Sukobi u opoziciji idu u korist vlasti

Razumem da on ima potrebu da polemiše ne samo sa onim što se trenutno dešava u vlasti, već i sa stavovima nekih drugih opozicionih pokreta. Ali ne vidim da će diskreditacija lidera takvog pokreta doprineti jačanju njegovih stavova. Pre će nam ukazati da i on zapravo ne vidi da je problem u različitim politikama, već u različitim ličnostima. I naravno, ništa bolji nije ni odgovor sa druge strane, od Dragana Đilasa, koji nam opet ništa ne kaže o samoj ideji levice već o nepočinstvima potencijalnog lidera. Na taj način se celo društvo, samo još više uvlači u sveukupni glib, iz koga nećemo izaći dok se ne naučimo da pristojno razgovaramo uz međusobno uvažavanje drugačijeg mišljenja. Vreme je da svi koji sebe doživljavaju kao opoziciju ovom pogubnom režimu, pokažu da ne žele da prihvate vrstu komunikacije koju je nametnula aktuelna vlast – komentariše za Danas Srbijanka Turajlić, članica Političkog saveta Pokreta slobodnih građana, polemiku između Jove Bakića i Dragana Đilasa.

U pismu objavljenom u Danasu Dragan Đilas poručio je sociologu Jovi Bakiću, povodom njegovog intervjua našem listu, da godinama ćuti na Bakićeve „laži, uvrede, optužbe kojima ga obasipa“, da je odlučio da mu jednom ne oćuti i upitao ga kakav „dil“ ima sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Bakić je u intervjuu rekao da su „Đilas i Vučić dve frakcije jedne iste oligarhije“.

On je potom u našem listu odgovorio na Đilasovo pismo, upoređujući ga sa napisima Željka Mitrovića, vlasnika Pinka.

– Ako pođemo od pretpostavke da i Bakić i Đilas iskreno žele da Srbiju oslobode postojeće autokratije i krenu u izgradnju drugačijeg sistema da li to znači da oni moraju da se u svemu slože i ne treba da se spore oko, recimo viđenja kako taj drugi sistem treba da izgleda? Naravno da ne znači, jer ako se oko toga ne vodi polemika onda se sav opozicioni potencijal zapravo svodi na smenu jednog režima iza koga nastaje vakum za koji niko ne zna čime će biti popunjen. Za mene nije sporno da neko može biti ogorčeni protivnik ovog režima, ali se zbog toga ne mora nužno slagati sa nekim drugim isto tako ogorčenim protivnikom. Ta bezuslovna podela na „naše“ i „njihove“ u kojoj su „naši“ naravno bezgrešni, a „njihovi“ krivi za sve, nas i dovodi do velike apstinencije od strane onih koji sebe ne vide ni u jednom od dva tabora – kaže Srbijanka Turajlić.

Šta više, dodaje ona, moje duboko ubeđenje je da bi mi danas živeli u potpuno drugačijem društvu, da je pre 2012. godine bilo više kritičke javnosti koja bi skrenula pažnju „našima“ da nas potpuna razgradnja institucija upravo vodi ka totalnom sunovratu u kome se trenutno nalazimo.

– Ali mi smo se opredelili da ćutimo jer „nemoj sad da napadaš naše, jer ovi drugi su još gori“. I tačno je, jesu gori, i znali smo da su gori, ali im je naše ćutanje otvorilo prostor da to i pokažu. Polemika i među istomišljenicima je potrebna i poželjna, ali pitanje je kakva polemika? Ostaje nejasno zašto i opozicija prihvata da polemiku zameni diskreditacijom pojedinca. Ako se pogleda bilo koji rečnik videće se da se polemika označava kao retorika kojom se, agresivnim tvrdnjama, brani određen stav i podriva suprotstavljeno stanovište. U duhu ove definicije ostaje nejasno kako smo od polemike da li treba izaći na izbore ili ne, koja je van svake sumnje suštinski važno kontroverzno pitanje, stigli do stava „ko izađe na izbore, radi za Vučića“. Možda neko uistinu i radi, ali da li je to zaista jedini mogući kontraargument ili možda postoji pravo i na neko drugačije, makar i pogrešno, razmišljanje koje se razlikuje od mog? – zaključuje Turajlić. Nastavljanjem ovakvih polemika daje se legitimitet onome što danima slušamo sa Pinka, Hepija i njima sličnih ili čitamo u raznoraznim tabloidima. A građanima ostaje da se iz svega isključe ili da postanu navijači i da procenjujući čije je blato uverljvije, dodaje ona.

