Svilanović: Ubedio sam Koštunicu da podrži Miloševićevo hapšenje

Vidim da to nije iskorišćeno u seriji, ali stvarno ne zameram jer je fokus ipak na porodici Milošević i onome što se događalo u vili, a ja o tome ne znam ništa, pa mi je dosta zanimljivo da gledam kao i svakom drugom zainteresovanom građaninu – kaže za Danas Goran Svilanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, upitan o svojim utiscima o seriji „Porodica“, sa stanovišta ličnosti na visokoj funkciji u vreme akcije hapšenja Slobodana Miloševića 31. marta i 1. aprila 2001.

Ono u čemu je Svilanović, kako tvrdi, učestvovao, a što se u seriji očigledno neće prikazati, jeste jedna, po njemu, bitna faza tokom tog hapšenja.

– Naime, ja sam inicirao da se u proces hapšenja uključi Vojislav Koštunica i to samo od trenutka kada je prvi pokušaj hapšenja propao. U to vreme sam kao ministar spoljnih poslova puno putovao po svetu, nisam bio toliko angažovan i, iskren da budem, nisam ni znao da se događa hapšenje. Doslovce mi se u jednom trenutku javio tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, i rekao mi: „Mi krećemo sada.“ Bio sam zbunjen jer nisam znao šta se dešava, gde krećemo, o čemu se radi… Stvarno nisam pratio… Dakle, nisam bio u tom nekom krugu ljudi koji su donosili odluku, u smislu toga, evo, danas idemo i hapsimo. Sutradan ujutru, sa porodicom kod kuće sedim i gledam vesti i vidim Mihajlovića na konferenciji za štampu, koji izgovara da je policija krenula da hapsi Miloševića ali da Vojska nije dala. Moja prva reakcija na to bila je pomisao da mi u tom trenutku imamo na delu državni udar. Odmah sam pozvao Miroljuba Labusa, koji je tada bio potpredsednik vlade i meni prvi saradnik. Pozvao sam ga i pitao: „Miroljube, majke ti, je li mi to imamo državni udar?“ On mi je rekao da odmah dođem u njegov kabinet, koji je bio u današnjoj Palati Srbije, na drugom spratu. Sećam se da nije bio radni dan, bila je subota, recimo… Jutro posle neuspelog hapšenja – prepričava Goran Svilanović.

Kako kaže, kada je stigao u Labusov kabinet, zatekao ga je kako leži na kanabetu.

– Držao je nogu gore, jadan, jer je imao problema sa trombozom. Uznemiren mi saopštava da su „ovi poludeli“, pokazujući rukom u pravcu vrata odnosno na kabinet predsednika Vojislava Koštunice. Prepričao mi je kako su ga praktično izbacili iz Koštuničinog kabineta, jer je predsednik bio jako ljut i besan. Tada me je zamolio da odem ja da vidim da li mogu da razgovaram sa Koštunicom. Moram da priznam da sam kao ministar spoljnih poslova, inače, imao vrlo pristojnu komunikaciju sa Koštunicom i zaista sam sišao dole. Mirela, inače jako fina žena, koja je bila sekretarica Vojislava Koštunice, uputila me je do njega, koji je bio sa saradnicima u sali, prostoriji koja se nalazila iza, nastavljala na njegov kabinet. Kada sam ušao tamo, video sam dosta emocija, energije, napetosti… Ne kažem da je on vikao, ali neki njegovi saradnici to jesu radili. Tu su bili zaista samo članovi DSS, sećam da su bili Zoran Šami i Aleksandar Popović, i još najviše dvojica, ali ne sećam se tačno ko… Seo sam sa strane i nisam se mešao u taj razgovor. Onda je došla Ljiljana Nedeljković, šefica Koštuničinog kabineta i pozvala me da odemo ona i ja u njegov kabinet, dok oni nastave taj razgovor… U svakom slučaju, da ne prepričavam sad detalje našeg razgovora, Ljiljana i ja smo se razumeli. Suština tog razgovora bila je da je razlog te ljutnje i besa činjenica da Koštunica nije znao šta se dešava. To je ono što sam ja čuo od njega, drugo je sad da li je to istina, ja to ne mogu da znam – kaže Svilanović.

Sagovornik Danasa nastavlja svoju priču tako što opisuje sled događaja prema kojem Koštunica ubrzo dolazi u kabinet gde je on sedeo sa Ljiljanom Nedeljković, pitajući ih zašto su se odvojili i „ostavili njega tamo samog“.

– Ljiljana mu je tada rekla da ja imam predlog, koji sam i njemu saopštio, i koji mu se dopao. Ukratko, predlog je bio da on sazove sastanak odmah, na koji bi pozvao Zorana Đinđića, Dušana Mihajlovića i Gorana Petrovića (šefa Resora državne bezbednosti, današnje BIA, prim. ured.) i da im kaže sve to što ima da im kaže. Da, ako postoji jedan bes, da ga izrazi, a drugo da kao predsednik države traži informaciju, odnosno izveštaj o tome šta se, tokom neuspelog hapšenja, događalo. Bio je tu sad jedan zanimljiv detalj, jer je pokrenuto pitanje kako da se sedi za tim dugačkim stolom predviđenim za sastanke te vrste. Rekao sam Koštunici da sedne na čelo tog stola, a da svi ostali učesnici sednu sa strane, tako da iz tog dizajna bude jasno ko je šef. Ko je predsednik a ko su svi drugi. Možda je to bio detalj koji je prelomio – ističe Goran Svilanović uz smeh.

