Turajlić: Očekujem da se protest nastavi posle 13. aprila

Mislim da su ovo autentični građanski protesti, što je istovremeno i njihova snaga i slabost. Snaga se ogleda u unisonom nezadovoljstvu građana širom Srbije aktuelnom vlašću, a slabost u tome što nema takve unisonosti, a plašim se ni jasnih stavova, u pogledu „dana posle“ – ocenjuje za Danas Srbijanka Turajlić, profesorka i članica Političkog saveta Pokreta slobodnih građana u odgovoru na pitanje kako vidi situaciju u kojoj su predstavnici SZS preuzeli proteste „Jedan od pet miliona“.

*Kako vidite to što lideri SzS nisu komentarisali presudu Radovanu Karadžiću, osim Boška Obradovića, koji je to osudio?

– Od jedne tako politički heterogene skupine nije se ni moglo očekivati bilo kakvo zajedničko saopštenje. Po meni to i jeste najveći problem Saveza za Srbiju. Ako pogledate u šta je Vučić u ulozi predsednika koji neprekidno krši Ustav, pretvorio ovu zemlju onda deluje sasvim prirodno ujediniti se protiv njega. Međutim kada se zapitate kako ova zemlja treba da izgleda posle Vučića onda te ideološke i političke razlike postaju itekako bitne. Čak i za uspostavljanje svih institucija koje je Vučić razorio, veoma je važno kakav će biti stav prema socijalnim pitanjima, ekonomiji, zdravstvu, školstvu, sekularnoj državi, spoljnoj politici, pa u tom kontekstu i Evropskoj uniji, Haškom sudu i Kosovu.

*Da li vidite istinu u izjavi sociologa Jove Bakića, koji kaže da su, vlast i opozicija dva tela iste oligarhije?

– Za izjavu gospodina Bakića bilo bi važno da, pre svega, definišemo šta on podrazumeva pod opozicijom. Mogu da razumem da neko u delu opozicije vidi i oligarhiju, ali teško mi je da se složim sa svrstavanjem svih opozicionih nastojanja u isti koš, a nemam utisak da je i gospodin Bakić to mislio. Čini mi se da u različitim opozicionim delovanjima ima mnogo energije, hrabrosti i upornosti, te sam sklonija da većinu tih ljudi posmatram sa poštovanjem.

*Podržavate li novu politiku PSG na čijem je čelu Sergej Trifunović?

– Iskreno ne znam o kakvoj novoj politici PSG-a se radi. Od promene na mestu predsednika, PSG nije promenio nijedan svoj stav niti je na bilo koji način odustao od Manifesta koji je usvojen prošle godine. PSG, čiji sam jedan od osnivača i članica Političkog saveta je sebe profilisao kao pokret koji se zalaže za građansku, demokratsku, socijalno odgovornu državu koja ima jake i stabilne institucije i koja teži da se priključi Evropskoj uniji. Čvrsto sam ubeđena da je moguće stvoriti takvu državu i da je opcija koju PSG nudi potrebna bar jednom delu biračkog tela, posebno onom koje zbog odsustva takve opcije do sada nije izlazilo na birališta. Država za koju se mi zalažemo neće biti liderska, pa u skladu sa time ni pokret nije i neće biti liderski. U tom kontekstu podržavam i podržavaću PSG sve dok bude stajao na datim opredeljenjima nezavisno od toga da li je njegov predsednik Saša Janković, Sergej Trifunović ili neko treći.

*Šta očekujete od protesta najavljenih za 13. april? A, šta posle?

– Ne znam šta bih trebalo da očekujem i plašim se da ni mnogo drugih ljudi to ne znaju. Ako želimo demokratsku državu onda se moramo opredeliti i za promenu vlasti demokratskim putem. Drugim rečima, u ovoj fazi ja bih se založila za ostvarivanje svih uslova koje je, koliko juče, formulisala „CRTA“ kao organizacija koja se profesionalno bavi izborima. Kao neko ko veruje u neophodnost profesionalnog znanja u svim oblastima, imam puno poverenje u njihovu ekspertizu i lično bih predložila da se građanski protesti oroče do ispunjenje tih zahteva. Drugim rečima, očekivala bih da se protesti nastave i posle 13. aprila sve dok vlast ne prihvati naše zahteve i ne omogući održavanje slobodnih demokratskih izbora što podrazumeva i punu slobodu medija.

A kad smo već kod medija, naslušali smo se ovih dana o zaprepašćenju predsednika i premijerke zbog nezakonitog upada na RTS i o njihovoj brizi i saosećanju sa zaposlenima koji su tom prilikom bili ugroženi. Ako pri tome izuzmemo nadrealnu situaciju u kojoj ministar Stefanović izgovara neverovatnu količinu neistina o scenama koje mi svi istovremeno gledamo uživo na malim ekranima, ostaje zapitanost kako se predsednik i premijerka nisu tako potresli na nezakonito rušenje u Savamali i nisu se zabrinuli za nesretne ljude kojima su nepoznati tipovi sa fantomkama stavljali lisice na ruke, i kako ih ne brine kada neko nezakonito zida kuće na Savskom nasipu i nemaju saosećanje sa građanima Beograda koji će ostati bez vode za piće, i kako im ne smeta bezakonje kada nečija tetka prenese sto hiljada evra preko granice, a izostane sućut sa građanima koji nemaju tetke a koje izbacuju iz stanova zbog kredita u švajcarskim francima i tako redom u nedogled.

U stvari u zemlji u kojoj je ova vlast ukinula sve zakone, i u kojoj se sve odvija u skladu sa voljom jednog čoveka, jedino istinsko zaprepašćenje može da izazove činjenica da je nešto, makar slučajno, urađeno u skladu sa zakonom. I to nažalost nije „budućnost“ već sadašnjost Srbije. Budućnost Srbije mora i može da bude sasvim drugačija, mnogo lepša i pravednija. I do nje ćemo došetati pre ili posle 13. aprila.