Svedočenje Vladimira Bebe Popovića o tome kako se zbližio sa Zoranom Đinđićem

Svi iskazi Vladimira Bebe Popovića pred sudom u svojstvu svedoka, objavljeni su u knjizi na oko 300 strana, 2006. godine, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, a knjiga je dostupna i u PDF formatu, u odeljku publikacije, na sajtu ove organizacije.

Prenosimo pomenuti deo:

Ja sam se sa Zoranom Ðinđićem upoznao 1992. godine, odnosno pre toga sam se video jednom sa njim u stanu zajedničkog prijatelja, neposredno posle 9. marta 1991.

Ja sam početkom tih devedesetih godina obavljao funkciju direktora jedne velike i važne, značajne markentinške agencije, a moji politički stavovi su bili bliski tadašnjoj opoziciji, s tim što sam tada bio blizak Srpskom pokretu obnove i onom delu monarhističkom koji je bio uz prestolonaslednika Aleksandra, pa sam tako i bio deo tog tima povodom njegovog dolaska.

Bio sam učesnik 9. marta i bio sam na suprotnoj strani od politike tadašnje Demokratske stranke koju su vodili Dragoljub Mićunović i Zoran Ðinđić, smatrajući da su oni suviše mlaki.

Ja sam pripadao ovom radikalnijem krilu i upoznali smo se neposredno posle tog 9. marta u stanu jednog zajedničkog prijatelja i posvađali se oko toga kako je trebalo da izgleda 9. mart, a nije izgledao.

Onda sam se 1992. godine, preko drugog zajedničkog prijatelja, sreo u nekim drugim okolnostima i tada počinje naše poznanstvo. Godine 1993. angažovan sam od vrha Demokratske stranke, odnosno Zorana Ðinđića, jer tada je predsednik još bio Dragoljub Mićunović, ali je Zoran Ðinđić bio nosilac izborne liste Demokratske stranke, i zajedno sa svojom agencijom i sa ostalim saradnicima učestvovao sam u radu na toj njegovoj izbornoj kampanji, toj čuvenoj, iz 1993. godine, sa sloganom “Pošteno”, a onda smo se kroz ta 2–3 meseca rada i privatno zbližili, zato što smo bliski po godinama (on je bio neznatno stariji od mene), bliski po mentalitetu, bliski po mnogim stvarima, i od tada je, praktično, krenulo moje i njegovo druženje, a i poslovni rad u smislu moje pomoći Demokratskoj stranci.

Nisam postao član stranke, jer me to nije interesovalo, ali sam sve vreme bio uz Demokratsku stranku i radio sam sve izbore, ili sve kampanje Demokratske stranke, izuzev onoga bojkota 1997. godine.

Tokom dešavanja kasnije, 1999. godine, da bih objasnio otkud ja u vladi i zašto baš toliko blizak sa njim, u međuvremenu je odnos između mene i njega postao mnogo više prijateljski nego što je bio poslovni, ili što sam ja imao da tako kažem bliskosti i veze sa politikom ili sa Demokratskom strankom.

Bio sam blizak politički, ali sam vrlo retko odlazio u stranku i nisam u životu prisustvovao nijednom sastanku, ni– jednom skupu, niti bilo šta, sem onoga čemu su prisustvovali svi ostali građani 1996. godine, demonstracije i tako dalje.

To naše druženje, to prijateljstvo preraslo je u jednu porodičnu bliskost i sa njegovom suprugom i decom kao i moje tadašnje devojke, i onda je došla 1999. godina i naše sklanjanje iz zemlje.

Pre svega Zoranovo, zbog toga jer smo znali da je prvi na listi, a kako sam ja već tada živeo u inostranstvu, onda je on neposredno posle završetka bombardovanja došao kod mene i onda smo odatle zajedno odlazili u neke posete koje je on organizovao: kod Šredera, kod Havela, ili ostalih lidera, što austrijskih, što evropskih, i tako dalje.

Ja sam bio neko ko je, da tako kažem, predstavljao deo njegovog tima, da ne bude da predsednik Demokratske stranke u posetu nemačkom kancelaru ide sam, sa tašnom, nego ipak ima nekoga pored sebe, nekoga u koga se uzda, ko mu je blizak.

Jednom reči, on je mene postepeno uvlačio u tu političku priču, ali ja sam sve vreme od toga bežao, odgurivao, i onda me je 2000. godine zvao pošto su Savez za promene i neke druge koalicije već počele da rade izbornu kampanju DOS.

Ona je imala jako puno “šumova” i nejasnoća zato što su u to vreme imali Miloševića na jednoj strani, a protiv Miloševića formalno kao jednu koaliciju, ali ta koalicija u javnosti nije bila dovoljno artikulisana, jer ste imali i DOS i Savez za promene i Koaliciju “Dan” i Čanka i Isakova, koji su bili neka nova koalicija.

Imali ste Koštunicu koji je bio sam za sebe i Zoran je video da će to na loše izaći i onda me je molio da dođem. Ja tada nisam živeo u zemlji i molio me da dođem na mesec dana, samo da vodim tu kampanju.

