Tadić: Propuštena je šansa da se uzdrma Vučićev režim

Vračar svakako ima specifično mesto u istoriji borbe protiv ovakvih režima, pa bi pobeda na Vračaru bila značajna ne samo za Vračarce, već i za sve građane Srbije, jer je u prošlosti i pobeda na toj opštini bila najava velikih pobeda. Što se tiče lokalnih izbora, kriterijum ne bi trebalo da budu samo izborni uslovi, već pre svega motiv da se na svakom mestu gde je to moguće pokuša napraviti prostor slobode za građane koji na njemu žive. Izborni uslovi su presudni za republičke i predsedničke izbore, jer na tim izborima nam je potrebna jedna velika pobeda. Međutim, to što na tom nivou ne postoje uslovi ni za fer izbore, a kamoli za pobedu, ne sme biti izgovor za odustajanje od pokušaja malih pobeda od kojih zavisi život građana koji žive u tim sredinama – kaže za Danas Boris Tadić, predsednik SDS, odgovarajući na naše pitanje po čemu je Vračar tako specifičan i da li su tu izborni uslovi bolji nego na drugim mestima.

Čudno je što na te izbore izlazite u koaliciji sa PSG Sergeja Trifunovića, ali i sa Zoranom Živkovićem, iako među vama postoji  animozitet još iz dalje prošlosti.

Mi smo imali ozbiljna neslaganja, ali ja prema njemu nikada nisam imao animozitet. Uostalom i na prošlim beogradskim izborima smo nastupili zajedno i sve naše razlike smo odavno ostavili po strani pred zajedničkim ciljem za koji se borimo, a to je promena ove vlasti. Koalicija na Vračaru je prirodna koalicija u kojoj svi članovi dele iste vrednosti i strateške ciljeve. To znači da za razliku od nesrodnih saveza, naša koalicija ne nudi samo zajednički cilj borbe protiv ovog režima, već i jasnu politiku i alternativu.

Kako se u sve ove najnovije odluke o izlasku na lokalne izbore uklapa bojkot parlamentarnih izbora?

Bojkotom parlamentarnih izbora osporavamo legitimitet lažnih izbora i autokratsku vlast na republičkom nivou koja će iz njih proizaći. Pored toga, zadržavamo jedinstvo opozicije koliko god je to moguće. Bojkot republičkih izbora je odgovor na Vučićevu nelegitimnu vlast, a izlazak na lokalne izbore je borba za to da ne ostavimo građane sasvim na cedilu u mestima u kojima žive, da sačuvamo stranačku infrastrukturu bez koje nema ni nastavka borbe i da se ne odričemo nijednog potencijalnog prostora slobode, do trenutka kada ćemo moći da napravimo veliku pobedu. U tom smislu, svaka pobeda na lokalu povećava šanse da dođe i do te velike pobede, čemu nas uči iskustvo devedesetih godina, i zato smo sve vreme govorili da je neodgovorno da opozicija bojkotuje lokalne izbore. Nadali smo se do poslednjeg trenutka da će promeniti odluku i da ćemo jedinstveno moći da nastupimo na lokalu. Umesto da ti izbori budu tačka raskola opozicije, mogli su biti i ojačavanje jedinstva i siguran sam da smo mogli da zadamo ozbiljan udarac režimu. Više puta sam rekao da je potrebna akumulacija manjih pobeda, jer ovog trenutka očigledno nemamo snagu za pobedu u nokautom. I uostalom, zašto bismo umesto više manjih pobeda birali još jedan veliki poraz?

Vi ste više puta pozivali opoziciju na jedinstvo i govorili ste da ako se izbori bojkotuju to treba svi da urade, i da isto važi i ako svi odluče da izađu na izbore. Šta se to desilo u međuvremenu i kako ste doneli jednostranu odluku? Kako je jedinstvo opozicije propalo?

Sve vreme sam govorio da je jedinstvo važnije od toga da li su bolja rešenja izbori ili bojkot i da je najbolje rešenje ono u kom smo jedinstveni – ili svi na izbore ili svi u bojkot. Smatram da razlog za urušavanje jedinstva leži pre svega u pasivnoj kampanji bojkota i nametanju jednoumlja i rigidnih stavova unutar bojkot opozicije. Pored toga, jedinstvo je inicijalno razbijeno i neslaganjem oko izlaska na lokalne izbore. Odluke su se donosile bez prethodnih diskusija i ozbiljnih analiza, a očekivalo se rigidno držanje tih tako donetih odluka, u kojima većina aktera nije ni imala reč. Pasivan bojkot, stalna pretnja u vazduhu da će svako ko ima drugačiji stav biti etiketiran kao izdajnik i neuvažavanje predloga svih van SZS je dovelo do toga da su neki akteri bili iziritirani time i u jednom trenutku odlučili da je izlazak na izbore ipak efikasniji način borbe protiv ovog režima. Da su se odluke donosile na odgovorniji način, da je doneta odluka o tome da svako ima prava da nastupi na lokalnim izborima ili da nastupimo jedinstveno i da je kampanja bojkota bila aktivna i smislena, siguran sam da bi opozicija danas bila jača i jedinstvenija nego ikada od 2012. godine i da niko ne bi video razlog za odustajanje od takvog bojkota.

Vašu odluku da izađete na lokalne izbore kritikovao je i Boško Obradović, koji kaže da je vaša odluka neozbiljna, mada je i sam nedavno, tokom štrajka glađu, rekao da ne može da bude u kilavom SZS.

Pa eto, već u samom pitanju ste suštinski dali i komentar na tu njegovu izjavu. Obradović kaže da je odluka neozbiljna, a do pre nekoliko dana je i sam najavljivao promenu odluke i upućivao kritike načinu na koji SZS vodi kampanju.

Može li se danas uopšte govoriti o jedinstvu opozicije i koliko takvo stanje pogoduje režimu Vučića?

Nejedinstvo opozicije koristi Vučiću više od svega. U tom smislu, postaje indikativno to što se stalno donose i nameću unutar opozicije neodgovorne odluke koje upravo razbijaju njeno jedinstvo. Niko ne može odgovorno da tvrdi da je bojkot lokalnih izbora bio važniji od očuvanja jedinstva opozicije. Niko ne može da tvrdi da je bolje rešenje razjedinjena opozicija i na republičkom i na lokalnom nivou, od toga da smo sada imali situaciju ujedinjene opozicije na oba nivoa – na republičkom u bojkotu, a na lokalnom u zajedničkoj borbi za svaki mogući prostor slobode. Niko ne može da tvrdi da je pasivna kampanja bolja od aktivne. I niko ne može da tvrdi da je dodvoravanje SZS-u važnije od cilja promene ovog režima. I ozbiljno je pitanje zašto su se onda sve vreme donosile odluke koje su bile protiv tog jedinstva i koje su stimulisale podele unutar opozicije više nego pobedu nad režimom.

Da li je neizlaskom opozicije na parlamentarne izbore propuštena šansa da se Vučićev režim uzdrma, a lažnoj opoziciji, kako je mnogi nazivaju, data mogućnost da naredne četiri godine bude u parlamentu?

Propuštena je šansa da se uzdrma Vučićev režim bilo jedinstvenim i aktivnim bojkotom, bilo jedinstvenim nastupom na izborima. Kao što sam rekao, posle izbora će biti mnogo jasnije da li je bojkot vođen na način koji je za ili protiv Vučića i zašto su se odluke donosile na način da se stvara raskol i unutar opozicije i unutar pojedinačnih stranaka.

Uprkos donetom zakonu, mnogi tvrde da naprednjaci nisu odustali od funkcionerske kampanje, ali i od prisvajanja svega što je izgrađeno u proteklom periodu.

Tokom vanrednog stanja je vođena najbrutalnija i najprimitivnija funkcionerska kampanja u istoriji naše zemlje. Promene izbornih zakona su još jednom pokazale da nije problem u zakonima, već u poštovanju zakona. Ovoj vlasti i Ustav i zakoni i parlament služe samo kao farsa za privid demokratije, iza koje je zapravo prikrivena diktatura. A prikrivena diktatura je daleko opasnija od otvorene.

Kako gledate na dešavanja u Demokratskoj stranci i optužbe da zajedno sa „pučistima“, kako ih nazivaju, pokušavate da preuzmete DS?

Na takve optužbe gledam kao na izraz slabosti i straha za sopstvene funkcije onih koji takve neosnovane i tragikomične optužbe upućuju.

Da li je to DS na putu da nestane i kako komentarišete optužbe da su Đilas, Pajtić i Šutanovac doprineli propadanju stranke, a da ste je vi najviše urušili svojim odlaskom?

Ako se DS ne odrekne svojih osnovnih principa i demokratskih načela, neće nestati. A od opstanka DS-a zavisi i budućnost demokratije u Srbiji. Činjenice govore da se DS nije urušila ni nakon izbornog poraza 2012. godine, a ni nakon mog napuštanja stranke, već nakon promene rukovodstva stranke. Stranku sam napustio onda kada je tadašnje rukovodstvo odbilo reforme, koje sam predložio da bi se sprečilo njeno dalje urušavanje. Oni koji su glasali za moju politiku nisu želeli svakako da glasaju za stranku koja se pod novim rukovodstvom izvinjava za tu politiku, tako da svojim odlaskom nikako nisam mogao da urušim stranku, koja se već pre toga počela odricati politike iz vremena mojih mandata, kada smo kao stranka ostvarivali ubedljivo najveće pobede. Uostalom, ne može se stranka istovremeno izvinjavati za moju politiku i tvrditi da sam je ja svojim odlaskom urušio. Kritičari bi trebalo da se odluče za jednu od te dve stereotipne optužbe, jer upotrebljavajući godinama istovremeno obe poriču sami sebe.