Tanasije Marinković o evropskom predlogu za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova: Priznanje matične države ima poseban značaj za otcepljenu oblast

Marinković je, govoreći o najvažnijim ustavnopravnim aspektima tog dokumenta, agenciji Beta kazao da priznanje matične države ima poseban značaj za otcepljenu oblast u borbi koja ona vodi za svoju dalju međunarodnu legitimizaciju.

„Tim činom secesiji se daje oreol konsenzualnosti – dogovornosti, rekao je Marinković i dodao da se s obzirom na tu okolnost, postavlja pitanje šta Kosovo daje zauzvrat Srbiji, odnosno šta Evropska unija i SAD koji su podržali evropski predlog, daju Srbiji“.

On je dodao da Kosovo nije pokazalo spremnost da sprovede u delo ni „ono malo“ na šta se obavezalo Prvim briselskim sporazumom i potonjim, Drugim briselskim sporazumom od 25. avgusta 2015. godine, formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO).

Po njegovim rečima, ZSO je prosti savez srpskih opština, vid saradnje među njima koju kao mogućnost poznaje i Ustav Srbije (član 181), a kada se pogledaju njene nadležnosti i organizaciona struktura ne samo da nije kakva teritorijalna autonomija za srpsko stanovništvo na Kosovu, već nije ni drugi stepen lokalne samouprave.

Komentarišući evropski predlog, Marinković je objasnio da se njime potvrđuje važenje i obaveznost ranijih sporazuma, te se podsećaju strane da su dužne da ih primene (član 10 stav 2), a novina je da se obavezuju da uspostave „posebna rešenja i garantije u skladu s relevantnim instrumentima Saveta Evrope’ (član 7 stav 1)“.

„Tu se svakako misli na Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi na koju se poziva i Prvi briselski sporazum, ali bi se morala uzeti u obzir i Okvirna konvencija o pravima nacionalnih manjina, kao i Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima“, rekao je Marinković.

Prema njegovim rečima ti sporazumi, povelje i konvencije nisu dovoljne da bi se pružila odgovarajuća zaštita za srpsko stanovništvo na Kosovu, jer su i u njegov ustav već ugrađeni pojedini mehanizmi sadržani instrumentima Saveta Evrope.

„Zato bi se naročita pažnja morala usmeriti na onaj deo evropskog predloga koji obavezuje strane da se oslanjaju ‘na postojeća evropska iskustva’ u obezbeđivanju odgovarajućeg nivoa ‘samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu i sposobnosti pružanja usluga u posebno određenim oblastima’ (član 7 stav 1)“, rekao je on.

Kako je objasnio morali bi se uzeti u obzir položaj Severne Irske unutar Ujedinjenog Kraljevstva i oblici institucionalizovane saradnje koji su uspostavljeni Sporazumom Belfasta i Dablina od 1998. godine, ali i Londona i Dablina u cilju delotvornog ostvarivanja severnoirske autonomije, dok dodatne mehanizme treba tražiti u autonomiji Alandskih ostrva u Finskoj i Južnog Tirola u Italiji.

Ocenio je da evropski predlog sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije od 28. februara 2023. godine otvara mnogobrojna pravna i politička pitanja i da posle prvog briselskog sporazuma od 2013. i Vašingtonskog od 4. septembra 2020, oživljava pitanje statusa Kosova na posredan način.

„Iako se u preambuli ističe legitimnost različitih pogleda strana o pitanju statusa, posredno se taj status uređuje prećutnim priznanjem kosovske nezavisnosti. To se naročito čini obavezivanjem Srbije da se uzdrži od svoje politike odvraćanja drugih država od priznavanja nezavisnosti Kosova, odnosno od prijema Kosova u međunarodne organizacije“, istakao je Marinković.

Kazao je da borbom protiv međunarodnog priznanja otcepljene oblasti, matična država dokazuje da se ne saglašava s njenim otcepljenjem.

„Time ona stavlja do znanja ostalim državama koje se bore protiv sopstvenih secesionističkih pokreta da je data secesija jednostrana, a ne sporazumna, i da bi eventualnim priznanjem tog čina ojačale secesionističke pokrete u svojim redovima“, rekao je profesor.

Podsetio je da je Briselskim sporazumom bilo dogovoreno da „nijedna strana neće blokirati, ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“ (tačka 14), a Vašingtonskim sporazumom Srbija se saglasila s „jednogodišnjim moratorijumom na svoju kampanju pritisaka na druge države da povuku odluke o priznanju Kosova, i uzdržavanjem i od formalnog i neformalnog odvraćanja država i međunarodnih organizacija od priznavanja Kosova (Prištine) za nezavisnu državu“ (tačka 15).

„Ta odredba Vašingtonskog sporazuma se mogla razumeti i kao svojevrsna potvrda da je Srbija nastavila svoju borbu protiv priznavanja Kosova, izuzimajući jednogodišnji moratorijum. Evropskim predlogom se vraća na scenu obaveza nečinjenja odredbom da se Srbija ‘neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji’ (član 4 stav 2). Ta obaveza nije tako precizno formulisana kao ona sadržana u Vašingtonskom sporazumu, ali nije ni oročena“, objasnio je Marinković.

Takođe, dodao je, za razliku od Briselskog sporazuma obaveza nečinjenja ne ograničava se na članstvo u Evropskoj uniji, već se proteže na sve međunarodne organizacije uključujući tu i Ujedinjene nacije i Savet Evrope, a članstvo u tim organizacijama je za Kosovo najznačajnije sa stanovišta legitimizacije njegove državnosti na svetskom i regionalnom planu.

„Štaviše, kada je reč o članstvu u Evropskoj uniji, evropskim predlogom se ponavlja relativno precizna odredba iz Briselskog sporazuma: ‘Nijedna strana neće blokirati, niti podsticati druge da blokiraju, napredak druge strane na putu njenog članstva u Evropskoj uniji’ (član 5)“, rekao je Marinković, jedan od najboljih poznavalaca ustavnog prava u Srbiji.

Po njegovim rečima najviše izazova u evropskom predlogu za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova biće u pogledu uspostavljanja odgovarajuće zaštite za srpske kulturno-istorijske spomenike na Kosovu.

„Evropskim predlogom se navodi da će strane ‘formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i pružiti visok nivo zaštite srpskim mestima verskog i kulturnog nasleđa, u skladu s postojećim evropskim modelima’ (član 7 stav 2). Odgovori bi se morali tražiti u koordinatama položaja Svete gore u grčkom ustavnopravnom sistemu, pojedinih elemenata statusa Vatikana unutar Italije i jemstava za islamska verska mesta u Jerusalimu“, naglasio je Marinković.

Kazao je da se i za samoupravu srpske zajednice na Kosovu i zaštitu srpskih mesta verskog i kulturnog nasleđa moraju obezbediti snažne međunarodne garantije.

„To je opšte iskustvo kada je reč o zaštiti etničkih i verskih manjina koje je u našim uslovima dobilo dodatnu potvrdu upornim odbijanjem Kosova da već 10 godina sprovede bilo koji aspekt Zajednice srpskih opština. Međunarodne garantije bi podrazumevale obrazovanje odgovarajućeg međunarodnog tela s konkretnim javnopravnim ovlašćenjima u pogledu ostvarivanja pomenutih aspekata budućeg sporazuma Srbije i Kosova“, zaključio je Marinković.