Suparništvo Crkve i vladajuće stranke

Tačnije u  neskriveno suparništvo sa određenim krugom velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. Pojedini od njih preobražavali su se i u lidere opozicije, na primer iguman manastira Dečani Sava Janjić.

Iguman je u avgustu 2018. na kratko postao glavna tema u javnosti, nakon nekoliko objava na društvenim mrežama, pre svega na najčitanijem  Fejsbuku, o tome da se protivi podeli Kosova. Bilo je tada napetih detalja, kao što su Janjićeve tvrdnje da je o njemu raspravljano na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost, dakle na nivou šefova svih službi bezbednosti, načelnika Generalštaba, ključnih ministara – i naravno predsednika.

Prepucavanje je zamrlo iznenada kako je i počelo, iguman se utišao i gotovo izčezao sa društvenih mreža. Tamo se vratio sa iskazivanjem podrške pravoslavnim protestima u Crnoj Gori, i u jednom medijskom nastupu tim povodom, rekao da je imao razgovor sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, ne iznoseći detalje.

Ali, takvi neposredni razgovori i dolasci Vučića  kod crkvenih ličnosti, jesu način na koji predsednik Srbije i SNS uspeva da ispregovara primirja kada se suparništvo prejako razgori.

Epizoda sa igumanom manastira Dečani predstavljala je uvod u političku jesen 2018. kada su počele vikend demonstracije – prva ozbiljna okupljanja protivnika SNS-a od 2012.

Te jeseni dogodilo se još nešto značajno – patrijarh Irinej posetio je Crnu Goru, a crnogorski premijer Duško Marković, našao je način da izbegne da se susretne sa njim.

Povod Irinejovog boravka bio je međunarodne prirode – išao je da se susretne sa patrijarhom Jovanom Antiohijskim i celog Istoka na Cetinju. Sedište te patrijaršije je u Damasku.

U beogradskoj štampi je Irinejeva poseta praćena na način hoće li mu crnogorska država uskratiti gostpoprimstvo, iako je bilo očito da bi se time izazvao međunarodni skandal. To je uostalom, bila i godina kada su odnosi između Beograda i Podgorice postali „vibrantni“, odnosno kada su počeli da osciliraju do otvorenog neprijateljstva.

U tom vibriranju, potegnuti su sa obe strane spiskovi osoba kojima se zabranjuje ulazak – sa srpske lista traženih kriminalaca, a sa crnogorske lista osvedočenih tvrdih srpskih nacionalista.

Patrijarh je razumljivo, potpadao pod ovaj drugi spisak, međutim bez problema je prispeo do Cetinja, ali se premijer Marković izvinio što ne može da se vidi sa njim, jer ima neodložne obaveze na Žabljaku.

Ni godinu dana kasnije – u junu 2019. patrijarh Irinej je predvodio delegaciju, u kojoj je bio i crnogorski mitropolit Amfilohije, u uzvratnoj poseti antiohijskom velikodstojniku.

I na čuđenje mnogih susreo se sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, sa sastanka je objavljena i protokolarna fotografija. Morao je da se oglašava i ambasador Srbije u Siriji Milan Vijatović sa saopštenjem da u izraelskom artiljerijskom napadu niko iz srpske crkvene delegacije nije povređen.

U februaru 2020. kada su pravoslavni protesti u Crnoj Gori zbog spornog zakona kojim se otvara pitanje crkvene imovine, prešli vrhunac i kada im je trebalo dati nov podsticaj, patrijarh Irinej je diplomatski izbegao da bude označen kao podstrekač krize. Njegova poseta otkazana je zbog puta u Ameriku.

Za razliku od mitropolita Amfilohija, patrijarh Irinej nije u prilici da iskušava opozicioni potencijal i da ulazi u otvoreni sukob sa predsednikom.

Na primer, da je sada naložio da se crkvama ipak služe uskršnje liturgije uprkos policijskom času i vanrednom stanju zbog korona zaraze, bio bi to ogroman udarac za Vučića i SNS. Oni bi se našli izloženi sa više strana.

Sa jedne policija bi morala da to spreči, a slika hapšenja po crkvama, koliko god mere karantina ljudi odobravali,  podsticala bi nezadovoljstvo i prikazivanje vlasti kao diktatorske. Sa druge, same pristalice SNS koje su u velikoj meri konzervativne i sklone crkvi, bile bi pokolebane.

Sa treće, opozicija bi nastojala da i jedno i drugo istakne što više kao dokaz da je vlast nesposobna da upravlja velikom i stvarnom krizom kakva je pandemija.

Naročito, zato što ni u korona krizi i opštoj opasnosti od smrtonosne bolesti, odnos vlasti i opozicije u Srbiji nije dospeo do obustave neprijateljstva.

Naprotiv, politička borba besni nesmanjenom žestinom, pre svega kroz medije i društvene mreže i u takmičenju ko ima verodostojnije podatke i tačniju sliku zaraženosti i stanja u bolnicama.

Pojedini posmatrači ukazuju da se čak i Slobodan Milošević 1998/99. godine u vreme ratnog stanja suzdržavao od napada na opoziciju.

Međutim, to je zato što se zaboravlja da on tada opoziciju nije baš ni imao – Vuk Drašković i Srpski pokret obnove, sem što su držali lokalnu vlast u Beogradu, ušli su u tadašnju Saveznu vladu.

Bila je tu i čuvena crveno-crna koalicija. Radikali su prvo postali deo Vlade Srbije, pa potom i Savezne, ostavljajući po strani „crvenu vešticu sa Dedinja“ i svoj opozicioni rečnik o komunisti Miloševiću i njegovoj supruzi Miri Marković.

U vreme NATO bombardovanja vlast nije imao u Beogradu bog zna ko ni da kritikuje – Zoran Đinđić je napustio Srbiju, mada je mu je supruga Ružica sa decom ostala u Valjevu, a Goran Svilanović, tadašnji lider Građanskog saveza Srbije, je bio mobilisan i u vojsci.

Ako je to uopšte za poređenje, sada je sasvim drugačije. Opozicione vođe sedeći u kućnom karantinu kao i građani Srbije, ali sa pristupom društvenim mrežama, imaju mogućnost da traže podršku i način da prošire svoj uticaj.

Nema sumnje da je za Vučića i SNS kriza izbila u nezgodnom trenutku, i da je loše i što i Uskrs pada u krizno doba. Vreme praznika i posebnog raspoloženja može da izazove i nepredvidljive političke reakcije.

Uostalom, zato se i pazilo kada je određivan datum prekinutih i odloženih opštih izbora da glasanje ne bude ni na katolički, ni na pravoslavni Uskrs, već vikend posle toga.

Ti izbori moraju biti nastavljeni i održani u neko dogledno vreme, makar i kao u Južnoj Koreji, pod maskama, uz održavanje odstojanja, i sa posebnim biračkim mestima za one koji imaju povišenu temperaturu.

Za razliku od političke opozicije, sa Crkvom nije mnogo drugačija situacija nego 1999., uostalom šta je 20 godina, za njenih osam vekova  institucionalne samostalnosti. A to znači iskustvo u održavanju na tankoj ivici između ambisa oprečnih interesa i struja.

I onih koji glavni oslonac vide u Rusiji i njenom sveslovenstvu, uostalom kako je soliter u kome je bio smešten nekadašnji Centralni komitet jugoslovenskih komunista izgubio svrhu, tako je nikao grandiozni hram na Vračaru uz rusku pomoć. Ali, i onih koji nemaju problem s tim, jer su oslonci ipak prolazni, a Crkva je večna.