Šta se u Srbiji više „prima“, političke stranke ili pokreti?

Većina ljudi koji slobodno razmišlja, koji ne živi od politike, nije njom opterećen i ne razmišlja da mu je politika potrebna da bi ostvario životni cilj beži od članstva u partijama, jer čim uđete u stranku imate obavezu da poštujete pravila koja su često ozbiljna i rigidna.

Ipak, bolje je u proces motivacije ljudi ulaziti sa pozicije političke stranke jer u strankama nema improvizacije, već jasne organizacije i zato što stranka može da se širi po dubini, kroz lokalne odbore, kažu sagovornici Danasa koje smo pitali da li je bolje u Srbiji osnovati politički pokret ili stranku i čemu građani više pristupaju.

Protekel nedelje registrovana je nova organizacija „Srbija centar“ čije je najprepoznatljivije lice predsednički kandidat Zdravko Ponoš, koji je, kao i mnogi političari pre njega, umesto partije, odlučio da registruje udruženje.

Ključna razlika u osnivanju partije i takozvanog pokreta, odnosno udruženja građana je u 10.000 potrebnih potpisa za registraciju političke stranke, dok je za udruženej potrebno samo tri potpisa.

Kada se na to pridoda i to da svaki potpis mora biti overen i da se overa plaća više desetina dinara, osnivanje partije u startu košta nekoliko desetina hiljada evra.

Zato su u Srbiji poslednjih godina i zastupljeniji „pokreti“ koji su okupili i motivisali veliki brog građana, a čak su učešćem na izborima postali i politički subjekti, od Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića i Dosta je bilo (koji je postao partija ove godine), preko Ne davimo Beograd (koji najavljuje prerastanje u stranku), Lokalnog fronta iz Kraljeva, do Ekološkog ustanka Aleksandra Jovanoivića Ćute, do Kreni-promeni Sava Manojlovića (koji do sad nije bio na izborima).

Trenutno u Registru političkih partija, koji vodi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, navedeno je 124 partija od kojih je 113, bar prema ovom dokumentu, aktivno.

Politikolog Cvijetin Milivojević za Danas kaže da se pokret ne osniva već se stvara i nastaje.

– Većina ljudi koji misli da se bavi politikom kreće tako što osnuje nešto što je u pravnom smislu nvo i deo civilnog sektora, da mu pompezniji naziv poput pokreta i ako zaživi sprema se za transformaciju u stranku. Imali smo i druge načine. Opozicione stranke poslednjih godina nastaju i tako što su za novac kupovale već registrovane političke stranke ili se inkorporirale u te stranke menjajući im imena. Tako je nastala i stranka gospodina Tadića, Đilasa, Jeremića. To je legitimno. Imali smo i stranke kojima je trebalo mnogo vremena da iz nečega što je bilo pokret dođu u poziciju da skupe potpise za stranku. Tu je primer DJB Saše Radulovića, ili Zdrava Srbija Milana Stamatavićeva – podseća on.

Kako dodaje, proces je takav da se testirata politika, ideja i program tako što se izađe na ulicu, poput Ćute il Kreni-promeni, postane se prepoznatljiv i neko u koga se veruje ili ne, i u jednom trenutku to postane nešto što vredi da bude politička organizacija.

Upitan da li se češće građani učlanjuju u stranke ili pokrete, odgovara da je danas malo ljudi koji su spremni da se učlane u stranku, sem onih koji se po inerciji učlanjuju u vladajuću stranku.

– Većina ljudi koji slobodno razmišlja, koji ne živi od politike, nije njom opterećen i ne razmišlja da mu je politika potrebna da bi ostvario životni cilj beži od članstva. Ne zaboravite, nijedna politička stranka nije organizacija slobodoumnih ljudi. Čim uđete u stranku imate obavezu da poštujete pravila koja su često ozbiljna i rigidna. Nijedna stranka nije demokratska. Ljudi koji imaju simpatije ili daju glas na izborima nekoj slobodoumnoj priči retko će se odlučiti da i formalno uđu u partiju osim ako nemaju ozbiljne političke ambicije – kaže Milivojević.

On navodi da u Srbiji postoji jedna masovna partija koja je ustvari keč ol pokret nastao na talasu vlasti sa 750.000 članova.

– Kad ste u poziciji opozicione stranke to ne možete ni sanjati. U ovom trenutku, mislim da retko koja stranka ima više od nekoliko hiljada članovima. A aktivista još i manje – procenjuje naš sagovornik.

Bojan Klačar, izvršni direktor Cesid, dodaje da su posle 2012. a posebno posle 2014. politički akteri procenili da pokreti imaju veće šanse od stranaka zato što je poverenje u stranke u Srbiji relativno nisko.

– Takođe, neki od aktera su se pozivali da su i na Zapadu pokreti bili u narastanju, međutim, to je bila loša procena jer na Zapadu gde su se u jednom momentu osnaživali pokreti nije došlo do napuštanja ozbiljnog političkog organizovanja što se u Srbiji počelo da dešava posle 2014. i to po pravilu na strani opozicije, ne na strani vlasti – ukazuje on.

Kada je reč o mobilizaciji i motivaciji ljudi, Klačar kaže da nije presudno da li je nešto stranka ili pokret, nego ideja, strategija, način komunikacije, ljudi i vera u uspeh.

– U Srbiji smo bili svedoci da je svojevremeno i DJB i PSG imao relativno uspešnu motivaciju ljudi da se okupe oko njih kao pokreta, ali je problem nastajao što nije bilo dovoljno kohezivnog tkiva pa su njihovi uspesi kratko trajali. Zato je puno bolje u proces motivacije ljudi ulaziti sa pozicije političke stranke jer u strankama nema improvizacije, već jasne organizacije i zato što se stranka može da širi po dubini, kroz lokalne odbore. Politika i parlamentarizam su, pre svega, pitanje političkih stranaka kao čvrstih organizacija i tome nas uči iskustvo razvijednih demokratija – navodi on.

Kako zaključuje, pokreti nisu nedostatak, ali je prvi korak u osnaživanju pluralizma stabilan i ozbiljan stranački život, kontinuitet i redovnost izlaska na izbore.

– Trenutno, Srbija nema razvijen stranački život i potrebnije su joj jake i velike stranke, nego mnoštvo istih ili sličnih pokreta koji neretko deluju i liče na nevladine organizacije – kaže Klačar.