Tuđman je držao svoju reč

Na belim foteljama u Lovačkoj kući, iznad vile „Mir“, pričao je kako je okončan rat u Bosni i kakvi su bili pregovarači koji su ih vodili.

Razgovor s Miloševićem o Dejtonu počeo je komentarisanjem navoda iz Holbrukove knjige u kojoj on okrivljuje Miloševića za pogibiju trojice njegovih pomoćnika na Igmanu, Džozefa Kruzela, Roberta Frejžera i Nelsona Drua.

Vesli Klark i Holbruk se slažu u verziji događaja koji su prethodili nesreći na Igmanu.

Po njihovom mišljenju, „Milošević namerno nije hteo da pomogne“, te da je „lagao i prisilio ih na taj put, iako je on sve to mogao da učini mnogo jednostavnije i sigurnije.“

Holbruk piše da Milošević nije mogao da im garantuje da ih neće zaustavljati Mladić i njegovi vojnici i da su oni zbog toga izabrali put na kojem se dogodila tragedija.

– To su sve gluposti, uzvratio je Milošević. – Ja sam im govorio da idu drugim putem, preko Republike Srpske, ali Holbruk je to odbio, jer je rekao da neće da ga kontroliše i zaustavlja Mladićeva vojska. Kažem mu da garantujem da ga neće zaustavljati, pozovem Mladića, koji pošalje pisanu garanciju da neće ni da ih takne i da im garantuje bezbedan prolaz, ali on opet neće. Ja sam mu rekao da to nije put nego kamenjar, ali on nije hteo da sluša. Ja sam ga još zavitlavao. Kažem mu da Francuzi ginu ko pilići na tom putu, da se prevrću svaki dan, ali on je pošto-poto hteo na tu stranu. Poslao ih je u smrt – odgovara Milošević na Holbrukovo svaljivanje krivice.

Njemu se najviše dopadao pomoćnik državnog sekretara, Robert Frejžer. I to s razlogom. Frejžer je bio taj koji je osmislio osnovne postavke Dejtona i način pregovaranja. On je bio taj koji je kreirao američku poziciju da pregovara samo s Miloševićem i tražio potpuno ukidanje sankcija Jugoslaviji.

– Frejžer je bio najsposobniji od njih. Njegova supruga i deca dolazili su ovde i bili su sa nama u Karađorđevu. Bilo mi je žao što sam ih upoznao u takvoj prilici jer je on često tokom pregovora govorio i o svojoj porodici – komentarisao je Milošević. „S njim sam pregovarao o ukidanju sankcija. Amerikanci i Kontakt grupa nisu održavali obećanja koja su nam dali. Ja sam se čak i dogovorio s Frejžerom o ukidanju sankcija, a onda se on sledeći put vratio s našim dogovorom potpuno izmenjenim u Vašingtonu. Onda, sledećeg puta, kada smo vodili poverljive razgovore, sve o čemu smo pričali, gotovo od reči do reči, pojavilo se u novinama. Na takav način nije vredelo voditi dalje pregovore“, rekao je Milošević.

Onda je produžio: „Jednom sam mu rekao da je papa Vojtila preko slovačkog predsednika Vlade Vladimira Mečijara predložio „poverljivu mirovnu inicijativu“, u kojoj bih se tajno sreo s Tuđmanom. Prvo sam to odbio, ali kasnije sam prihvatio tu ideju. Do sastanka nije došlo, pošto su Amerikanci u međuvremenu rastrubili okolo njegovo održavanje. Oni tada nisu još uvek želeli ozbiljno mir i takmičili su se među sobom ko će šta da uradi, nastojeći da onemoguće druge, a međusobno su se saplitali. Onda je kod mene došao jedan ambasador da me pita da li je istina da ću se sastati s Tuđmanom. Sastanak s Tuđmanom bio je predviđen za kraj maja, a samo dan pre njega morao sam da otkažem taj sastanak, jer više nije bilo smisla da se održava.“

Milošević je tokom razgovora pokazivao veći respekt prema republikancima nego prema demokratama. „Republikanci su mnogo časniji ljudi“, kaže Milošević. To me je navelo da ga pitam ko je najveći prevarant od ljudi iz sveta s kojima se sretao.

„Holbruk“, odgovara kao iz topa. „Mi razgovaramo po celu noć, a onda on dođe ujutro sa sasvim suprotnim stvarima od onih o kojima smo se dogovorili“. Pitam ga: „Šta je to sada?“ On mi odgovara: „Instructions.“ I tako stalno, „instructions, instructions“. Pa, dobro, pitam ga, dokle „instructions“? Ja pregovaram ovde sa ovlašćenjima, a ti mi stalno vičeš „instructions, instructions“! Idi, brate, dovedi nekog ko ima ovlašćenja, ili neka dovedu nekog drugog. Ja sam mu rekao da on nema m..a da donese nikakvu ključnu odluku, da prelomi. Za Dejton je najzaslužniji Kristofer. Ja sam to jednom rekao u jednoj izjavi povodom godišnjice Dejtona. Nisam imao nikavog razloga da nešto podilazim Kristoferu koji je star čovek, koji je odlazio s funkcije. To mi Holbruk nikada nije zaboravio. Kada smo se dogovarili oko Verifikacione misije, rekao mi je ‘No requests more, no request.’ A posle smo videli šta se dogodilo“, prisećao se Milošević.

Na pitanje da li je Holbruk arogantan, Milošević je odgovorio odrečno.

„On nije arogantan. Veoma je vredan i veliki radnik, mogao bi daleko da dogura među Amerikancima, ali je on opsednut spektaklom. Samo je mislio o tome šta će mediji da kažu. On je bio taj koji je kod Amerikanaca progurao ideju da prihvate Republiku Srpsku. Amerikanci nisu nipošto hteli ni da čuju za to ime“, rekao je Milošević.

Na pitanje o iskustvima sa sagovornicima iz regiona, rekao je: „Tuđman je držao svoju reč. Izetbegović je uvek koristio Amerikance kao izgovor za svoje odbijanje.“

Za njega je finale Dejtona počelo kada je rano ujutro otišao kod Tuđmana i pozvao ga da idu kod Izetbegovića. „Celu noć smo čekali šta će Alija da uradi. Počeo je i da pada sneg kada sam ujutru, 21. novembra otišao kod Tuđmana s predlogom da nas dvojica potpišemo sporazum. Franjo je to prihvatio i obojica smo u sedam bili kod Amerikanaca i tako smo se dogovorili. Tuđman je držao svoju reč. Moja konačna ponuda bila je da prihvatim arbitražu za Brčko odloženu na godinu dana i da to ponudim Kristoferu“, pričao je Milošević.

Kristofer i Holbruk su prosledili Izetbegoviću Tuđmanovu i Miloševićevu ponudu. Nastala je pauza posle koje je Izetbegović rekao: „To nije pravičan mir.“ A onda još jedna pauza. „Ali, mom narodu je potreban mir“, rekao je Izetbegović. Tom rečenicom, praktično, okončani su tronedeljeni pregovori u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Peterson.