Tuča u parlamentu – dobro režirana predstava sa Andrićevog venca

Ključna institucija u kojoj bi trebalo da se „kroz dijalog rešavaju društveni sukobi“ tako je praktično proključala. Sevale su pesnice, poletela je i koja pljuvačka, prosipano je vino, predsednik odbora za kontrolu službi bezbednosti na Dan borbe protiv nasilja nad ženama vukao je opozicionu koleginicu po podu.

Miroljubivi advokat je sa stisnutom pesnicom mlatarao okolo, a šef najvećeg poslaničkog kluba u parlamentu je pljuvao u dalj, pa koga zakači. Dojučerašnji „žuti“ naskočio je na „žuti ološ“, sa nadom da reditelj, „onaj odozgo sve to gleda“.

I ne samo da je gledao. Kao iskusni tabadžija koji se u mladosti tukao sa Hrvatima po Vinkovcima i na fudbalskim utakmicama, režiser ove skupštinske predstave ocenio je da to i nije bila ozbiljna tuča, već gurkanje i koškanje.

I dok nagoveštava da su statisti mogli mnogo jače i ubedljivije, režiser ove predstave, ipak, smatra da je glavna glumica maestralno odigrala svoju ulogu.

„Sve je uradila po proceduri i završila sednicu“.

Doduše, malo je ignorisala Poslovnik, malo Ustav kada je u pitanju vrlo jasna procedura stavljanja na dnevni red izglasavanja nepoverenja Vladi, ali šta je to u moru nepravilnosti kojima svedočimo. Malo je legalizovala bezakonje, zaobišla i raspravu o najvažnijem zakonu Srbije – budžetu, koji je jedna od glavnih, najsnažnijih mehanizama za kontrolu izvršne vlasti od strane parlamenta.

A to kako će se trošiti novac u narednoj godini i kojim tokovima će ići, ionako niko u zemlji i ne zna. Rešiće se to, ako bude potrebno i nekim leks specijalisom.

Uostalom, što bi parlament kontrolisao izvršnu vlast i što bi izvršna vlast polagala račune građanima, kada je tu onaj koji vidi mnogo šire i dalje.

Pokazalo se da je pojedinac i ovoga puta jači od institucije. A to što je pred očima srpske javnosti iščezla još jedna institucija i nije tako važno, jer ta institucija poslednjih desetak godina ionako služi samo kao protočni bojler za usvajanje zakona koji predlaže izvršna vlast, bez demokratske rasprave i uz glasanje na zvonce.

Pitanje je samo ko je u ovoj dramskoj predstavi istorijske tuče zaslužan za gašenje svetla parlamentarizma, na Trgu Nikole Pašića, vlast ili opozicija koja je mogla da pretpostavi i koja je upozoravana kakva im se predstava priprema. Pitanje je da li su naseli na dobro režiranu predstavu i upali u klopku glavnog režisera koji tvrdi da opozicija nije ubila parlamentarizam, već su ubili sebe politički.

Bilo kako bilo ova konfuzna predstava, bez katarze, oproban je i vrlo funkcionalan mehanizam u bežanju od odgovornosti i skrivanju činjenica. A vlast to upravo radi više od 20 dana, beži od odgovornosti za pad nadstrešnice i smrt petnaestoro ljudi, dok glavi reditelj svih srpskih predstava tercira – „Srbiji nije potreban rat, već rad“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.