Zoran Živković, predsednik Nove stranke, kaže za Danas da to što rade Đilas i Bakić „sasvim sigurno uveseljava Vučića“.

– Na vrlo prizeman način se svađaju dvojica koji sebe nazivaju opozicijom. Dok jedan drugog pitaju ko je saradnik Vučića, ja pomislim da ili su obojica ili je bar jedan od njih. Sve je to besmisleno i duboko pogrešno. Takođe, obojica učestvuju u tome na isti način pa se ne bih opredeljivao između njih, ko je u pravu i ko ima više prava da zamera nešto ovom drugom – zaključuje Živković.

Prema mišljenju Dragana Šutanovca, bivšeg predsednika DS-a, više je nego jasno da svaki sukob u okviru opozicije ide direktno u korist vlasti.

– Atmosfera koja je kreirana i u poslednje vreme se nameće kao aksiom a u kojoj su opozicija samo oni koji bojkotuju izbore dok su svi ostali saradnici režima diskvalifikuje bilo kakvu debatu i očigledno generiše sukobe u opoziciji. Nažalost, kao što ne postoji debata između vlasti i opozicije ne postoji ni zrnce uvažavanja stavova u samoj opoziciji i to ne samo o učestvovanju na izborima već i pravcu kretanja Srbije u narednom periodu. Sve to stvara veliku nervozu između stranačkih lidera i stranaka ali i kod opoziciono nastrojenih građana – smatra Šutanovac.

Teška vremena, dodaje, iziskuju i teške odluke koje se moraju donositi hladne glave i uz uvažavanje stavova sa kojim se možda i ne slažu, ali nikako se ne sme ući u spiralu sukoba na opozicionoj sceni jer se u tom slučaju radi na štetu opozicije.

Reditelj Janko Baljak ocenio je za N1 da je polemika između Bakića i Đilasa je još jedna zbunjujuća stvar koja će dodatno motivisati neodlučne birače da ne izađu na izbore. „Kad se opozicioni blok u svom polemičkom ratu spusti na tabloidni nivo, to nije dobar znak za demokratiju. I onda ljudi kažu onu čuvenu rečenicu – ma svi su isti“, izjavio je Baljak.

Tadićev odgovor Basari na Tviteru

Pisac Svetislav Basara govorio je u intervjuu za najnoviji broj NIN, između ostalog, o navodnom nestanku dva minuta sa snimka nadzorne kamere na naplatnoj rampi Doljevac, kada je automobil u kome je bio Zoran Babić usmrtio Staniku Gligorijević. „Pominjete dva minuta koja nedostaju na snimku sa naplatne rampe. Imate li vi predstavu koliko je u Srbiji – ne minuta, nego desetina godina – izbrisano na snimcima sa raznoraznih mesta zločina. Interesantno, međutim, sa snimka javnog streljanja Zorana Đinđića nije izbrisan ni sekund. Snimak je bio dostupan i pretprošlom srpskom predsedniku Tadiću, koji je, osim što je bio predsednik Srbije, bio i predsednik postđinđićevske Demokratske stranke, ali ne samo da je propustio da tužilaštvo koje pominjete pritisne – a imao je moć istovetnu Vučićevoj – da istraži političku pozadinu atentata, nego je stupio u kohabitaciju (što u prevodu znači švaleracija) sa Dačićem i najsumnjivijim političkim pozadincem Koštunicom…“, naveo je Basara. U tviter odgovoru na ove Basarine tvrdnje, Boris Tadić je naveo: „Umesto da je postao veliki pisac, što je verovatno želeo, Basara je postao Bebin i Vučićev mali potrčko i izvršilac njihovih naloga, što verovatno nije želeo. Tužan moralni slom pojedinca pred iskušenjima teških vremena…“. Dodao je i sledeće: „To što je Basara žrtva trgovine dušama, ne znači da mora javno da se sramoti i neznanjem. Pre nego što uputi ovakve optužbe, bilo bi dobro da bar zna definiciju kohabitacije, da zakon ne prepoznaje istragu političke pozadine i da je mešanje predsednika u istragu kršenje Ustava.“