Turajlić: Dugujem poslušnost ćerkama i lekarima

Onda smo sa nevericom delili video-snimke izgradnje bolnica i opet pričali o disciplinovanju naroda. I sve je to bilo negde, daleko, beskrajno daleko, možda i zato što niko nije umeo da na mapi sveta pokaže gde je taj Vuhan – ocenjuje za Danas Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u Beogradu u penziji, u odgovoru na pitanje kako razmišlja o vanrednoj situaciji i korona virusu koji je zavladao celim svetom. I jedno jutro Vuhan je, nastavlja sagovornica Danasa, došao u naše ulice i nastade haos.

– Da li smo mogli bolje da se pripremimo? Verovatno i jesmo, da su savetnici koje je predsednik odabrao hteli da pogledaju mapu i da su shvatili da živimo u globalnom svetu u kome se stvari sa Fejsbuka veoma brzo sele u stvarnost i u kome zaista ne može biti smešno što negde, makar i daleko od nas, umiru ljudi. A s druge strane, možda i nismo, jer izvesno je da ne bi poverovali čoveku koji nam već sedam dugih godina svakodnevno, bez mnogo talenta, glumi zabrinutost, ljubav, nesanicu, požrtvovanje, i sve što raznim marketinškim stručnjacima u nekom trenutku padne na pamet.

I sad smo tu gde jesmo, dodaje naša sagovornica, i postavlja pitanje, da li je utešno što ni drugi nisu bili mnogo spremniji.

–  I jeste i nije. Mi volimo da se poredimo, što najčešće baš i nema mnogo smisla, ali s druge strane ovo je ipak dokaz da jesmo deo sveta i da zajedno sa svima moramo da se izborimo sa onim što nas je snašlo. Ovo je ujedno i dokaz koliko smo kao čovečanstvo još uvek krhki, uprkos nestvarnom razvoju tehnologije. Možda bi bilo dobro da o tome razmislimo sutra kad sve prođe. Možda će stvarno ulicama krstariti automobili bez vozača, ali pitanje je hoće li u njima biti putnika – smatra Turajlić.

Inače, napominje naša sagovornica, mora priznati da pripada onoj, rekla bi manjoj, grupi koja ne misli da su preduzete mere neumerene.

– Možda nije baš bilo neophodno da se uvodi vanredno stanje, u to se ne razumem, ali sam uverena da bi, da smo hteli da budemo disciplinovaniji, možda bile dovoljne i manje rigorozne mere. Mene su ćerke zatvorile u kuću i pre nego što je došla zvanična naredba. Prvo sam se naravno opirala, a onda sam, videći njihovu zabrinutost, zaključila da im možda ipak dugujem neku poslušnost. Posle mi se učinilo da to možda dugujem i lekarima. Ne razumem se u medicinu i ne mogu baš nikako drugačije da pomognem sem da se potrudim da bar oko mene lično lekari nemaju posla – ističe sagovornica Danasa i dodaje „i eto me u kući“.

– Čitam, radim, pomalo i spremam, šetam po stanu i terasi, perem ruke 20 i kusur sekundi, i isključujem televizor svaki put kad se na ekranu pojavi predsednik države. Ne mogu da podnesem to prenemaganje i ponižavanje. Za predsednika države u kojoj živim ja nisam „baka“, ja sam starija gospođa, ili sugrađanka i očekujem da mi se obraća sa poštovanjem, a ne paternalistički. Ne treba on da brine za mene, već samo za ono za šta u Ustavu piše da treba da se brine. Mene stvarno ne zanima koga je on odabrao da mu bude brat, niti šta rade njegova deca, kojoj želim svako dobro, kao što ni njega sigurno ne zanima šta rade moja. Pristojan čovek svoje emocije i lične stvari drži za sebe ili ako to nije u stanju, potraži stručnu pomoć. Zašto bi mi bili prinuđeni da iz večeri u veče prisustvujemo psihoanalitičkim seansama jednog čoveka? – kaže Turajlić.

Naglašava da, umesto politikantskih obraćanja, trebalo bi dati samo smirenog i visoko profesionalnog doktora Kona.

– Njemu verujemo. On nam nije govorio neistine poslednjih sedam godina, pa neće ni sada. I on van svake sumnje zna o čemu govori bez ikakve skrivene marketinške agende. I na kraju jedna molba za gospodina Kona i krizni štab. Rekoh da mi je jasno zašto su ljudi mojih godina zatvoreni u kućama, ali možda bi bilo moguće da nam se dozvoli da, recimo od 20 do 21 čas uveče šetamo sami po kraju u kome živimo. To malo vazduha i fizičke aktivnosti bi sasvim sigurno bilo zdravo i možda takođe doprinelo da ih poštedimo potrebe da budu angažovani oko nas – zaključuje Srbijanka Turajlić.