Foto FoNet Marko DragoslavićZa razumevanje masovnih studentskih protesta koji još traju neophodno je poznavanje društvenog i političkog konteksta u kojem se dešavaju. U poslednje tri i po decenije političkog i društvenog života i životarenja Srbije, prvo što upada u oči jeste činjenica da je politika kolonizovala društvo i da je u pravu nad takvom kolonijom osvojila voluntaristička partokratija koju po pravilu uređuje ovaj ili onaj autokrata. Stanje je takvo, bez obzira da li je to period 1989. do 2000. ili period 2000. do 2012. ili ovaj period koji je sada pri kraju 2012-2024. godina – kaže za Danas sociolog i istraživač Srećko Mihailović.
Komentarišući aktuelne proteste, blokade institucija, blokade fakulteta, okupljanje čak 100.000 ljudi na demonstracijama protiv režima Aleksandra Vučića, kao i gde vidi ishodište ovako intezivnog bunta, sagovornik Danasa kaže da „u gotovo svim ovim godinama nalazimo ekstremni voluntarizam bez obzira na institucionalna pravila“.
– Crno će danas biti belo, a sutra crno ako tako odgovara onima koji vladaju. Vođa naroda i njegova posluga organizovana u partije su neprikosnoveni. Globalni gospodari društva i politike i svega ostalog su vlasnici srednjeg i većeg kapitala. Oni su gospodari iz senke nastojeći barem da formalno ne budu vidljive gazde. Punoletni narod naše, ili tačnije rečeno, njihove države, mada je formalno nosilac legitimacije ovakvog sistema vladavine, daje legitimaciju svojim gazdama i vidljivim i nevidljivim, sa izuzetkom onih iz 2000. godine i još nekolikim izbora nakon toga. Legitimacija se vlastima formalno daje, bilo voljno, bilo milom, bilo silom. I tako sve do dana današnjeg – objašnjava sagovornik Danasa.
Kako dodaje, punoletni narod je nekoliko puta pokušavao da koliko toliko u svoje ruke preuzme svoj život. Tako je bilo 1992, 1996/97, 2000, potom nekoliko poslednjih godina, a naročito sada sa ovim specifičnim studentskim buntom.
– Do sad je sve bilo neuspešno osim kratkotrajnog i polovičnog uspeha 2000. godine kada je izborna narodna pobeda potvrđena uspešnim protestnim sadejstvom naroda i partijske opozicije. Delimično je bilo uspešnog sadejstva pomenutuh aktera i 1996-97. godine sa polovičnim uspehom. Jedna od značajnijih razlika u odnosu na sve ranije proteste videla se u značajnom odsustvu političkih partija iako je bilo manjih paralelnih aktivnosti i uključenja partijskih ljudi kao običnih građana. Pitanje je koliko i kakvog uticaja će imati ovo distanciranje protestanata od opozicijskih partija – kaže Srećko Mihailović.
Teorija tvrdi da bez partija…
Teorija tvrdi da bez partija, napominje, u modernim partijskim i političkim sistemima retko kada može da se postigne dobar rezultat.
– To potvrđuje iskustvo iz mnogih zemalja. U svakom slučaju veliko je pitanje da li će u finalizaciji aktuelnih protesta, a sada već ne samo studentskih, biti neophodna saradnja partija opozicije i neformalnog vođstva postojećih protesta. Ako bude dogovora o sadejstvu biće to veoma zanimljiva i neizvesna saradnja onih koji protestuju i koji su uspeli da ostvare akciono jedinstvo između studenata različitih fakulteta, različitih gradova i različitih godišta i profesija (srednjoškolci, zaposleni, penzioneri) i sa druge strane nalazimo nešto što je baš suprotno studentskom jedinstvu makar i relativnom. Naime, nailazimo sa te druge strane fragmentiranu opoziciju, često međusobno posvađanu, koja i kada se dogovori u zadnjem trenu odustaje od dogovora iako bi uspešan dogovor vodio barem delimičnom uspehu. Valja očekivati da će ovoga puta opozicionari nešto naučiti od studenata i da će se postići uspešan dogovor. Naravno, neohodno je i da protestanti shvate da su im neophodne opozicijske partije radi finalizacije posla – smatra sagovornik Danasa.
Nema sumnje da je u ovom trenutku, kaže dalje, gotovo nužno preispitivanje tih nekoliko opcija koje su se ovih dana pojavile, doduše neke od njih su stalno u opticaju, ali bez rezultata.
„Do sada se u javnosti najviše govorilo o generalnom štrajku i, nešto manje, o izboru privremene vlade…“
– Dva su nužna uslova da oni koji protestuju, građanski aktivisti i opozicioni političari prihvate bilo koju od opcija o kojoj mogu da se dogovore i da se u startu dogovore oko načina vođenja zajedničkih aktivnosti, bez međusobnih svađa, pogotovu onih vezanih za sastav tela koje će da vodi i koordinira dogovorene aktivnosti. Do sada se u javnosti najviše govorilo o generalnom štrajku i, nešto manje, o izboru privremene vlade ograničenih obaveza i ograničenog trajanja. I sada će početi propitivanje izvodljivosti jedne i druge ideje – podseća Mihailović.
Moje lično mišljenje, ističe, jeste da ideju o zajedničkoj vladi treba odmah odbaciti jer nema šansi da Vučić i njegovi „trabanti“ prihvate tako nešto. Oni sa vlasti ne odlaze dragovoljno.
– Sa idejom o generalnom štrajku stvari stoje drukčije. Prvo što treba učiniti je ispitivanje organizacionih subjekata koji su u stanju da pokrenu i vode akcije oko generalnog štrajka pogotovu imajući na umu činjenicu da državnih službenika i zaposlenih kod stranih poslodaca ima gotrovo milion i po a da njih niti sindkati niti opozicione partije ne mogu ili mogu smo malo da utiču. A pitanje je ko može da utiče i na ostale radnike? Da li to mogu razjedinjene partije i razjedinjeni sindikati, a tako razjedinjeni su i malobrojni su faktički i malo uticajni. No, korak u dobrom pravcu, ako se utvrdi orijemtacija ka generalnom štrajku bilo bi objedinjavanje nekih partija i nekih sindikata ili barem neke čvršće međusobne saradnje. Najavljeno objedinjavanja dve partije – Zajedno i Demokratske stranke – bilo bi obećavajuće i korisno za početak makar i manjeg političkog zajedništva – smatra Srećko Mihailović.
Prema njegovim rečima, protesti se šire i produbljuju, po horizontali i po vertikali – jeste tek započeto, ali je i to veliki iskorak.
– Šta znači distanca prema svim i posebno prema opozicionim partijama? U njihovim zahtevima a bogami i prema sadržaju sentenci ispisanim na plakatima, pokazuje se da tu ima dobrog razlikovanja personalne promene vlasti od promene prirode i karaktera samog političkog sistema. Dostojanstveni odgovori studenata na provokacije i nasilje – za razliku od odgovora opozicijske elite na provokacije verbalno i drugo nasilje njihovih protivnika – opozicionari odgovaraju istim sadržajem i istom merom, pa nam skupština naliči na kafanska prepucavanja, svađe, pa i tuče polupijanih „gostiju“… – zaključuje sociolog i istraživač Srećko Mihailović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
