača DS i njen prvi predsednik ponekad i u svojoj 95. godini komentariše aktuelne političke i društvene događaje u Srbiji.

Nebojša Čović je u DOS ušao kao lider Demokratske alternative koju je osnovao 1997. godine, nakon što je napustio Miloševićev SPS. Bio je potpredsednik u prvoj demokratskoj vladi izabranoj u januaru 2001. godine. Nedavno je izabran za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Zvanično nije aktivan u politici, ističe da od 2008. godine nije član ni SNS, niti bilo koje druge stranke, ali se povremeno pojavljuje u javnosti u svojstvu analitičara.

Nenad Čanak je bio predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine od njenog osnivanja, a nakon 2000. godine bio je predsednik Skupštine Vojvodine. LSV je do početka 2023. godine bio koalicioni partner Srpske napredne stranke u gradskoj vlasti Novog Sada, dok je na pokrajinskom nivou bio u opoziciji. Čanak je u novembru 2022. odlučio da se na Kongresu ne kandiduje za predsednika partije koju je predvodio pune 32 godine, ali je rečeno da ostaje u stranci i da će nastaviti da radi u oblastima političkog delovanja LSV u kojima se proceni da može dati najveći doprinos.

Čestitka ⁦@XXLTulip⁩ https://t.co/rr0kz1F5XT

— Aleksandar Marton 🎗️ (@Alex_Marton) October 2, 2024

Žarko Korać predvodio je Socijaldemokratsku uniju i bio jedan od potpredsednika u Đinđićevoj vladi. Danas je nekadašnji SDU, na čijem je čelu Korać bio do 2014. godine, preimenovan u Partiju radikalne levice. Iako nije politički aktivan, često komentariše događaje u Srbiji i regionu.

Miodrag Isakov bio je na čelu Reformista Vojvodine, a nakon što je DOS preuzeo vlast bio je potpredsednik vlade. Penzionerske dane provodi u Rakovcu, nadomak Novog Sada, gde piše knjige, a poslednja koju je izdao zove se „Pijani smo bili bolji“.

Bivši lider Nove demokratije Dušan Mihajlović je bio ministar policije u vladi Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, obavljajući istovremeno i dužnost potpredsednika vlade, a 2004. se povukao i sa mesta predsednika svoje stranke. Piše knjige („Povlenske magle i vidici“), a često se može videti u prirodi na planini Povlen.

Dragan Veselinov je bio predsednik Narodne seljačke stranke, koja je 1996. prerasla u Koaliciju Vojvodina. U vladi Zorana Đinđića bio je ministar poljoprivrede, a nakon saobraćajne nesreće u kojoj je njegov vozač službenim kolima usmrtio Katarinu Marić u centru Beograda, Veselinov je pod pritiskom javnosti podneo ostavku 1. jula 2003. godine. Povukao se iz politike, vratio na Fakultet političkih nauka, gde je bio redovni profesor i odatle otišao u penziju, koju provodi u Pančevu.

Nekadašnji predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju i bivši načelnik Generalštaba JNA general Momčilo Perišić, koji je osuđen na četiri godine zatvora zbog špijunaže iz 2002. godine, od maja izdržava kaznu u Zabeli.

Goran Svilanović je u vreme Petog oktobra bio predsednik Građanskog saveza Srbije, a jedna od poslednjih pozicija mu je regionalnog menadžera za Srbiju, Bosni i Hercegovinu i Crnu Goru u jednoj od vodećih kompanija za inženjering, razvoj i menadžment u oblasti konsaltinga na Zapadnom Balkanu.

Dragan Milovanović je 2000. godine predvodio Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), koja je bila deo pobedničke koalicije. U Đinđićevoj vladi bio je ministar za rad i zapošljavanje, a nakon političkog angažmana nastavio je da se bavi sindikalnim radom.

Preminuli lideri stranaka članica DOS

Zoran Đinđić, uz Koštunicu najistaknutiji lider Demokratske opozicije Srbije, ubijen je kao premijer Srbije 12. marta 2003. godine, u dvorištu zgrade Vlade.

Nekadašnji general Jugoslovenske narodne armije Vuk Obradović predvodio je Socijaldemokratiju, a u prvoj vladi nakon Petog oktobra obavljao je funkciju potpredsednika. Vladu je napustio nakon afere u kojoj je bio optužen za seksualno uznemiravanje saradnice, a stranka mu se podelila na dva krila. Preminuo je 2008. godine.

Vladan Batić, koji je u Đinđićevoj vladi bio ministar pravde, do svoje smrti 2010. godine bio je predsednik Demohrišćanske stranke Srbije.

Jožef Kasa predvodio je Savez vojvođanskih Mađara do 2010. godine, a nakon toga se bavio novinarstvom kao urednik „Subotičkih novina“. Preminuo je 2016. godine.

Branislav Kovačević bio je lider Koalicije za Šumadiju i glavni urednik portala Šumadijapres, a preminuo je 2010. godine.