Svetkovina bez pravog svetkovanja

A zašto je odabran 15. septembar? Tog dana, 1918. godine, učinjen je proboj Solunskog fronta, što će se pokazati kao ključni prelomni momenat za poraz Centralnih sila u Prvom svetskom ratu.

Građane Beograda u poslednja tri dana čudilo je zatvaranje šireg centra grada tri večeri zaredom, 50 linija gradskog prevoza bilo je skraćeno, a da je malo njih znalo zbog čega se to čini – radi generalne probe ceremonije praznika za koji je, još uvek, malo ko od građana čuo.

Planirano je da glavna manifestacija bude održana na Savskom trgu, kod spomenika Stefanu Nemanji, a prema najavama koje su preneli mediji, centralna tema ceremonije trebala je da bude podsećanje na velike vojskovođe srpskog naroda.

Razlog zatvaranja šireg centra glavnog grada je taj da je organizator planirao da ulicama Beograda prođe nekoliko kolona ljudi iz različitih pravaca prema mestu centralnog obeležavanja – sa platoa Filozofskog fakulteta i iz Parka Vojvode Vuka, koje će se na Slaviji susresti sa trećom kolonom, koja dolazi iz Karađorđevog parka, ispred Hrama Svetog Save. Planirano je da početak svečanosti najavi počasna artiljerijska paljba koja će odjeknuti sa Kalemegdana, u 17:30 časova.

Niz manifestacija započeo je prikazom naoružanja Vojske Srbije na Ušću, koje je upriličilo Ministarstvo odbrane, a koje je u jutarnjim časovima posetio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Na bilbordima u centru grada juče su, osim reklama, prikazivane i zastave Srbije. U blizini Novog dvora na bandere su bile postavljene male srpske zastave i zastave Republike Srpske – ili je možda ideja bila postavljanje državne i narodne zastave, kako se definišu – ukratko, trobojke sa i bez grba. Opet, utisak je reportera našeg lista, u gradu se baš i nije osećala naročita svečarska armosfera. Bar preko dana. Iako je vlast pozvala gradjane da na svojim prozorima istaknu zastave Srbije, izveštač i fotoreporter pomučili su se da u centralnim gradakim ulicama nadju prozor ili balkon sa koga se vijori zastava. Najzad su našli, ali ba Trgu Nikole Pašića, sa dva prozora gradske uprave.

Zgrada Predsedništva na Andrićev vencu takodje je bila ukrašena crvenim, plavim i belim bojama.

Mladića koji je stajao na Terazijama smo pitali koji je pranzik danas?

– Kad smo probili solunski front, jel to – kratko je odgovorio.

Produžili smo dalje. Na početku Knez Mihailove ulice na bini su se smenjivala folklorna društva iz Srbije, koja su igrala igre iz raznih krajeva zemlje, u okviri manifetacije “Dan tradicije”. Šetačima u “Knezu” deljene su male srpske zastavice.

Koji je danas praznik pitali smo i dvojicu momaka koji su sedeli i pričali na stepeništu na ulazu na plato Filozofskog fakulteta iz iste ulice.

-Danas praznik? Ne znam stvarno – odgovorio je jedan od njih.

-Danas je Dan srpskog jedinatva i nacionalne zastave – uzvratio je reporter.

-E da, čuo sam, al ja sam mislio da je to već bilo – rekao je mladić.

“Znate li koji je danas praznik”, postavio je pitanje roporter čoveku koji je sedeo na klupi u središtu centralne gradske ulice.

– Znam da će nešto danas da šetaju – odgovorio je gospodin.

Stariji gospodju koja je nosila masku, pitali smo da li je pametno organizovati proslavu sa velikim brojem ljudi, u vreme kada imamo ogroman porast broja obolelih od kovida.

– Pa valjda nije, jel tako, ne znam – kratko je uzvratila starija dama.

Prodavca na štandu sa tradicionalnim suvenirima pitali smo ide li bolje prodaja srpskih zastava, imajući u vidu da je dan na koji se ista proslavlja.

– Slabo, juče je bilo bolje – odgovorio je prodavac.

U centralnoj gradskoj pešakoj zoni ekipa Danasa sreće zamenika predsednika Srpskog pokreta obnove i narodnog poslanika Aleksandra Čotrića. I njega pitamo šta misli o novom državnom prazniku.

– Mislim da su u samom nazivu tog praznika sadržane i njegove osnovne poruke. Ja bih ih nekako preveo na rečnik Francuske revolucije i onaj slogan “Sloboda, bratstvo, jednakost”. A u našoj interpretaciji je to jedinstvo, sloboda i nacionalna zastava kao jedan od najvažnijih simbola našeg naroda. Mislim da je ovaj praznik značajan zato što uvodi u naš kalendar obeležavanje pobede. Mi smo do sada mnogo slavili datume koji su tužni, nesrećni i tragični u našoj istoriji, poput Vidovdana. A mi imamo toliko pobeda u istoriji da je red da se njih više sećamo. Ovaj praznik je na dan godišnjice početka proboja Solunskog fronta, za koji znamo kako se pobedonosno završio. Mislim da je poruka sa su nam danas potrebne pobede druge prirode, u miru, radne pobede, ne samo Srba na prostoru bivše Jugoslavije, u konkretnom slučaju Srbije i Republike Srpske, nego uopšte i celom regionu – kazao je Čotrić.

Kragujevčani se baš i nisu nešto istakli povodom isticanja zastava na novoustanovljeni Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Po, za septembar, neprijatnom i prejakom suncu deluju više skolani i okupirani svakodnevnim obavezama i problemima nego da praznuju, slobodare, ujedinjuju se i mašu barjacima. Zastava, onih državnih, sa grbom nigde. Ma, makar neka ona srpska trobojčica (bez krune, orlova, ocila..). Jok, bre, ništa.

Obeležja koja se vijore ni na jednoj kafani, kafiću, restoranu, pekari, butiku, prodavnici, piljarnici, apoteci (uključujući i poljoprivredne), radnji, agenciji za nekretnine, auto–školi, kladionici (tom rasadniku neopatriotizma i rodoljubivosti), sve brojnijih sekend hendova… Zastava ne vijori ni pred Sabornom crkvom, al njima ni ne treba – em imaju dovoljno svojih praznika a i nadživeli su apsolutno svaku državu na ovim prostorima. Obeležja, pak, ima pred ustanovama i institucijama, bilo da su pod državnom ili lokalnom ingerencijom ali su oni ruku pod ruku već godinama u najzlatnijem dobu novije istorije pa je to donekle i logično a i vise svaki dan ne samo o novouvedenom prazniku.

Većina Kragujevčana niti je čula za današnji praznik niti zna da se baš sada proslavlja. Ni oni, retki, nezavisni gradski mediji nisu se pretrgli u njegovoj promociji.

– Ovo je praznik Vučića i Dodika jer se državni praznici regulišu Ustavom. Dakle, izmišljeni praznik koji nije ni u jednom zvaničnom kalendaru i nema ga ni u Zakonu od državnim praznicima. Običan marketing, ističe Miroslav Jovanović, glavni urednik „Kragujevačkih” nedeljnih novina.

Ne izostaje tradicionalna kragujevačka duhovitost.

– Zastava?! A pa „Zastava” je odavno zatvorena, u stečaju, a radnici su otpušteni, skreće pažnju jedan sugrađanin na onu „Zastavu” koja je nosila grad i građane a ne oni nju.

Kragujevčani ponekad kače zastave na prozore stanova i kuća ali samo kad igra reprezentacija u fudbalu. Ispada tako da je fudbal veći (sve)ujedinitelj i saboritelj od državotvornost.