foto FoNet Ana PaunkovićDimitrije Dimić, dvadesetrogodišnji student iz Niša, u trenucima pisanja ovog teksta, ušao je u 50. sat gladovanja, u Pionirskom parku, ispred Predsedništva Srbije, gde je radno mesto Aleksandra Vučića.
Samo je na vodi i vitaminima. Pokazuje mi ih, vadi iz kese gde se nalaze, zajedno sa dve flaše vode.
Magnezijum, cink…, ostalo nisam videla. Šumeće su tablete. Ubaci ih u flašu od litar i po vode i uzima male gutljaje.
Pokušala sam da ga ne pitam kako je, jer nemam iskustvo gladovanja toliko dugo, pa ne mogu ni da pretpostavim koliko je to zaista teško, a onda se i pitanje čini neumesnim…
„Hoćeš li da sad uradim par zgibova da vidiš koliko sam dobro? Stvarno sam dobro, nikad bolje!“, rekao je.
Seli smo na klupu, tik uz ogradu koja opkoljava zgradu Predsedništva.
Zaustavila sam ga oko podneva, dok je obilazio tu ogradu, sa pištaljkom u ustima i zastavom Srbije u rukama…
– Zauzeo si Simi Spasiću šljaku – pokušala sam da se našalim…
Mračna strana boravka na tom sunčanom i vrelom mestu su pripadnici policije i BIA koji neprestano prolaze i obleću kao gladni jastrebovi oko nas.
Na 50 stepeni u hladu, u celom parku, u podne, ima nas svega desetak.
U taj broj uključeni smo nas dvoje i pripadnici policije i BIA.
Neki od njih nemaju mnogo obzira prilikom skeniranja objekata (subjekata) posmatranja.
Namršteni, hodaju polako, gledaju nas pravo u oči. Mog „kolegu“ sa klupe u parku – Dimu – posebno.
On se u tim prilikama smeje, kaže, evo ih… Tu su stalno.
– Umeš li i ti da ih prepoznaš – pita me.
Vrlo slično su i obučeni. Nose takozvane polo majice, farmerke i oko ramena ili struka „pederuše“. Gotovo svima su te majice uske i posebno urezane u bicepse.
Neprijatni su.
Bar ovi danas, što su oko nas obilazili, tako namršteni na mladića Dimitrija. Pasivno nasilni. Ja bih se uplašila odavno.
Uplaši se samo noću
Međutim, Dimitrije tvrdi da se ne plaši.
Uplaši se samo noću.
Tada je, kako kaže, primetio da se ovi „regularni“ policajci u civilu povlače, a da nastupaju kraljevi noći.
Takozvani, brutalni zastrašivači i oni koji pokušavaju da uteraju strah u kosti.
Nadamo se samo strah, a ne i batinu.
Dimitrije kaže da nije hteo da rizikuje, jer je neprijatnost bila tolika da je već prve noći odlučio da ne prespava u svom šatoru.
Izražava nadu da će treće noći od kada je stupio u štrajk glađu u predsednikovom dvorištu, uspeti da tu i prespava, zbog podrške građanki i građana.
Videćemo, kaže…
Najmanje pričamo o njegovom zdravlju, pomislih.
Deluje tako energično i ispunjeno misijom koju obavlja…
Utom stižu dve žene u belim uniformama.
Ispostavlja se da su iz Studentske poliknike. Doktorka i sestra. Došle su da ga obiđu.
Doktorka moli za privatnost. Dimitrije kaže, nema potrebe, sve što kažem, Danas može i treba da čuje.
Kao brižne i saosećajne žene savetuju ga da brine o svom zdravlju.
Donele su infuziju. Dimitrije odbija.
Opet ponavlja da pije dovoljno vode, da se oseća nikada bolje i predlaže da svoju snagu, po kakvom god kriterijumu one traže, i demonstira.
Dimitrije ima odličan pritisak
Pristaje da mu izmere pritisak.
Dimitrije ima savršen pritisak!
– Snaga i mladost je to – kaže doktorka.
Ostavlja mu brojeve telefona da se javi ukoliko mu pozli ili pomoć bude potrebna.
– Ja sam pobedio kada sam ubedio i uverio moju mamu da me podrži da štrajkujem glađu ispred Predsedništva – pokušava da ih smiri.
Niko od svih ljudi koji su prišli Dimitriju dok smo sedeli na toj klupi, a bilo ih je dosta, nije odmah izrazio bojazan zbog njegovog zdravlja.
Dimitrije se iscrpljivao u pokušajima da im prenese da je odlučan, da ima energije i da će ovo da izgura sam, ako bude potrebe…
Šta?
– Pa, ispunjenje zahteva protesta – rekao je.
– Kako?
Nasmejao se. Potom je rekao da je jasno da samo želi da demonstrira odlučnost u borbi protiv pogubnog režima Aleksandra Vučića, kao i da je sve jasno i da je izlišno više objašnjavati…
Dimitrije brine o svojim stvarima. Ne ostavlja ih svuda, a s obzirom na to da smo ga okupirali, otrčao je po ranac koji je ostao pedesetak metara od klupe na kojoj sedimo.
Vraća se nasmejan. Okrenuo se ka Predsedništvu, opet duvao u pištaljku…
Kada su otišle doktorke iz Studentske poliklinike, smejao se pričajući kako su mnogi iz opozicije došli da ga obiđu.
Ležao sam na travi, kad odjednom Boris Tadić…
– Ležao sam ovako na travi, ovde, malo mi se već mutilo u glavi od gladi…, kad odjednom, Boris Tadić, bivši predsednik…, pričao je, cerekajući se.
Dok je prepričavao kako ga je Aleksandar Jovanović Ćuta „gotivno“ dočekao oslonjen na ogradu koju čuvaju DB i policijski jastrebovi – da ga podrži – pojavili su se poslanici Narodne stranke, Dveri i Demokratske stranke.
Htela sam da ih fotografišem sve zajedno ali su odbili jer nisu hteli, kako su rekli, da se u medijima ističu kao navodni prikupljači poena zbog štrajka glađu mladića iz Niša.
Brine me noć
Dimitrije je često stavljao šaku preko usta dok smo razgovarali.
Kaže da je ceo taj deo parka, gde sedimo, blizu ograde – ozvučen.
Ne deluje zbog toga zabrinut, niti uplašen.
Smeje se, deluje zadovoljno, kao da je već savladao očekivanja i prevladao neprijatna ponašanja nezgodnih čuvara predsednikove palate.
Ono što ga jedino brine je noć, kaže.
Zato uveče napušta Andrićev venac, jer tada na scenu stupaju Vučićeve patrole, izvesno je.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
