Šta Srbija može očekivati od formiranja Makronove Evropske političke zajednice?

Evropska politička zajednica, kako se predlaže, imala bi formu lagane pravne strukture sa mogućnošću odlučivanja, uz poštovanje autonomije odlučivanja EU i svake države članice i sastajala bi se nekoliko puta godišnje na nivou šefova država, ili vlada kao i na ministarskom nivou.

To ne bi bila alternativa članstvu u EU, ni zamena za proces proširenja već naprotiv, jer bi evropskim državama koje žele da se pridruže Uniji omogućila jačanje veza sa državama članicama EU pre pristupanja, kako u političkom, tako i u smislu pratećeg učešća u određenim politikama EU, uključujući, gde je to prikladno, kroz postepenu integraciju u unutrašnje tržište EU, pojašanjava se u francuskom predlogu.

O Makronovoj ideji Evropske političke zajednice raspravljaće se na sledećem sastanku Evropskog saveta 23. i 24. juna u Briselu. A o tome šta ona predstavlja, Makron je zemlje članice EU obavestio kroz non pejper, u kome je istakao da politika proširenja, neophodnih reformi i trajanja koje nužno sledi, “ne nudi danas neophodni politički okvir za odgovor na hitne istorijske i geopolitičke potrebe koje proizlaze iz rata protiv Ukrajine”.

Postavlja se pitanje da li bi ova nova organizacija država bila zamena za članstvo u EU, koje se kada je reč o Srbiji ni ne nazire, ili bi, naprotiv, mogla da ubrza srpske evrointegracije.

Grubješić smatra da politika proširenja, kakvu poznajemo više je izvor frustracija, a ne nade, prevashodno zbog stava nekih zemalja članica EU. Kaže i da ukoliko želi da zaista postane geopolitička Unija, proširenje mora da postane njen glavni strateški projekat.

“Predlažu se konkretni i opipljivi koraci koji bi čvrsto vezali zemlje koje to žele sa EU u vreme dok ne postanu članice. I za to je potrebna jasna mapa puta pristupanja jedinstvenom tržištu EU uz značajnu podršku iz evropskih fondova, uključivanje u evropske politike, posebno u energetsku i klimatsku, ali i u zajedničku spoljnu i bezbednosnu, učešće u političkim institucijama, itd”, kaže sagovornica Danasa.

Napominje i da bi, u suštini, pristupanje išlo prema obrascu datom u novoj metodologiji, kroz faznu horizontalnu integraciju.

“O tom Makronovom predlogu će se raspravljati na junskom samitu, ali već sada možemo da vidimo rezervisanost nekih članica, kojima je možda ideja prihvatljiva, ali ne i predlagač”, ističe Grubješić.

Aleksandar Ivković, istraživač European Western Balkans, kaže za Danas da iz pisanja Jutarnjeg lista nismo saznali mnogo šta novo o francuskom predlogu.

“Znalo se da će se na sastanku Evropskog saveta (predsednika i premijera EU) sledeće nedelje pričati, između ostalog, o Evropskoj političkoj zajednici, koju je predsednik Makron prvi put predložio 9. maja u govoru pred Evropskim parlamentom. Iz ovog teksta čak smo dobili manje detalja o sadržaju te strukture, nego iz Makronovog govora. On je nabrojao neke konkretne oblasti saradnje koje bi bile uključene: odbrana, energetika, mobilnost mladih i slično. Naravno, to otvara brojna tehnička pitanja koja tek treba razjasniti. Iz pisanja Jutarnjeg lista, međutim, vidimo samo da bi ona bila otvorena evropskim zemljama koje dele iste vrednosti, što je vrlo uopšteno, i da bi uključivala redovne sastanke”, kaže Ivković.

Kada se prvi put čulo za ovu ideju u maju, ona je u Srbiji, prema njegovim rečima, protumačena kao „čekaonica“ za naš region.

“Ispostavilo se, međutim, da je to pre svega „čekaonica“ za Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju, koje su se nadavno prijavile za članstvo u EU. Francuska od tad pokušava da naglasi da ova inicijativa nije zamena za proces pristupanja za Zapadni Balkan. Ipak, imajući u vidu prethodne stavove predsednika Makrona, mislim da postoji rizik da bi on svakako želeo da zemlje Zapadnog Balkana provedu što duže vremena u ovoj organizaciji, a ne u EU. A čini se i da neki lideri našeg regiona ne bi imali ništa protiv toga”, objašnjava Ivković.

