Tri kolone srpske opozicije

U tri osnovne kolone, međutim opozicija sada maršira ka pregovorima sa vladajućim strankama o izbornim uslovima, kao odskočnoj dasci za kampanju 2022. Jedna je desnica koju odlikuje nepoverenje i otklon od Evropske unije, i sa tom kolonom će predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kako je sam najavio lično da pregovara o izbornim uslovima. Čine je monarhisti, radikali, naslednik Vojislava Koštunice u DSS Miloš Jovanović, patriote Aleksandra Šapića, Milan Stamatović iz Čajetine, moguće i Saša Radulović. Radulovićev DJB je za pregovore ponudio predlog i kako da se uvedu propisi kojima se obaraju izbori zbog neslaganja zapisnika i broja glasova u džakovima.

Vučić tvrdi da DJB ima trenutno najviši rejting kod opozicionih glasača, ali je tako pred izbore 2020. pominjao i da jedino PSG prelazi cenzus, pa nije. Ne bi se trebalo iznenaditi, ako se ovom Vučićevom pregovaračkom stolu pridruži i Boško Obradović iz Dveri. Vučić, kako ističe Stamatović, daje pravu težinu ovom „stolu“ jer je jedini legitimno izabran predstavnik vlasti na neposrednim izborima 2017. Time je i jedini ovlašćeni pregovarač budući da su Vlada Ane Brnabić i predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić nedovoljno legitimni jer su izabrani posle korona izbora u junu 2020. koje je deo opozicije bojkotovao.

Druga kolona je levica okupljena oko Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, tu je DS Zorana Lutovca, Nebojša Zelenović, Janko Veselinović Pokret slobodnih građana i Ne davimo Beograd. Njihov ideološki predznak „levice“ jeste to što se direktno obraćaju Briselu i Evropskoj uniji i njenim institucijama poput Evropskog parlamenta. Sa EU oni nastoje i što direktnije da pregovaraju, ne priznajući vlast „bivšeg radikala“ Vučića. Zasad to čine „pisma diplomatijom“, javnim obraćanjima evroposlanicima bilo zajednički, bilo pojedinačno kao na primer što je Borko Stefanović, potpredsednik SSP, pisao Semu Fabriciju, šefu misije EU u Srbiji. Ovo je nastup koji najbolje prolazi u Beogradu, gde su liberalne i proevropske opcije imale glavno, ako ne i jedino jako uporište među biračima prethodnih decenija.

Dragan Đilas je očito počeo jaku kampanju za beogradske izbore ličnim nastupom na pres konferenciji, na kojoj je opovrgao navode tabloidne štampe o ofšor računima i operacijama kompanija sa kojim je doveden u vezu. Još je rano reći da li će Đilas ponovo biti kandidat za gradonačelnika Beograda kao što je bio 2018. Uspeh bojkota u Beogradu, na koji je Đilas pozivao, na junskim parlamentarnim i opštinskim izborima 2020, gde je jedino u Srbiji odziv birača spušten na ispod 40 odsto, otvara mu neku šansu.

Gledano iz šireg regionalnog i međunarodnog konteksta, moguće je zamisliti scenario u kome Đilas ponovo „osvaja“ Beograd uprkos životnoj važnosti koju prestonica ima za Vučića. Ili baš zahvaljujući tome. Jer, trenutno se jasno vidi da je najveći sukob unutar Vučićeve SNS vezan za prestonicu. Ne zna se ni da li je Nebojša Stefanović još uvek na čelu beogradskog odbora SNS ili nije, kao ni to koliko je širok Vučićev front prema crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću i njegovoj poslovnoj beogradskoj ekipi. U svakom slučaju, rastrzanost SNS na više strana, daje Đilasu realnu šansu, ali bi on rezultat iz 2018. od oko 18 odsto, morao da udvostruči.

Treća kolona je centar, a to su oni koji bi mogli da naprave korak i ulevo i korak udesno. Tu je Boris Tadić, te Zoran Živković i Aris Movsesijan, udruženje organizatora vikend protesta Jedan od pet miliona, Branislav Lečić koji predvodi isključene članove DS, kao i više drugih. Oni svoje zahteve upućuju i Evropskom parlamentu takođe kao „levica“ oko Đilasa, ali bi verovatno mogli da se pojave i na Vučićevom stolu, ukoliko bi dobili poziv. Uostalom, već su ispregovarali sa rukovodstvima RTS-a i RTV-a debatnu emisiju „Reč na reč“.

Narodna stranka Vuka Jeremića, nekadašnjeg Tadićevog đaka, čini se da je još u dilemi da se svrsta u ovu treću kolonu, ili u desnicu. Jeremićevo nastojanje da se postigne dogovor sa Đilasovom „levicom“ o zajedničkom nastupu na okruglom stolu bilo je unapred osuđeno na propast, upravo zbog grupisanja sa ideološkim predznakom. Ko je i zašto u opoziciji procenio da saborni pristup, odnosno objedinjavanje levice, desnice i centra u ugašeni Savez za Srbiju nije doneo rezultat – izlišno je sada pitati. Ali, to ne znači da ne treba posmatrati, makar radi sticanja novih saznanja, da li je opet na delu naopaka strategija.

Da je objedinjeni nastup onih koji imaju različite stavove prema EU, Kosovu i drugim pitanjima, kakav je ugašeni SZS, bio dobra strategija za predsedničke izbore kako bi se iznela kampanje zajedničkog kandidata u referendumskoj atmosferi za i protiv. A da je svrstavanje u ideološke kolone strategija za parlamentarne izbore. Istina, vanredni parlamentarni izbori očekuju se, prema Vučićevoj najavi, zajedno sa predsedničkim i beogradskim 2022. Nemojmo se međutim iznenaditi, ako Vučić na okruglom stolu sa delom opozicije dogovori i da ih ne bude, ili da se održe u drugom terminu.

Tekst preuzet sa portala Demostat