Tresla se Skupština, preživeo je Gašić

Ovakav ishod glasanja nije izneđenje, čini se ni za skupštinsku većinu, ni za opoziciju, ali ni za građane. Još 15. juna kada je i počela rasprava znalo se da opozicija nema većinu da smeni Gašića, a sudeći po više puta ponovljenoj Vučićevoj mantri „da ne da Batu“, jasno je bilo da neće biti bilo kakvog iskakanja na većinskoj strani.

Ono što, ipak, iznenađuje da svi oni koji su tražili smenu ministra nisu bili u sali i nisu glasali.

I ne stoji opravdanje lidera opozicije da je vlast iznenada zakazala glasanje, tako da opozicija nije imala vremena da dođe u parlament. Niti je tačno da je dobar deo poslanika bio na službenim putovanjima.

Već dan pred glasanje bilo je poznato da je broj govornika gotovo iscrpljen i da je pitanje trenutka kada će rasprava biti završena i kada će uslediti glasanje.

Naravno, nije sporno da su naprednjaci koristili svaki trenutak za manipulisanje javnošću, od uskraćivanja kvorma, besomučnog kažnjavanja opozicionih poslanika, do zakazivanja glasanja mimo reda o četvrtoj tački (smeni Gašića), a da se pritom ne zna ni kada će biti glasanje o prethodne tri tačke.

Ali je i opozicija, bar ona koja nije prisustvovala glasanju o smeni ministra policije, morala da pokaže malo više vere u sopstvene predloge.

Deo desne opozicije, koji nije glasao za smenu ministra, još jednom je pokazao da nisu načisto kojoj grupaciji pripadaju, da li vlasti, ili su opozicija.

Bez obzira na očekivani ishod glasanja rasprava je pokazala i nekoliko neočekivanih stvari. Pokazala je da vladajuća većina ne oseća ni trunku odgovornosti za stanje u društvu, za dve tragedije, za podeljenost i širenje mržnje.

Pokazala je da ne oseća solidarnost ni sa roditeljima koji su izgubili decu, već da se svim silama bori samo da dokaže da niko od njih nije kriv, ni Gašić, ni Vulin, ni premijerka, ni Pink, ni Hepi, ni REM, niko iz sistema, a pogotovo ne predsednik svih građana Aleksandar Vućić.

I u svom tom dokazivanju da sve funkcioniše, da sistem nije zakazao i da je opozicija ta koja sreću kvari, vlast, odnosno ministar Aleksandar Martinović, gurnuo je Srbiju u još jednu podelu, na one koji imaju decu i na one koji nemaju, stavljajući sebe tako na listu onih ministara čija je smena preko potrebna.

Dogodilo se, međutim, neočekivano, da prvi put u novijoj parlamentarnoj istoriji, uporna manjina može da otera nepristojnu većinu iz parlamena. I bez obzira što Vučić sada pokušava da zasluge za povlačenje Martinovića iz parlamenta pripiše sebi, sve zasluge, ipak, pripadaju opoziciji.

Nažalost, i ova maratonska sednica skupštine pokazala još jednom da vlast ne želi da nagomilane probleme rešava kroz institucije. Opoziciji velikodušno nude dijalog i izbore, a jedino na šta zaista reaguju su pritisci i ulica.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.