Tramp i Regan – sličnosti i razlike

Dok je početkom veka fokus bio postavljanje prema usponu Kine on je pomeren zbog fokusa na terorizmu, ratu u Avganistanu i Iraku, te ograničavanju nuklearnog potencijala Severne Koreje i Irana.

Posmatrano iz ugla američkih interesa, do današnjeg dana nije došlo do zadovoljavajućih ishoda u vezi ovih pitanja. Štaviše, arapsko proleće“, rat u Siriji, a pre svega finansijska kriza 2008. godine, za koji svet okrivljuje SAD, dodali su nove preokupacije. Iznad svega, osećaj da SAD počinju da gube vodeću poziciju u svetu zbog rapidnog ekonomskog i vojnog uspona Kine kao i nezadovoljstvo velikog dela srednje klase koja nije osetila realno ekonomsko napredovanje u poslednjih nekoliko decenija, dovelo je, na izborima 2016, do pobede Donalda Trampa koju niko, pa ni sam kandidat, nije očekivao.

Predsednik Tramp je na vlast došao bučnim protivljenjem establišmentu i pokušava da pokaže da je spreman da revidira mnoge uvrežene i, činilo se, nepromenljive stavove kojih su se razni predsednici (republikanaci i demokrate) držali decenijama. Ovo je vidljivo na čitavom nizu planova spoljne i trgovinske politike.

Preduzeti potezi Trampove administracije mogu proizvesti mnogo veće posledice po SAD i svet, nego što se to moglo pretpostaviti na samom početku njegovog mandata. Tada je preovladavalo mišljenje da će njegova predizborna obećanja biti razvodnjena u susretu sa realnošću i realnim interesima SAD i njenih partnera. Štaviše, viđenje spoljne politike kao procesa trgovine i sklapanja poslova, uz često blefiranje, pretnje prekidom pregovora i zaoštravanja zahteva, dovelo je do percepcije SAD kao faktora nestabilnosti od strane međunarodne zajednice.

Novu administraciju i njene poteze možemo shvatiti kao kombinaciju kontinuiteta i diskontutiteta spoljne politike SAD, ma kako to paradoksalno zvučalo. Kontinuitet se ogleda pre svega u nastavku unilateralizma kojem se u ovom veku okrenula Bušova administracija, ali i u njegovom radikalizovanju.

Ovo se pre svega odnosi na sferu međunarodnih ekonomskih odnosa što je učinilo da se Trampova verzija unilateralizma vidi kao raskid sa glavnim tokovima američke spoljne politike u periodu posle II svetskog rata. Ako se tome doda i njegov stil ličnog pregovaranja čiji je sastavni deo ignorisanje i nipodaštavanje institucija koje čine deo spoljnopolitičkog aparata SAD, taj utisak se pojačava.

Unilateralno podizanje carina na uvoz iz Kine, revidiranje NAFTA (North Atlantic Free Trade Agreement) sporazuma, carinjenje uvoza čelika i aluminijuma opravdavanjem razlozima nacionalne bezbednosti, u situaciji kada je taj uvoz više nego dominantno iz zemalja vojnih saveznika SAD, samo su neki od poteza koje je povukla nova administracija SAD, a koji su doprineli ovakvoj percepciji. Svi ovi potezi su, ako ne potpuno nelegalni, onda svakako nelegitimni u svetlu duha slobodne trgovine koja je regulisana multilateralizmom Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organization), svojevremeno stvorenom na inicijativu SAD.

Ako se svemu prethodnom doda i suspenzija sporazuma sa Iranom o kontroli njegovog nuklearnog programa, sporazuma koji je postignut uz značajno učešće evropskih saveznika, Rusije i Kine, pretnja sankcijama evropskim firmama ukoliko nastave da rade u okviru sklopljenih sporazuma sa Iranom, te sukob sa EU u vezi carina, postaje očigledno da je stvoreno razilaženje između SAD i njenih vodećih evropskih saveznika kakvo nije postojalo od kraja II svetskog rata.

Što se tiče odnosa SAD sa Ruskom federacijom, oni su naglašeno protivurečni. S jedne strane, predsednik Tramp polaže nade u direktne lične pregovore sa predsednikom Putinom, u skladu sa njegovim opisanim shvatanjem politike, dok s druge strane, zaoštrava sankcije, proteruje diplomate i vojno se angažuje u Siriji gde su prisutne ruske vojne snage.

Poslednje zaoštravanje odnosa najavljenom suspenzijom Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF- Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty) od strane SAD uz obrazloženje da ga se Ruska Federacija ne pridržava već godinama, je posebno riskantno i primer još jednog nedovoljno promišljenog i hirovitog poteza.

