Trideset godina od pada Berlinskog zida i srpsko-američki odnosi

Kolosalni rast kineske moći uspeo je da za svega četiri decenije od početka ekonomskih reformi u decembru 1978. godine od Pekinga stvori najozbiljnijeg takmaca Sjedinjenim Američkim Državama. Narodna Republika Kina danas izveze više za jedan dan nego što je tada izvozila za godinu dana a gradnja trećeg nosača aviona govori u prilog tome da će domašaj kineske moći Kine uskoro biti globalan a ne samo regionalan.

U tom smislu, Pol Kenedi, najveći živi istoričar uspona i pada velikih sila, označava dolazak kineske flote u vode Baltika 2017. godine kao najznačajniji geopolitički događaj u svetu te godine i kao vesnik mnogo dubljih promena u globalnoj ravnoteži snaga.

Ruska Federacija se od „Gorčakovljevskog momenta“ devedesetih godina prošlog veka, koncentrisanja snaga i strateškog povlačenja koje je pratila užasna unutrašnja i ekonomska kriza, posle događaja od 11. septembra 2001. godine i naročito od rata u Avganistanu i Iraku, našla u sasvim drugačijoj poziciji.

Zahvaljujući spletu povoljnih spoljašnjih okolnosti (pre svega američkim greškama i ogromnom povećanju cena nafte) i liderskih kvaliteta Vladimira Putina, Rusija se na velika vrata vratila u rang najvećih svetskih sila na način da danas nijedno važno svetsko pitanje ne može biti rešeno bez njenog pristanka.

Složena situacija na Bliskom Istoku i Istočnoj Aziji, sistemska kriza i kriza samopouzdanja Evropske unije i generalno gledano onoga što se može označiti kao „Globalni Zapad“ dodatno usložnjava jednačinu koja je pre samo tri decenije izgledala tako jednostavno: da je Hladni rat okončan, da je Zapad pobedio i da onom ko je pobedio pripadaju dividende pobede koje se moraju naplatiti na račun poraženih i onih koji su se našli na pogrešnoj strani istorije.

Ipak, demokratija, slobodno tržište i globalizam, danas više nisu jedini uspešan model za organizovanje države i društva a moć više ne stanuje samo u neboderima NJujorka i privlačnosti Epla i Majkrosofta već i u šljaštećim višespratnicama Šangaja i rastućoj popularnosti Lenova i Huaweia. Od „kraja istorije“, za manje od tri decenije počelo se govoriti o njenom povratku a globalno nadmetanje velikih sila postalo je realnost vremena u kojem živimo.

Međunarodni odnosi 1978- 2019. godine: Od „doba preobražaja i doba optimizma“ do „doba anksioznosti“

A počelo je sve tako jednostavno. Ako se, po rečima Gideona Rahmana, glavnog spoljnopoličkog kolumniste britanskog Fajnenšnl Tajmsa istorija sveta u poslednje četiri decenije može podeliti na tri velika doba: „doba preobražaja“, „doba optimizma“ i „doba anksioznosti“ sasvim je jasno da smo, kolokvijalno rečeno, „obrnuli krug“. Naime, između 1978. i 1991. godine došlo je do dubokih preobražaja u unutrašnjoj i međunarodnoj politici, od već pomenutog „otvaranja“ Kine u decembru 1978. godine, preko revolucije u Iranu, pojave Margaret Tačer i Ronalda Regana, Mihaila Gorbačova, uspona liberalizma u ekonomiji i politici.

Ovo razdoblje završilo se burnim dešavanjima između 1989. i 1991. godine, kada se se istorija „zgusnula“ do te mere da smo za samo dve godine umesto o svetu Hladnog rata počeli da govorimo o poslehladnoratovskom svetu, za koji su neki od njegovih prvobitnih arhitekata verovali da će biti kvalitativno drugačiji i bolji od onog koji mu je prethodio.

Tih godina „kada je zid pao a vindouz se podigao“ (Tomas L. Fridman) a u pogledu rasporeda moći, svet ušao u svoj „unipolarni trenutak“ (Čarls Krauthamer) sa Sjedinjenim Američkim Državama kao predominantnom svetskom silom, započinje po Rahmanu, „doba optimizma“. Po njemu, pet su ključnih elemenata ovog razdoblja: 1) vera u demokratiju; 2) vera u prevlast tržišta nad državom; 3) vera da će tehnološki napredak do te mere promeniti svet da će nas sama tehnlogija nužno dovesti do progresa, povećati sveopšti prosperitet i ubrzati proces globalizacije na sveopštu korist; 4) ideja „o demokratskom miru“ koji će onako „kantovski“, sam od sebe, dovesti do prestanka ratova između demokratskih država; i 5) verovanje da će u poslednjoj instanci američka vojska moći da pobedi bilo koju silu na zemaljskoj kugli.

