Timoti Les: Ujedinjenje Kosova sa Albanijom je jedina geopolitička opcija

Kako ističe autor, “neka vrsta prisajedinjenja Kosova sa Albanijom “sada je jedina geopolitička opcija”.

Les ukazuje da je takvom scenariju prethodio “slom težnje Kosova da dobije priznanje od Srbije, 13 godina od jednostrano proglašene nezavisnosti”.

“Zahtev za priznanjem nailazio je na stalni otpor Beograda, koji se protivi gubitku Kosova, zbog srpske emotivne vezanosti za kolevku njihove nacije i načina na koji je, kako oni to vide, Zapad protivzakonito konfiskovao Kosovo.

Da stvar bude složenija, kosovski Albanci su se usprotivili tome da daju bilo kakve značajne ustupke Srbiji, a da, za uzvrat, dobiju priznanje, jer veruju da je Srbija u moralnoj obavezi da bezuslovno prihvati nezavisnost Kosova, zbog pokušaja da etnički očisti ovu teritoriju 1999, sa čime se slažu mnoge zapadne vlade”, piše on.

Autor podseća da je Evropska unija 2011. “otvorila dijalog” Beograda i Prištine, kako bi se normalizovali odnosi, ali ova inicijativa nije donela rezultate, “budući da je Srbija nastavila da se protivi priznanju Kosova”.

Kako objašnjava, evropski lideri su pokušali da “privole” Srbiju perspektivom članstva u EU “ukoliko preda ovu teritoriju”, kao i pretnjom “da neće postati članica” ako to ne učini, “ali ispostavilo se da takav podsticaj nije bio adekvatan”.

“Sve dok su Srbi odbijali da prihvate nezavisnost Kosova kao ishod, Albanci su odbijali da ozbiljno pregovaraju sa Srbima o bilo čemu drugom. U Sjedinjenim Državama, političari su sa frustracijom posmatrali neuspeh EU da sprovede u delo nezavisnost Kosova… Ne samo da je stagnacija u pregovorima osujetila cilj Vašingtona da integriše Srbiju i Kosovo u zapadni tabor, već je otvoreno pitanje u vezi sa statusom Kosova obezbedilo ulaz Rusiji na Balkanu, budući da je Rusija podržala stav Srbije o Kosovu u UN. Kao rezultat toga, 2017. godine, Trampova administracija započela je tajne pregovore sa predsednicima Srbije i Kosova, Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, koji su bili fokusirani na pitanje šta je potrebno Vučiću da proda dogovor o nezavisnosti srpskom narodu. Izveštaji koji su se pojavili 2018. pokazali su da je Vučić tražio sever Kosova, gde su Srbi većinsko stanovništvo, i jasnu perspektivu članstva Srbije u EU. To je bilo dovoljno za Tačija, koji je pristao na gubitak Severa, koji Priština ionako nije u potpunosti kontrolisala… Dobijanjem priznanja od strane Srbije, Kosovu bi bilo omogućeno da legalizuje svoju nezavisnost, okonča neizvesnosti u vezi sa svojom budućnošću, da se pridruži međunarodnim institucijama poput UN, EU i NATO, te da počne da se razvija politički i ekonomski… Kada su se dvojica predsednika saglasila da deluju na navedenim osnovama, Trampova administracija je takođe dala saglasnost”, navodi Les.

U tekstu se napominje da je ideja podele Kosova propala zbog protivljenja “spoljašnjeg sveta” – odnosno, na Kosovu se većina birača “usprotivila žrtvovanju teritorije, a da za uzvrat bude dobijeno nešto što je Srbija u obavezi da da bez ikakvih uslova”, a istog stava bila je i većina kosovskih političara, “zbog čega je Tači marginalizovan”, dok je vlada, predvođena Haradinajem, “preuzela kontrolu nad odnosima Kosova sa Beogradom tako što je nametnula takse uvoz iz Srbije”.

“Na međunarodnom nivou, Nemačka je takođe odbacila zamisao o podeli, iz straha da će to stvoriti destabilišući presedan za krhke države – Bosnu i Severnu Makedoniju, kao i zbog bazičnog neslaganja sa prekrajanjem granica po etničkim linijama. To je imalo dva osnovna efekta: kosovski Albanci su shvatili da nema međunarodnog konsenzusa o pitanju podele, a Vučić je ostavljen bez teritorijalne kompenzacije, i sve što je mogao da ponudi srpskoj javnosti bila je perspektiva članstva u EU, u zamenu za predaju Kosova…To bi, verovatno bilo dovoljno da se ukinu sve šanse za postizanje dogovora… Ipak, 2019. godine Francuska i druge države, praktično su stavile moratorijum na bilo kakvo buduće proširenje EU, čime su, praktično, ukinute šanse za Srbiju da se pridruži Uniji. Emanuel Makron je preneo poruku prilikom posete Beogradu, jula 2019, da se EU ne može dalje širiti bez prethodnih institucionalnih reformi, a u decembru je suspendovao otvaranje novih pregovaračkih poglavlja”, precizira Timoti Les.

Opisujući angažovanje Trampove administracije u vezi sa kosovskim problemom, autor navodi da su maju prošle godine, kako su se bližili predsednički izbori, “SAD odlučile da učine konačni napor za postizanjem dogovora, tako što su srušile vladu na Kosovu, instalirale poslušnijeg partnera i restartovale dijalog Beograda i Prištine”.

