foto: Printscreen/YouTube/Smoke Mardeljano TVSve je počelo pričom o „najsmešnijem virusu“, da bi se pretvorilo u uvođenje policijskog časa, SMS poruke o italijanskom i španskom scenariju, a onda kao da se na sve zaboravilo pa su dopuštene fudbalska utakmica sa oko 16.000 navijača, parlamentarni izbor i otvaranje najvećeg tržnog centra.
Jun je bio takav da su se mere Kriznog štaba pretvorile u preporuke. Dozvoljeno je bilo okupljanje 500 ljudi u zatvorenim objektima, igrao se fudbalski derbi, a zatim, 21. jula, i pored nepovoljne zdravstvene situacije i izbori. Dva dana posle izbora maske su postale obavezne u gradskom i međugradskom prevozu, a doneta je i preporuka o nošenju maski u zatvorenom. Usledio je i kolaps u zdravstvenom sistemu.
Početkom jula najavljene su moguće mere ograničenja kretanja.
Zbog toga, ali i nezadovoljstva načinom na koji su vlasti upravljale epidemiološkom krizom, hiljade ljudi izašlo je na ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji.
Zatvaranje je najavio predsednik Vučić, a kao odgovor dobio je višednevne nasilne demonstracije.
Sve je počelo 7. jula 2020. godine. Tada je potpuno ogoljen nasilni karakter režima Aleksandra Vučića.
Za to veče imao sam drugačije planove. Kao i svi drugi.
Znam da je SRBIN.info trebalo da imaju tribinu tog dana ispred Skupštine. Govorio Zlatanović, Peđa Popović Tabloid, Srđan Nogo… To sam gledao da zaobiđem.
Dogovoram se sa ortakom sad-za-sad da odemo na pivo čisto da promenim lokaciju za gluvarenje. Dosta mi je više kuće posle onog silnog zaključavanja, a pričalo se taj dan da će opet da nas stavljaju iza brave. Nakon što su nas zatvarali za Vaskrs, a puštali za izbore. Dosta mi je toga da nam se igraju sa životima.
Telefon mi je standardno na ispod deset posto baterije, razmišljam da moram malo da ga pripunim za slučaj da neko od nas dvojice kasni.
Puštam lajv tribine dok se oblačim. Vidim da su ljudi na raskrsnici kod Skupštine. Tu su i Biljana Stojković i Srđan Milivojević, kao i neka ekipa koja je protiv vakcina.
“Zaustavljen je saobraćaj kod Takovske i Bulevara kralja Aleksandra. Nikada nije bila ovako naelektrisana atmosfera. Iznenađen sam, ovo su ljudi iznervirani svime”, viče Zlatanović s telefona.
Ljudi su dolazili na tribinu, ali kad su čuli najavu novih mera, odlučili su da izađu na ulicu.
Okej, moraću da izleram Gaju da procunjamo pored Skupštine čisto da vidimo šta se dešava, pa ćemo tu negde u okolini da sednemo. Kupim sa sobom i kameru da snimim neki video za Jutjub. Nisam očekivao da išta više bude, pa mi je plan bio da sednemo tu negde u blizini.
Pedesetak ljudi koliko ih je bilo kad sam izašao iz kuće se u samo deset minuta pretvorilo u petsto. Kad sam stigao do Skupštine bilo je više hiljada. Ljudi su samo stizali, željni slobode, željni dostojanstva.
Palim kameru, klikćem REC, ali džabe – zaboravio sam SD karticu…
Na žardinjeri stoji Damnjan Knežević iz Narodnih patrola. Nosi majicu sa motivima zastave Ustaničke Srbije, iznad njega se vijori velika bela zastava sa Kosovom i Metohijom i porukom “Nema predaje”.
Viče svašta na megafon da neće migrante u Srbiji, da neće da bude zatvoren, izdaju Kosova… Standardna priča za Patrole, ali onda ljude poziva da stanu ispred Skupštine, govori da će policija da ih pusti, da niko ne provocira policiju, da će Vučić biti odgovoran za nasilje. Ako do toga dođe.
Kako je rekao ‘idemo braćo’ tako se masa slila do metalne ograde. Snimam sve telefonom, jedan od prvih koji je stigao kod Skupštine sklanja ogradu. “Idemo, idemo, juriš, uaa”. Bačena baklja je sve okupala u boju revolucije. Sve je crveno, pa i uplašena lica ono malo policajaca sa štitovima koji su se nalazili oko stepeništa. Policija je i ispred vrata.
Viče se ‘Izdaja, izdaja’, adrenalin u vazduhu. Oni u prvim redovima viču policiji da otvori vrata. Damnjan na megafon uzvikuje da se ne tuče policija. Crvena boja se pretvorila u bliceve fotoaparata.
Udaralo se ogradom o vrata, ona se otvaraju, deo ljudi ulazi u skupštinski hol. Policajci nisu pružali otpor, malo ih je na tu masu.