Međutim, kao i uvek u istoriji, svaki hibris nalazi svoj nemezis i već od početka rata u Iraku 2003. godine, koji je poput „Sicilijanske ekspedicije“ iz vremena rata Atine i Sparte, u velikoj meri doprineo da se vera u sopstvenu svemoć i „mesijansku odabranost za upravljanje svetom“ poljulja za samo nekoliko godina a svih pet gore navedenih ključnih odlika „doba optimizma“ dovedu pod znak pitanja. Kad se ovome doda i ekonomska kriza iz 2008. godine te „uspon ostalih“ (Farid Zakarija), sasvim je jasno, upozorava nas Rahman, da smo iz „doba optimizma“ prešli u „doba anksioznosti“, kome se zasada ne nazire kraj.

Paradoksalno, iako smo na pragu treće decenije 21. veka, svet zapravo preživljava ono što se hobsbaumovski može označiti kao „dugi dvadeseti vek“ a od sveta u kojem svako dobija („win – win svet“) došli smo do onoga što Rahman označava kao „svet nultog zbira“ („zero -sum world“) odnosno u kojem neko dobija, a neko ipak gubi. Štaviše, ne možemo da se ne složimo sa konstatacijom poznatog harvardskog istoričara Od Arne Vestada, koji na tragu onoga što je o svetu između dva svetska rata svojevremeno pisao čuveni britanski profesor međunarodnih odnosa, Edvard H. Kar, tvrdi da ne postoji automatska harmonija između onih koji imaju i onih koji nemaju u međunarodnim poslovima, bez obzira što je Hladni rat završen pre skoro trideset godina.

Takođe, iako je sasvim jasno da više ne živimo u unipolarnom svetu, isto je tako jasno da ne živimo ni u sasvim multipolarnom svetu i svako pojednostavljivanje svetskih događaja na prirodnu ljudsku potrebu da sve stvari razumeju i svemu daju neki širi okvir i logično objašnjenje, u svetu u kojem živimo ipak idu na štetu realnog stanja stvari. Sjedinjene Američke Države jesu u procesu opadanja moći ali one su i dalje vodeća svetska sila a njihova moć i dalje snažno utiče na funkcionisanje međunarodnog sistema odnosno delovanje najvećeg broja njegovih aktera.

Srpsko-američki odnosi 1989 -2019: Dugo plivanje uzvodno

Sve ove promene nisu naravno prošle bez štete po ljude na našim prostorima. Odnosi Srbije sa Sjedinjenim Američkim Državama išli su od loših ka još lošijim da bi se sasvim sunovratili u vreme bombardovanja naše zemlje 1999. godine i opet dostigli najnižu tačke u vreme snažne američke podrške jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova 2008. godine. Kako i zašto je do toga došlo duga je priča ali je nesporna činjenica da su naše vladajuće političke elite, u ključnim godinama preobražaja međunarodnog sistema, posebno onim između 1989. i 1991/1992. godine, u velikoj meri pogrešno pročitale kuda se svet kreće.

U odsustvu kontekstualne inteligencije, kao jedne od ključnih odlika uspešnog liderstva, ništa bolje se nije moglo ni očekivati.

DŽozef Naj, poznati harvardski politikolog, definiše kontekstualnu inteligenciju kao „kapacitet da se prepoznaju trendovi u suočavanju sa složenošću“ i kao „prilagodljivost prilikom pokušaja da se oblikuju događaji.“ Po njemu, tri ključne odlike kontekstualne inteligencije su: 1) razumevanju promenjljivog okruženja; 2) sposobnosti da se kapitalizuje na trendovima („kovanje svoje sreće“); 3) prilagođavanju stila i konteksta potrebama sledbenika. Bez obzira na ponekad ne baš najprijateljskije namere druge strane i sve nepravde koje su prema nama počinjene tokom ovih trideset godina, ta „majka svih naših grešaka“ za male i srednje države može biti kobna u njihovom suočavanju sa realnostima svetske politike.

Uprkos nesumnjivom napretku koje je čovečanstvo doživelo u poslednjih tridesetak godina, neke su države, orvelovski rečeno, i dalje ipak jednakije od drugih. U tom smislu, pouke iz prethodnih trideset godina mogu biti od koristi našim političkim odlučiocima u jednom zanimljivom vremenu u kome se sada nalazimo, kada se istorija polako ali sigurno opet „zgušnjava“ a ljudski kapacitet da te promene u potpunosti shvati, ostaje ograničen kao i uvek.

Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu