Strah od marta u Srbiji

Uveče jesam gledala Dnevnik Televizije Beograd. Jesam slušala i taj Dnevnikov komentar o SPO i Vuku Draškoviću, mada je tada bio redak luksuz imati televizor u sobi studentskog doma, što je omogućavalo i praćenje kako CNN prvi put uživo prenosi jedan rat – u Iraku.

Da li to beše komentar o vili tadašnjeg vođe opozicije Draškovića na Ženevskom jezeru, ili se to tada nije dogodilo, nego drugom prilikom, ne bih umela po sećanju tačno da kažem.

Uglavnom, policijski kordon propustio me je kroz Sremsku ulicu, devojke su puštali, muškarce nisu, kada se između mene i banke isprečio prazan prostor, koji su od mase branili policajci sa psima vučjacima.

I onda je počelo, popela sam se na žardinjeru i ostala tamo ne verujući da je ono što smo slušali na FPN o Le Bonovoj psihologiji gomile, istovremeno tako tačno, a opet je još i gore.

A naravno, posle te provale, kako mi se činilo, čiste energije gneva, ipak sam uveče sa drugaricom, koja je bar studirala slikarstvo, a ne FPN, krenula u bioskop, opet iz studentskog doma. I onda smo videle teška bojna kola, a i tenkove, u pustom gradu, na praznim ulicama.

Dva meseca kasnije urednik Političke rubrike dnevnog lista „Borba“ Slavko Ćuruvija, zajedno sa tada mladim najboljim izveštačem lista Cvijetinom Milivojevićem, došao je na vežbe iz Teorije novinarstva, da nam objasni zašto je samo ovaj list izveštavao o događaju, a drugi su se pravili da se ne dešava to što se desilo.

Mnogo godina kasnije, pričalo se da je redakcija radila sama po svom osećaju za izveštavanje, da je Manojlo Vukotić, glavni urednik, preuzeo odgovornost, a da je urednik Političke rubrike bio na skijanju.

Pojedini kažu da je, slično kao i 27. marta 1941, 9. marta 1991. zapravo počeo građanski rat u Jugoslaviji. Za mene je pak, to početak najnovije istorije i ovakve države Srbije kakvu poznajem.

Nemirne i povremeno tragične, ali više ne mogu drugačiju ni zamislim, a ni da očekujem.

Kao da je ta energija koja se tad prolomila ostala da kruži 24. marta 1999. kad je počelo NATO bombardovanje, 31. marta 2001. u noći kad je hapšen Slobodan Milošević, 12. marta 2003. kada je ubijen Zoran Đinđić, 17. marta 2004. u Pogromu na Kosovu, 11.marta 2006. kada je Milošević umro u Hagu.

Priznajem, hvata me istorijski strah šta će biti tog 18. marta 2023. u Ohridu, kad treba da se potvrdi evropsko-srpsko-albanski dogovor o Kosovu, i hrabrim se da ipak, uvek posle marta, slede manje opasni meseci.