Stojanović: Ovdašnji intelektualci su službenici države

Ona je u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet istakla da su intelektualci koji rade na univerzitetu na državnoj plati, da država može preko noći promeniti zakon i oterati ih s posla, da ih je ona stipendirala, finansirala im studije i zapošljavala ih, pa su samim tim zavisni.

„Vi nemate tu nezavisnu poziciju, nezavisne projekte, nezavisne finansijere, kao što imate u razvijenim državama“, ocenila je ona, pozivajući se na primer Nemačke u kojoj je kompanija Volksvagen jedan od najvećih finansijera nauke i naučnicima omogućava da budu slobodni i nezavisni od države.

Stojanović tumači da je u Srbiji sve zamagljeno i da se i dalje proizvodi ogromna „pena reči“, koja je još od početka 20.veka služila za izbegavanje važnih pitanja i verbalno nadgornjavanje političkih subjekata koje je postalo samo sebi svrha.

Kako je objasnila, „na taj način vi stalno držite javnost u nekoj vrsti sluđenosti, zaluđenosti, adrenalinskoj zavisnosti gde se stalno čeka ’ko će šta sutra da kaže i kako će im ovi odgovoriti’, što postaje jedna dnevna igra u kojoj se u stvari više ništa ne čuje“.

Po njoj, to se može smatrati i „zaverom elita protiv Srbije“, jer mnogima nije u interesu da se ljudi opismene, da nastane kritička inteligencija, da postoje institucije i sloboda štampe.

Njima je korupcija značajnija nego neki uređeni sistem gde bi bili kontrolisani, ukazala je ona, napominjući da u tom korpusu ima i intelektualaca kojima je bolje da se baškare na svojim pozicijama, a da s druge strane kolaboriraju s vlastima.

„Klijentelistički odnos u društvu kakav mi imamo od 19.veka, znači da vam država ili vladajuća partija nešto daje, ali da nešto i traži. I sad u nekom trenutku vi morate nešto da učinite, da podržite, da kažete, da potpišete neku privrženost nekom vođi ili već zavisi šta“, obrazložila je Stojanović.

Sve to, po njenom mišljenju, dovodi do zbunjivanja društva, izostanka političkih i društvenih promena, kao i poražavajućih demografskih podataka.

Takođe, ona je uverena da istorija u Srbiji nije stala sada, već „kad je i počela“ i podseća da su u 19. veku pripadnici Narodne radikalne stranke Nikole Pašića bili protiv osnivanja Medicinskog fakulteta, uvođenja kanalizacije ili čak podizanja dvospratnica u Beogradu, što su pravdali postojanjem važnijih pitanja koja bi najpe trebalo da budu rešena.

Nasuprot tome, Lompar je FoNetu rekao da istorija nije stala, nego da je, za razliku od Evrope, gde je uzburkano na površini, kod nas stanje takođe uzburkano, ali po dubini i ne vidi se, što je jako opasno.

Kako je predočio, „ako u dubinama kolektivnih predstava imate jednu vrstu pritajene neuroze, onda ona izbija na neartikulisan način“.

„Imate dubinsko nezadovoljstvo koje onda u jednom trenutku samo izbije kao gejzir, umesto da imate neku vrstu osigurača“, upozorio je Lompar u razgovoru s novinarkom Tamarom Skrozza, i konstatovao da se to kod nas odigrava proteklih 40 godina.

On misli da građani nisu svesni šta se oko njih dešava, da odustaju i da su ravnodušni i napominje da je „ravnodušnost prema sopstvenoj egzistnciji možda poslednji oblik čovekove ravnodušnosti“.

Takve ljude ništa ne interesuje, smatra Lompar i objašnjava da je razbijeno osećanje solidarnosti, univerzalnosti i nacionalne vrednosti.

Prema njegovoj oceni, „ovo naše stanje je rezultat jednog dubokog kulturnog poraza, koje pokazuje da naša kultura nije uspela da uspostavi kriterijume unutar kojih bi različiti politički sadržaji postojali, pa čak i ako nam nisu prijatni“.

Intelektualci se u sve to uklapaju, jer su, kako ukazuje, materijalno i statusno korumpirani, bolje su se snašli od ostalih građana, bolje se orijentišu i nude svoje propagandne usluge.

U tom kontekstu, Lompar ne pravi razliku između nacionalnih i građanskih intelektualaca, jer ni jedni ne ukazuju na ograničenja, slabosti i nesposobnosti strane koju zastupaju.

On smatra da je intelektualac zbog tog klijentelizma kod nas abdicirao i više ne postoji.

„Onda on naravno hrli u one medije gde je dobro prihvaćen, ali to znači da društvo u suštini ne komunicira i da jedino razrešenje postojećeg stanja na kraju biva uz arbitražu stranog činioca“, obrazložio je Lompar.

Prema njegovom viđenju, vlast u Srbiji je od 2012. zapravo vlast simulakruma – spajanja nespojivog. S jedne strane, uzimaju se komponente nacionalne politike, a s druge se nastoji da se izađe u susret zahtevima zapadnih činilaca.

Kod građana, kaže, to rezultuje dezorijentaicjom i gubitkom moći rasuđivanja, što je važno zato što „samo ljudi koji rasuđuju imaju sposobnost da učestvuju u demokratiji“.

„Nema demokratije ako ste vi ljudima potpuno poremetili fokus razmišljanja. pa onda pola dana razmišljaju u jednom, a pola dana u drugom pravcu“, zaključio je Lompar.