Pošto je Tramp novopečeni republikanac, postavlja se pitanje: da li postoji sličnost između pristupa ovog predsednika i nekog drugog republikanskog predsednika? U odgovoru na ovo pitanje momentalno se pojavljuje analogija sa nekim stavovima, politikama i potezima Ronalda Regana. U čemu se nalaze sličnosti? Setimo se da su osnovne karaketristike Reganove ekonomske politike kresanje poreza i poreska reforma, masovni budžetski deficiti kojima je finansiran projekt „rata zvezda“ i protekcionizam.

Na spoljnopolitčkom planu za njegovu prvu fazu karakteristično je bilo naglo zaoštravanje odnosa sa tada jedinim rivalom, Sovjetskim Savezom. Tramp je, takođe, skresao poreze i reformisao sistem oporezivanja proizvodeći značajne deficite, pokrenuo inicijativu za obnavljanje infrastrukture i posegao za protekcionizmom. Takođe, zaoštrio je odnose sa Kinom koja je viđena kao glavni rival SAD. Dodatne sličnosti postoje, ali su ove dominantne.

No, dublja analiza pokazuje da su razlike u okviru ovih sličnosti tako značajne da dovode u pitanje celokupnu analogiju sa Reganovom politikom.

Prvo, Reganova reforma je dovela do značajnih budžetskih deficita (1981) ali je kasnije korigovana (1986) kako bi se budžet uravnotežio. Ovaj tip prilagođavanja kod Trampa još nije na vidiku. Drugo, Regan je udvostučio državni dug nešto malo preko polovine BDP-a, ali je on bio znatno manji nego danas. Sa Trampovom politikom, SAD će biti zadužene više nego na kraju II svetskog rata. Reganovoj politici je prethodila kriza, Trampovoj ekspanzija. Sve ovo vodi potencijalnom pucanju balona na berzi koje može izazavati novu recesiju na svetskom nivou.

Što se tiče protekcionizma, Regan je pokušao da zaštiti privredu SAD na dva načina. Jedan se sastojao u dogovoru sa vodećim zemljama da intervenišu u cilju sprečavanja dalje apresijacije dolara (Plaza sporazum iz 1985). Ovo je trebalo da sa svoje strane spreči dalju eroziju bilansa plaćanja SAD i održi konkurentnost američke privrede.

Drugo, u direktnim pregovorima sa Japanom je postigao dogovor o dobrovoljnom ograničavanju izvoza japanskih automobila na tržište SAD, kako bi zaštitio američku automobilsku industriju. Ovo je bitno drugačiji pristup od Trampovog, koji podiže carine i preti njihovim dodatnim podizanjem. Što se tiče dolara, Tramp se nada depresijaciji kroz pritisak na Federalne rezerve (centralna banka SAD) da vodi ekspanzivnu monetarnu politiku.

Bitme razlike u odnosu na Reganovo vreme se ogleda kako u različitom pristupu tako i u potpuno drugačijem kontekstu. Regan je imao dobre odnose sa vodećim saveznicima, što Trampu nedostaje. Štaviše, vodeći evropski saveznici (Francuska i Nemačka) nemaju više svoju centralnu banku jer su u evrozoni. Kada je u pitanju dogovor sa Japanom, Regan je tu našao izlaz iz potencijalnog institucionalnog sukoba oko spoljne trgovine. Naime, Regan je tražio uspostavljanje dobrovoljnih kvota kako bi izbegao pritisak Kongresa SAD da uvede carine na uvoz japanskih automobila i time stvori institucionalnu prepreku koja se teško ukida. Trump čini suprotno.

Na kraju, Regan je, posle inicijalne konfrontacije, krenuo u detant sa Sovjetskim Savezom. U konfrontaciji sa Kinom se ne vidi ni konzistentnost, ni fokusiranost, što otežava izlaz iz konfrontacije koju je Tramp inicirao.

Sve ovo dovodi do potencijalne ekonomske recesije u svetu. Jedan od osnovnih razloga pada privredne aktivnosti u Nemačkoj je trgovinski rat između SAD i Kine, jer je izvoz u Kinu izuzeteno značajan za Nemačku privredu. Već prisutna recesija u Italiji i usporavanje privrede Nemačke, dve zemlje koji su značajni spoljnotrgovinski partneri Srbije i čije kompanije su značajni strani investitori u Srbiji, mogu imati značajne negativne efekte na privredu. Svet je mnogo povezaniji nego u Reganovo vreme.

* Ekonomski fakultet i Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Autor je bio ambasador Srbije u SAD (2002- 2009)