Naš sagovornik dalje priča da je Koštunica tada rekao, dobro, vidimo se u ponedeljak, što je značilo za dva dana.

– Rekao sam mu tada – vidite, ovako, molim vas, ja ću sad da idem da se prošetam sa detetom po keju, i, ja, kao, ništa ne znam, a vi me pozovete za dva sata na sastanak. Molim vas, kako da čekamo ponedeljak…, rekao sam mu. Ceo svet se digao na noge, svi gledaju vesti, ne možemo da čekamo ponedeljak. Otišao sam potom kod Labusa, prepričao mu dogovor i zamolio ga da on sredi da se na tom sastanku pojavi Zoran Đinđić, koji će Koštunici da kaže nešto u smislu toga da nisu stigli da obaveste Koštunicu, da je bila gužva… Ali, da bude ok i da podnese kao neki izveštaj predsedniku države. Rekao sam Labusu da on završi Đinđića a da ću ja da završim Dušana Mihajlovića. Tako je i bilo, posle par sati, dakle rano popodne, pozvan sam na sastanak. Na tom sastanku je Koštunica rekao sve što je imao da kaže, tu je bilo i besa i ljutnje… Ostali učesnici su odigrali svoje uloge, podneli mu nekakav kratak izveštaj. Tokom sastanka Dušan Mihajlović mi je poslao cedulju na kojoj je pisalo: „Ovo nije ono što si mi rekao.“ Ja sam mu vratim cedulju sa porukom: „Hajde, ćuti tu, trpi, i biće ok“, prepričava Goran Svilanović.

U jednom trenutku, nastavlja on, iz kabineta dolazi Ljiljana Nedeljković sa saopštenjem koje stavlja Koštunici na sto.

– Posle svog tog besa Koštunica kreće da čita saopštenje: „Ono što je započeto, mora da bude završeno.“ Dušan Mihajlović mi u tom trenutku šalje cedulju sa porukom: „Imaš jagnje za ovo, bravo!“ Dakle, uspeli smo ono što smo hteli, da se neuspelo hapšenje prethodnog završi tog dana, da se javno izrazi državno jedinstvo i da predsednik Koštunica stoji iza te akcije. Odmah po završetku sastanka bila je konferencija na kojoj je Koštunica to javno i izgovorio. Ono što mi je ostalo upečatljivo, posle te konferencije, bilo je to da je Zoran Đinđić zagrlio Vojislava Koštunicu – zaključuje priču Goran Svilanović.

Uroš Stambolić: Gledamo ih kao obične ljude umesto kao zločince

Za Uroša Stambolića, unuka Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Predsedništva Srbije, otetog i ubijenog 1999. prema presudi, po nalogu Slobodana Miloševića, serija „Porodica“ u fokus stavlja ludilo članova porodice Milošević, dok se prikazivanje njihovih zločina svodi na minimum, što je, prema njegovoj oceni, loše. U negativnom kontekstu, Stambolić u izjavi za naš list navodi i to što se iz do sada prikazanog u seriji može stvoriti pogrešno uverenje da su Slobodan Milošević i Mirjana Marković bili komunisti, što, kako ukazuje, nikako nije bio slučaj.

– Mislim da u trenutku kada je narod doveden do ivice egzistencije posredstvom svih režima od 90tih do danas, kada ljudi ostaju bez posla, struja poskupljuje, formiraju se redovi gladnih, izbacuju ljude na ulicu a zdravstvo je pred kolapsom – serija deluje suvišno. Pogotovo kada je urađena na način na koji jeste, kada je osvrt na politiku i zločine samog režima sveden na minimum, a nefunkcionalnost DOS-a prikazana vrlo površno, kaže Uroš Stambolić.

Opasno je, dodaje on, što Miloševića i njegovu porodicu, kako se iz dosadašnjih epizoda naslućuje, serija prikazuje kao komuniste, iako su oni upravo načinili prve korake ka restauraciji kapitalizma, uključujući tu i legalizaciju privatizacije, uz sve ostale počinjene zločine tokom devedesetih.

– Legija je takođe prikazan površno, kao običan vojnik države, što nije. Gledajući sa strane stila, serija ima i dobre i loše momente, ali ne trebamo zaboraviti da serije nisu samo puka zabava za publiku, već i da nose određene ideološke i diskurzivne poruke koje i te kako menjaju stavove, a mlađim generacijama gradi. Treba se fokusirati na izgradnju solidarnosti, na borbu protiv prethodno navedenih problema, umesto što se bavimo serijom koja je politički neodbačena i utiče na to da gledamo na Miloševićevu porodicu, kao na neke obične ljude sa ličnom dramom, umesto kao prave istorijske aktere koji su učinili dosta zlodela – poručuje Stambolić. S. Č.