Napominje da treba prvo videti koliko ima podrške za ovu ideju, što je i dalje vrlo maglovito. Verovatno je da će se istočne članice EU usprotiviti, jer će videti to kao zamenu za članstvo Ukrajine, za koje se zalažu. Takođe je treba razlikovati od ideje faznog pristupanja EU koje su predložile Austrija i Šarl Mišel, koja se odnosi prvenstveno na Zapadni Balkan.

“Ideja o političkom udruživanju zemalja EU sa zemljama koje ne mogu postati članice EU zbog geografske ograničenosti određene Lisabonskim ugovorom odavno postoji. Tako EU redovno komunicira s zemljama Afrike. Politički sastanci u okviru samita EU i Afričke unije imaju za cilj da povećaju solidarnost, bezbednost i mir, kao i da pospeše održivi razvoj i prosperitet”, kaže za Danas Naim Leo Beširi, izvršni direktor Instituta za evropske poslove, komentarišući predlog francuskog predsednika Emanuela Makrona o formiranju Evropske političke zajednice.

Beširi podseća da je ovakav vid dijaloga imao ograničene efekte, jer zemljama članicama AU nema obećane šargarepe, kao što je članstvo u EU.

“Nova je ideja o političkoj uniji sa zemljama koje su kandidati za članstvo ili pretenduju da budu. Poruka koja se šalje je da su zemlje, okorele u korupciji, organizovanom kriminalu, slabih ekonomija i loše infrastrukture koje kontinuirano biraju loše političke elite, potpuno nespremne da postanu punopravne članice najrazvijenijeg bloka na planeti. Makron nema nikakve zadrške da Island, konsolidovana demokratija s liberalnom ekonomijom, zasnovanom na vladavini prava, sutra postane članica Unije. On i mnogi drugi imaju problem s autoritarnim režimima, državnim lopovlukom i prosečnom platom od 300 evra, iznos jednak polovini džeparca prosečnog tinejdžera u razvijenoj EU zemlji, napominje sagovornik Danasa.

Prema njegovim rečima, Makronov predlog je model političkog organizovanja i reakcija na neočekivano dug period zemalja Zapadnog Balkana i istočne Evrope da se reformišu. Dugo su se i mnogi nadali da članstvo u okviru bogatog i demokratskog bloka je motivacija sama po sebi da se sprovedu teške i dugotrajne reforme i novi predlog je rezultat otrežnjenja.

“EU pravi grešku najavljenim davanjem statusa kandidata Ukrajini. Jasno je da je standard građana Ukrajine duplo slabiji nego građana Srbije, da je infrastrktura dosta nerazvijena, a korupcija i organizovani kriminal značajno rasprostranjeni i pre rata. To će voditi dugoričnim razočarenjem zbog trajanja procesa priključivanja. Decenije će biti potrebne da se Ukrajina oporavi od rata kome se ne nazire kraj, a ona kreće ceo proces kroz koji Srbija prolazi već osam godina”, objašnjava Beširi.

Sve zemlje kandidati, kaže Beširi, i oni potencijalni koji bi bili deo te političke zajednice, na različitom nivou su razvijenosti, ali je svima zajedničko da su slabe države. Ako Srbija deset godina od kandidature nije ni na pola puta, Ukrajina još nije počela.

Druga škola mišljenja je da se reforme bolje sprovode kada se nalazite pod kišobranom EU. To je tačno ukoliko u zemlji kandidatu postoji društveni konsenzus za članstvom i dovoljno sredstava i ljudskih kapaciteta da se reforme sprovedu.

“Srbija je primer kandidata koji se ponaša kao loš učenik. Deset godina ubedljive vlasti SNS-a i predsednika Vučića i potpune kontrole nad polugama moći nije značajno približilo Srbiju članstvu. Vidljivo je odsustvo političkog konsenzusa, ali i nazadovanje u određenim poljima, pre svega u slobodi medija i nezavisnosti institucija. Ipak, bolje je imati lidere za stolom i redovno komunicirati u okviru političkog dijaloga, jer je tad veća verovatnoća da dojuče zaraćene strane neće ponovo ući u oružane sukobe”, objašnjava za Danas direktor Instituta za evropske poslove.

Napominje da nova politička zajednica izgleda da prvenstveno želi da očuva mir u Evropi, jer je ruska agresija u Ukrajini podsetila ušuškane demokratije da mir nije garancija i da ga granice ne garantuju.