Foto: Miroslav Dragojević– Karakteristika društava sa prostora Jugoistočne Evrope zahvaćene siromaštvom i hroničnim nedostajenjem, jeste vraćanje u neke romantične godine, nevažno da li je u pitanju šezdeset i osma ili poptpuni opozit, mi se vraćamo stalno u neko društvo koje izjednačavamo sa pojmom pravde – rekao je Boris Tadić na večerašnjoj tribini o 1968, ocenjujući takvo društvo okarakterisao kao adolescentsko.
Osim njega o ovoj važnoj godini govorili su Žarko Puhovski hrvatski filozof, publicist i aktivist, politički analitičar Milan Nikolić, Direktor centra za regionalizam Aleksandar Popov, a program je vodio novinar i kolumnista Zoran Panović.
– Stalno insistiranje na pravdi je karakteristika adolescenta. On traži pravdu, čista i jasna rešenja, za njega svet nema sivu zonu nego je crn ili beo. Mi živimo u jednom adolescentnom društvu već decenijama i stalno očekujemo neki izlaz, s druge strane to nam i život nameće jer živimo u konstantnoj nepravdi. Kakteristike našeg društva su potreba za pravdom, za ispravljanjem jedne istorijske pogreške u potrazi za idealnim društvom, a idealnog društva nigde nema – istakao je Tadić.
Puhovski je uzeo u obzir da je u to vreme jedna od prvih globalnih situacija Vijetnamski rat.
– Hiljadu devetsto šezdeset i osma vezuje se negativno i kritički za Vijetnamski rat. Ona je važna i zato joj se ljudi vraćaju, jer to je poslednji put da su ljudi posegli za nečim čega nema. Nakon toga su svi pokreti htjeli popraviti nešto što postoji, htjeli su nešto realno. Šifra šezdeset i osme bila je “Budimo realni, tražimo nemoguće” a sve nakon toga je bilo obrnuto. To je onaj herojski element koji se te godine postavio u zraku – kaže Puhovski.
Aleksandar Popov je istakao da su u svemu što je napisano o šezdeset osmoj od knjiga pa do novinarskih tekstova izmicale neke važne stvari
– Svako ima svoja sećanja i interpertacije, je se sećam da je na mom fakultetu u to veme već plamtela sloboda i to je taj žar koji se rasuo po Evropi i stigao do nas, prosto je visilo nešto u vazduhu. U Sarajevu na fakultetu, kada je stigla vest iz Beograda na svim fakultetima je planulo. Naš fakultet od koga se ošekivalo da bude režimski bio je u stvari najradilkalniji – naglasio je Popov.
Nikolić je istakao da, iako je njihova takozvana Baby Boom generacija osetila određenu sigurnost jer nisu osetili traume Drugog svetskog rata, ipak su osetili jednu zaparloženost i jednu vrstu zaustavljenosti kada su i sami počeli da razmišljaju politički.
– Svi su osećali da stvari ne valjalju da ne može više ovako, i na različitim prostorima su postojali različiti okidači, u Americi Vijetnamski rat, u Francuskoj tvrdi i zataloženi degolizam,u Nemačkoj ratna prošlost. Kod nas je to bilo što nismo više mogli da živimo u laži. Laž koja nas je uporno vređala jeste ta tvrdnja da imamo na vlasti radničku klasu. Svaki dan su nama punili uši sa vlašću radničke klase, a radnici su živeli kao psi – kazao je Nikolić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
