Svadba u Sarajevu

Na verskom venčanju ćerke Bakira Izetbegovića, vođe Stranke demokratske akcije, kumovao je turski predsednik Redžep Taip Ergodan, ali je „nezvani“ gost u Sarajevu bio Milorad Dodik, srpski član Predsedništva BiH.

Dodik je, na iznenađenje mnogih, odlučio da prekine bojkot institucija BiH. Bojkot sprovode stranke iz srpskog entiteta protiveći se postavljanju nemačkog političara Kristijana Šmita za visokog predstavnika u Bosni, koji treba da nadzire sprovođenje zakona o kažnjavanju negiranja genocida u Srebrenici.

Dočekavši turskog vladara, zajedno sa ostalom dvojicom članova Željkom Komšićem i Šefikom Džaferovićem, Dodik je govorom na zajedničkoj konferenciji za novinare otvoreno pokazao koliko se više uzda u Ergodana nego u Šmita. To je lukav manevar budući da bošnjačko stanovništvo u Ankari i Erdoganu vidi svog bliskog zaštitnika, pre nego u Berlinu, odnosno Evropskoj uniji. Dodik je poput Mila Đukanovića u Crnoj Gori, u drugačijem kontekstu uspevao da manevriše uvek na ivici ponora, ali postojano i dugotrajno na vlasti.

Ko uostalom pamti da je januara 1992. Dodik jedini sa četvoro svojih nezavisnih poslanika, napustio zasedanje skupštine, na kojoj je usvojena deklaracija o proglašenju Republike Srpske, da bi datum tog zasedanja 9. januar, mnogo godina kasnije, uspostavio kao Dan RS.

Prema ponašanju Ergodana, utisak je da turski lider želi da izbegne ono što turski novinari opisuju sledećim rečima „Drugi svetski rat je možda završen, ali zato Prvi još traje“.

Umesto bilo kakvih političkih dometa, kao rezultat posete najavljena je gradnja auto puta Beograd – Sarajevo. Koliko je poznato, to je deo čuvenog infrastrukturnog paketa nemačke kancelarke Angele Merkel, isto kao i saobraćajnica od Niša do Drača, i druge.

Erdoganova reakcija na pitanje novinara kako vidi aktuelnu političku situaciju u Bosni i Hercegovini i poziciju Kristijana Šmita bila je – odsustvo reakcije.

U odgovoru turski predsednik je govorio jedino o planu da se prebaci dosadašnji nivo trgovinske razmene i pomenuo da Zirat banka ima problema sa osiguranjem kredita za infrastrukturna ulaganja, te da institucije u BiH koje se time bave treba da budu ojačane.

Nasuprot Erdoganovom izbegavanju političkih aspekta posete, Dodik je samo na tome i insistirao. Više puta je pominjao primer Avganistana, retorički se pitajući da li takva humanitarna kriza treba da snađe i BiH „kada se povuku stranci“.

Izražavao je prihvatanje trojnog integriteta BiH, ali tvrdeći da je uz koordinaciju Turske potreban novi dogovor o tome kako „ćemo raditi u budućnosti“ u toj trojnoj BiH.

„Želimo Bosnu i Hercegovinu u kojoj ćemo se osećati komotno i ja i moj narod, a ne da stalno očekujemo neko zezanje“, rekao je Dodik odjavljujući tom ležernom rečenicom balkanski deo obraćanja. Usledilo je pitanje za Erdogana o evakuaciji civila iz Avganistana pod talibanskom vlašću, i time je nastup turskog vladara sa liderima BiH medijski bio završen.

I nezvanični deo – Erdogan na svadbi u Sarajevu – i protokolarni državni susret, pomogli su Dodiku da izađe iz senke Šmitovog dolaska, onako kako to nisu mogli simbolički gestovi zvaničnog Beograda. Gestovi su se, podsetimo, sastojali u sastanku prestavnika vlasti i dela opozicije, i iz Srbije i iz RS, (medijska slika „ispijanja vina“ na terasi vile Mir) kao i u najavi zajedničkog zakona o zaštiti jezika i pisma.

Tvrdi se i da je u to vreme zahtevano od Aleksandra Vučića, da umesto tih gestova podrške Dodiku i srpskim političarima u Banjaluci, on u Beogradu primi Kristijana Šmita, ali da je navodno, predsednik Srbije, uspeo da tu posetu odloži.

Umesto dolaska Šmita u Beograd, u BiH je boravio patrijarh SPC. Događaj je na dnevnoj bazi okarakterisan kao istorijski – kao prva međunarodna poseta Porfirija nakon izbora za patrijarha zimus, a i kao prvi dolazak poglavara SPC u Doboj nakon 83 godine.

Najzad, koliko god da su Dodik i Đukanović ovladali veštinom manevrisanja iznad ponora, Vučić ih u tome sustiže i prevazlazi. S tim što se izgleda, on jedini po prirodi stvari, nalazi u situaciji da s vremena na vreme preskače sa jedne na drugu stranu iznad ambisa.

Jeste možda Vučić odolevao pritiscima, da se kao pre nekoliko godina dok je Šmit bio nemački ministar poljoprivrede, a Dodik zatezao sa Sprazumom o stabilizaciji i pridruživanju BiH Evropskoj uniji, pojavi u Beogradu sa njima dvojicom i objavi da će se zajednički raditi na evropskoj budućnosti. Ali, u isto vreme, predsednik Srbije nije uskratio podršku Dodikovom političkom protivniku mladom gradonačelniku Banjaluke Drašku Stanivukoviću, doduše na odgovarajućem nivou.

Draška Stanivukovića je prvo primio Zoran Radojičić, gradonačelnik Beograda, zimus na Svetog Savu, a posle ovog „probijanja“ leda, Stanivuković je postao prihvaćen gost, čak mlađi partner. Učestvovao je i na lokalnoj manifestaciji Cerski marš, koja se tradicionalno održava u znak obeležavanja velike bitke iz Prvog svetskog rata, u okolini Šapca. Sa Milošem Vučevićem, gradonačelnikom Novog Sada i potpredsednikom SNS-a za koga se tvrdi da uživa veliko Vučićevo poverenje, Stanivuković se sreo na Preobraženje, tokom posete Rusiji, u jednoj ruskoj crkvi. Javnost je o susretu obaveštena objavama na društvenim mrežama i zajedničkim fotografijama.

Koliko podrška u regionu može značiti, svedoči i turneja Nenada Čanka, lidera LSV, čija stranka sa Vučevićem, učestvuje u vlasti u Novom Sadu zovući to „tehničkom komunalnom koalicijom“. Čanak se letos sastao sa više regionalnih političara, od Aljbina Kurtija u Prištini, Mila Đukanovića, do članova koalicije Možemo koja je u Zagrebu pobedila na lokalnim izborima. Mnogi su to protumačili time da „ga je Vučić poslao“ u neku misiju nedokučivog cilja.

Sam Čanak tvrdi da to nije tačno i da je te susrete po regionu ostvario kao višedecenijski učesnik u javnom životu. Možda Čanku treba verovati, jer ima logike, da ukoliko mu se učinilo da više nije važan naprednjacima kao koalicioni partner (zbog malog broja osvojenih glasova 2020, na predstojećim izborima može biti samo teret), da je ovakva turneja dobar način da ih podseti na sopstvenu važnost.