Za to vreme stojim na stepenicama, gledam hoće li ostatak ljudi krenuti ka Skupštini. Ništa od toga, dobar deo ljudi stoji na platou, neki su i dalje na raskrsnici. U čudu gledaju šta se dešava.
Ulazim i ja, puštam lajv na Instagramu. U Skupštini je mrak, da nema bliceva ništa se ne bi videlo. Sve odzvanja, čuju se vuvuzele, uzvici. Ne vidim dokle su ljudi ušli. Nogo diže ruke, do danas mi nije jasno jel ljude pozivao da zađu dublje ili da ostanu tu. S nekim starijim gospođama pomeram sa strane onu ogradu, ostavljenu na sred hola.
Vrtim se u krug, shvatam da od toga nema ništa. Izlazim, na vratima je opet vođa Patrola, viče, smiruje ljude. Tu je i Malagurski.
Na Gaju sam skroz zaboravio.
Spuštam se do platoa, pod naletom adrenalina idem levo-desno. Pod zvucima turiranja motora srećem na stepeništu Džonija Rackovića. Džoni mi ne da da ga zagrlim, jer – korona. Imamo i fotku od tad, slikao nas moj drug kog sam tu sreo.
Masa se pod naletom brigade povukla iz skupštine. Peva se “Idite na Kosovo” koje se orilo tokom cele duge julske noći. Damnjana su u međuvremenu priveli.
Nalazim se s nekim društvom na levim skupštinskim stepenicama. Prolazi pored nas Vuk Jeremić, neko ga vuče, raspravljaju se, kaže čovek Jeremiću što se ne popne skroz do kordona. Vuk i on odlaze, tamo ga masa tera, čak je dobio i udarac u glavu. Udaljavaju se od Skupštine on i Stefan Jovanović, koji je sa njim bio.
Lete kamenice i cigle, neke završavaju po glavama onih u prvom redu. Povređeno je i nekoliko policajaca.
“Srbe na Srbe huškaš”, viče neko neprisustnom Vučiću… U tom ide prvi suzavac. Povlačimo se, ali kako dim prolazi, ponovo se vraćamo. Ne znam kako da se ponašam, ranije nisam imao susrete sa suzavcima. Peku oči, ali mi iskusniji govore da ih nikako ne ispiram vodom. E bar da je imam…
U svojim počecima protest je bio haotičan, a to se zadržalo i do njegovog kraja. Bauljali smo ulicama, bez ikakvog plana, sa ciljem da se ponovo vratimo do Skupštine…
Trčimo u pravcu Glavne Pošte…
Srećem ponovo ekipu s kojom sam bio kod Skupštine. Tražimo neki zaklon, da odmorimo oči i pluća. Ulazimo u obližnje dvorište između zgrada. Sede neke devojke, jedna u tom momentu presvlači majicu.
Zezamo da se ne znamo da li plačemo od suzavca ili od sreće, zbog lepih grudi.
Ne gore nam više pluća, smirilo se malo. Drugar se hvata telefona, ulazi na Tviter. Provaljujemo da je masa raštrkana po centru. Tako je to kad nema nikog da kanališe bes i nezadovoljstvo… Proteste razbija i Specijalna antiteroristička jedinica, ljudi pričaju da je tu i Belivukova grupa. Vidimo snimak gde policija izlazi iz kola Hitne pomoći.
Gledamo tuču sa žandarmerijom ispred Skupštine, snimak na kom policija bije mladiće koji sede u Pionirskom parku, krvavu glavu nekog lika na Zlatanovićevom snimku i jednog koji je ispred Skupštine u kabrioletu. Iskače nam snimak Petra Đurića. Njegova priča, pesnica i izgovorene reči postale su simbol protesta.
“Ćale ovo je za tebe koji si umro a nije bilo respiratora… u zvaničnom izveštaju… Ćale mnogo te volim! Đufo Ljubišo Đuriću mnogo te volim! Ćale ovo je za tebe! I za mog sina koji se rodio skoro!”
U njegovim rečima sadržana je sva suština protesta – “umro je jer nije bilo respiratora, oficijalan izveštaj, a na sva usta smo pričali da mi delimo respiratore“
Gledamo Petrove suze, ćutimo. Osećam ih i u svojim očima, vidim da ih i drugar krije…
“Hajde idemo” – izlazimo napolje.
Sledećem što znam je da idem ponovo ka Skupštini, tad još nije bilo kordona kod Bulevara.
Gužva oko trafike na uglu sa Kosovskom. Ljudi uzimaju vodu, ma uzimaju šta god da im se nađe pod rukom iz frižidera. Neki plaćaju, neki samo odlaze.
Radnik viče, traži pare.
Gruvaju suzavci, počinje ozbiljno da me peku pluća….