“Ali, budući da je ideja podele bila sklonjena sa stola, a proces proširenja EU suspendovan, te Srbija nije imala nijedan očigledan razlog da prizna Kosovo, nije postojala mogućnost da se postigne dogovor o priznanju. To je postalo jasno kada su Srbija i Kosovo potpisali sporazum u Beloj kući u septembru, koji je, iako pompezno predstavljen, bio lišen bilo kakvog istinskog sadržaja, odnosno sastojao se od svega nekoliko odredbi o prekograničnom saobraćaju, ali bez sporazuma o priznanju Kosova od strane Srbije. Na kraju, Vučić je rekao da on neće priznati nezavisnost te teritorije dok god je predsednik, što je stav koji godi većini Srba, koji žele da pitanje Kosova bude zamrznuto”, objašnjava on.

Prema mišljenju Timotija Lesa, Kosovo sada ima dve strateške opcije – prva je da zadrži status kvo, u nadi da će se, na koncu, dogoditi nešto što će privoleti Srbiju da promeni stav, “poput nametanja teških američkih sankcija Beogradu”.

“Ali, nije realno očekivati da će SAD pribeći takvoj vrsti pritiska, a sve dok status Kosova ne bude jasan, ono neće moći da se razvija politički i ekonomski”.

Drugi scenario je, smatra on, “neka vrsta ujedinjenja sa susednom Albanijom… čime bi se ne samo konsolidovao razlaz Kosova sa Srbijom i obezbedila albanska zaštita, već bi Kosovo dobilo izlaz u spoljni svet”.

U tom kontekstu, ukazuje se da bi građani Kosova mogli da putuju zahvaljujući albanskim pasošima, a Priština bi “predstavljala Albaniju u inostranstvu, bilo u Ujedinjenim nacijama, bilo na sportskim takmičenjima… ukratko, Kosovo bi moglo da manje-više normalizuje svoju međunarodnu poziciju, bez, kako je to Haradinaj naglasio, pristanka Srbije”.

Les napominje da ideja o “nacionalnom ujedinjenju Albanaca” ne predstavlja novost, već se “o njoj naširoko raspravlja na Balkanu i ima snažnu podršku među ljudima u Albaniji i na Kosovu, koji vide sebe kao deo jedinstvene albanske nacije”.

Kao ilustraciju za to, navodi istraživanje javnog mnjenja iz 2019. godine, u kojem je 64 odsto Albanaca na Kosovu i 75 odsto Albanaca iz Albanije navelo da bi glasalo za nacionalno ujedinjenje na referendumu, te reči albanskog premijera Edija Rame, koji je poručio da je “zajednička država neizbežna i neupitna”.

Kako naglašava britanski stručnjak za Balkan, ujedinjenje Kosova i Albanije sve je izvesnije, ako se uzme u obzir činjenica da Kosovo “ne može da dobije priznanje od strane Srbije”, a “težnja Albanije da se pridruži EU je praktično okončana, sve dok se Francuska i druge države budu opirale daljem proširenju”.

On, takođe, citira reagovanje Aljbina Kurtija, lidera Samoopredeljenja, koje se smatra favoritom za pobedu na predstojećim parlamentarnim izborima na Kosovu, na Haradinajevo obećanje o ujedinjenju sa Albanijom:”Mi ćemo prihvatiti rezultate referenduma”.

Les napominje da bi cilj o uspostavljanju “velike Albanije” naišao na ozbiljnu prepreku – odnosno, Srbija bi se tome usprotivila.

“Ukoliko Kosovo preduzme praktične korake u pravcu ujedinjenja sa Albanijom, vlada u Beogradu bi se suočila sa snažnim pritiskom domaće javnosti da to spreči… Budući da SAD i EU nisu dosad pokazale da su zabrinute, Srbija bi morala da ovo pitanje rešava jednostrano – prema rezultatima nedavno sprovedenog istraživanja javnog mnjenja, polovina Srba voljna je da oružanim putem vrati Kosovo… Ali, teško je očekivati da će se situacija kretati u tom pravcu. Srpsko rukovodstvo ne želi obračun sa Albanijom na Kosovu, naročito imajući u vidu da postoji opasnost da bi se u taj konflikt umešale SAD i bile na strani Albanaca… Niti Albanija želi da se vojno obračunava sa Srbijom, većim i snažnijim rivalom… Kosovo će se verovatno postepeno integrisati sa Albanijom, u ekonomskom i političkom smislu u narednih nekoliko godina, a Srbija će biti primorana da spasava što se spasiti može, što će, praktično, značiti obnavljanje Vučićeve strategije iz Trampove ere”, ukazuje on.

Kako objašnjava, to podrazumeva da će Srbija pokušati da povrati kontrolu nad severom Kosova, uz pristanak Albanije.

Autor napominje da ideja o “nacionalnom ujedinjenju Albanaca” ne predstavlja novost, već se “o njoj naširoko raspravlja na Balkanu i ima snažnu podršku među ljudima u Albaniji i na Kosovu, koji vide sebe kao deo jedinstvene albanske nacije”. Kao ilustraciju za to, navodi istraživanje javnog mnjenja iz 2019. godine, u kojem je 64 odsto Albanaca na Kosovu i 75 odsto Albanaca iz Albanije navelo da bi glasalo za nacionalno ujedinjenje na referendumu, te reči albanskog premijera Edija Rame, koji je poručio da je “zajednička država neizbežna i neupitna”.

Šta bi mogla da traži Srbija

Timoti Les ne isključuje ni mogućnost da će Srbija zahtevati “nešto više od severa Kosova”. U tom kontekstu, tvrdi da postoji šansa da zatraži “podršku Albanije za stvaranje novog regionalnog entiteta koji bi omogućio Srbiji da integriše svoju dijasporu u Bosni i Crnoj Gori”. On ukazuje da to ne bi bilo teško ostvarivo, jer je Albanija već uključena u inicijativu Srbije, nazvanu “Mini Šengen”.