Došao sam pošto je Zoran formalno bio menadžer kampanje, ali on nije mogao da bude u Beogradu, nije mogao da se bavi medijima i tom koordinacijom jer je bio na terenu u onom autobusu koji je obilazio Srbiju i onda sam ja došao tačno 1. septembra u Beograd na mesec dana i tih mesec dana se produžilo do petog, a onda petog se produžilo do izbora u decembru, pa sam radio i te izbore koji su bili u decembru, onda sam mu tražio i molio ga da se posle tih izbora ne desi da slučajno negde objavi da će me na neko mesto postaviti, jer mi je to uradio 5–6 godina ranije, kada su bile demonstracije 1996. godine, pa je bez mog znanja najavio da ću ja biti direktor “Studija B”, što mi je samo pravilo probleme zbog posla kojim sam se bavio i zbog moje firme za koju sam radio.

On je, da tako kažem, poštovao taj naš dogovor i nije me ni na kakvu funkciju postavljao.

Tada sam shvatio da to njemu i nije neki veliki problem, pošto su se utrkivali, više je bilo kandidata za ministarske funkcije nego što je tada bilo članova, ali svejedno, znao je da sam mu važan i da sam mu bitan i tražio je, insistirao da makar na mesec dana dođem u vladu, da mu pomognem oko formiranja kabineta.

Iz kog razloga? Zbog toga što sam ja imao iskustvo, u prethodnih 15 godina obavljao sam funkciju direktora velike međunarodne firme koja je u određenim vremenskim periodima imala i po 50–60 zaposlenih, i promet od desetak ili petnaest miliona maraka godišnje. I to iskustvo koje sam kao menadžer te firme imao je bilo dragoceno za neko potpuno neiskustvo Zorana Ðinđića.

Znači, on je bio političar, on je bio filozof, on je imao Demokratsku stranku koja je bila takva kakva je, i to je bio razlog što sam ja pristao da na neki način dođem.

Zato se nisam eksponirao, zato me nije bilo u javnosti, jer sam želeo da posle mesec dana ili dva, kada mu pomognem, kada se izvučem, ne bude neki dramatičan sada tu preokret u Srbiji: “Aha, ušao je, pa izašao”.

Zato nisam davao intervjue, zato nisam davao izjave. Nažalost, suprotna strana je to iskoristila pa me je predstavila kao neku mističnu osobu koja je povezana sa kriminalom, koja tu obavlja neke prljave poslove za Zorana i tako dalje, i tih mesec ili dva, nažalost,
zbog svih okolnosti – hapšenja Miloševića, izručenje Miloševića, i šta već – protegli su se do kraja.

Srđa Popović: Dobro. Ova vaša funkcija u Birou (za komunikaciju sa medijima Vlade Srbije, prim.nov. Danasa), je li to bila plaćena funkcija?

Vladimir Popović: Pa, jeste, s tim što ja nisam uzimao pare. Mislim, kada kažem jeste, pretpostavljam da jeste po nekoj, kako se to zove, sistematizaciji radnih mesta.

Srđa Popović: Jeste li vi imali druge izvore prihoda u to doba?

Vladimir Popović: Ja sam došao kao čovek koji je za ovdašnje prilike relativno bogat i to je jedan od razloga što me je Zoran doveo tu, jer Zoranova vizija formiranja te vlade, ako se sećate, on je to i javno tada govorio, jeste da će u vladu dovesti ljude koji su se prethodno već negde oprobali i dokazali, koji su imućni, koji neće imati potrebe, jer je znao da ne može da angažuje nikoga ko će da radi za 100 maraka.

Ne možete da imate ministra koji će da se ubija od posla, da radi tako odgovoran posao za platu koja je bila tada 10.500,00 dinara, nego da će tu doći neko ko je ili materijalno obezbeđen, ili na drugi način rešen, a da može da pomogne u toj stvari i ne da nisam dobijao platu, nego sam i plaćao sva putovanja koja sam zvanično kao član te vlade po odluci vlade obavljao i odlazio sa premijerom, njegove avionske karte u nekoliko prilika.

Sve moje avionske karte prilikom zvaničnih odlazaka u Ameriku, hotele gde smo tamo spavali, i tako dalje, ali to je bio dogovor koji sam ja napravio sa njim i to je nešto što je on očekivao i od drugih ljudi. Kao što znate, i Boža Ðelić i Pitić ili Vlahović, ljudi koji su već bili dovoljno imućni i o kojima nije moralo da se vodi računa da li će, ako se nađe u prilici da je negde u inostranstvu, moći da plati večeru svom nekom poslovnom partneru ili će gledati i razmišljati kako da špara dnevnice.

Srđa Popović: Je li ikada bilo reči o vašem kandidovanju na bilo koju političku izbornu funkciju?

Vladimir Popović: Ne.

Srđa Popović: Imate li vi uopšte neke političke ambicije?

Vladimir Popović: Ne.