“Nema kukanja”, bodre se ljudi međusobno dok trčimo ka Crkvi Svetog Marka…
Kasnije, kad se sve pomalo stišalo, u blizini Crkve i Pošte policajci izlaze iz automobila i ostavljaju ga tu. Građani im poručuju da skinu uniforme, da se pridruže ljudima. Oni skidaju kape i odlaze. Tačno taj automobil je kasnije bio zapaljen, znam da sam pomislio da su ga namerno tu ostavili.
Odlazim do RTS-a, tamo opet onaj lik sa kabrioletom. Pušta rejv muziku, ljudima iz kola dobacuje dimne bombe u boji.
Suluda atmosfera.
Čujemo da ima i nekih batinaša u civilu. Sumnjiv ti je svako sa crnim kačketom.
Takvi su hapsili ljude, stavljali im vezice na ruke, a kolena na vrat.
Ispred crkve sedi neka ekipa. Prolazim pored Marinike Tepić, nešto kasnije i Radomira Lazovića. Kordon policije je kod rasksrnice, tamo gde je sve i počelo. Kontejneri na ulicama, neke devojke sređene, u štiklama. Oni najnaloženiji viču da treba da se zaletimo na policiju. Gužva u obližnjem Maksiju…
Neka ekipa gura kontejner na početak Resavske. Kao da će to da spreči hamere…
Do pojasa go Smoke Mardeljano. Preko usta mu crveno-bela marama. Pozdravljam ga, standardno “Gde si brate”.
“Evo me, pazi glavu…” Utom nam iznad glava proleće patrona suzavca, mahinalno se malo savijam. Sa nama je tu i Žaklina Tatalović, radi lajv.
Smoke ja kasnije proteste pretočio u pesmu „Ja neću“
Deo pesme:
„Krvare mi pluća, gore mi slepoočnice
Al život je jedan neću da mi u grču protiče
Bacili su kamenje i suzavce
Kamere i sajovce da biju nas i uhapse
Hoće da se ubace al odaju ih pogledi
Narod sve vidi, narod ovde je da pobedi
I za vašu i za našu decu“
Telefon mi je prazan. Ne znam koliko je sati, ne znam gde je Gaja, ne znam gde mi je ekipa, ne znam gde sam i ja i kako će ovo da se završi večeras.
Znam da ne odstupamo od linije gde smo, nemaju toliko suzavca da nas sve vreme drže podalje.
Kako grune suzavac mi se povlačimo, kako se povuče suzavac, eto nas opet. Ali polako nas već pomeraju ka Pravnom…
Tempo im nije odgovarao pa su krenuli hamerima, s kojih su gađali suzavcem. Bojana Savića iz Građanske patrole je patrona suzavca pogodila u telefon i glavu.
Kod Pravnog skrećemo u Beogradsku. Padam u trku preko neke ogradice, neko me diže za ruku, stajemo kod Malog Tašmajdana. Opet su kontejneri na ulicama, legenda kaže da će to da spreči hamere…
Tu kod Pravnog četvrte večeri protesta uhapsili su studenta tog faksa Vuka Orovića dok je stajao kod rasksrnice. Onda ga je tadašnji direktor policije Rebić optužio da je instrument crnogorske službe, da je nosio šlem, pokazivao mu ličnu kartu na konferenciji.
Dan ranije priveden je još jedan student tog fakulteta – Nemanja Vučković. On je građane pozvao na miran skup ispred Skupštine, podržao priču “sedi ne nasedaj”, da bi ga privela BIA i držala preko zakonskog roka. Nekoliko sati nismo znali gde je, telefon nedostupan, samo se na momente uključi, al opet bude nedostupan.
Izgubljen u vremenu i prostoru, završavam kod Omladinskog stadiona. Moram da se javim mojima.
Kucam na vrata pekare, uključeno je svetlo. Kroz odškrinuta vrata pekara pitam da me pusti da uključim telefon.
Telefon se polako puni. Kaže mi da je pola četiri ujutru. Pričamo o protestima. Nudi me vodom. Kaže da me zna sa Jutjuba, pa me pustio. Govori mi da je za Sandulovića…
Deset posto baterije – taman za do kuće.
“Halo mama”
“Gde si crni Vojine?!”
“Evo mama gutao sam isti suzavac koji je tata gutao devedesetih” (nisam to rekao.)
Protesti sedmog jula bile su prve nasilne demonstracije protiv režima Aleksandra Vučića.
Nasilni karatker je zadržan nekoliko dana. Beogradski centar za ljudska prava saopštio je da je u prethodnih godinu dana podneto 35 krivičnih prijava tužilaštvima u Beogradu i Novom Sadu protiv 70 nepoznatih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) koji su tukli demonstrante.
Direktor policije Vladimir Rebić izjavio je 10. jula 2020. da je tokom prva tri dana protesta 130 policajaca zatražilo pomoć lekara zbog zadobijenih povreda, ali da je ukupan broj povređenih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova poslova i veći.
Mera zatvaranja, zbog kojih su građani izašli, nije bilo.
Ovaj dan mnogi komentarišu kao dan simboličkog pada Vučićevog režima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
