Šešelj i Obradović: Bez pardona u trci za glas desničara

Po skromnom mišljenju autora ovog teksta od ponovnog uspostavljanja parlamentarne demokratije u Srbiji pa do danas samo dvojica političara su uspela da nadgovore Vojislava Šešelja u tv duelu. Obojica su pokojni. Prvi je Radoslav Stojanović, jedan od osnivača Demokratske stranke ( kasnije član Demokratske stranke Srbije i Srpskog pokreta obnove) i Branko Kitanović, prvi generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije. Za Boška Obradovića se ne bi moglo reći da je nadmašio Šešelja u ovom duelu ali se sa punim pravom može konstatovati da se držao veoma dobro.

Priliku da govori prvi dobio je Obradović. U duel je ušao hrabro i oštro, fudbalskim rečnikom moglo bi se reći u “grubo”, i već u prvoj rečenici optužio Šešelja da je produžena ruka vlasti Aleksandra Vučića. Nakon toga je nastavio da kritikuje aktuelnu vlast u Srbiji i Beogradu iznoseći uobičajeni repertoar Dveri na račun vladajućeg režima. Iako je u duel ušao bez kalkulacija kod Obradovića se mogla uočiti i određena doza treme što nije nimalo za ćuđenje s obzirom na to da je Šešelj poznat kao izuzetno vešt polemičar.

To se najbolje videlo po tome što se u svom prvom segmentu nastupa Obradović obraćao voditeljki emisije a to je bila lično Ivana Vučićević, direktorka i glavna i odgovorna urednica Studija B izbegavajući da pogleda lidera radikala u oči. Šešelj je, siguran u svoju apsolutnu premoć koja se na kraju ipak nije iskazala u toj meri, mirno saslušao šta je obrazlagao Obradović i posle par uvodnih rečenica odmah je krenuo u kontranapad isticanjem da je Obradović u prošlosti radio na promociji ideja srpskog klerofašiste i saradnika okupatora za vreme Drugog svetskog rata Dimitrija LJotića.

Navodeći niz podataka Šešelj je naglasio da je “Obradović bio pristalica one struje ljotićevaca koji su se u Srbiji pojavili 90-tih a hteli su da štampaju i objave sve LJotićeve radove pa tako i one antisemitske”. Iako je u svom odgovoru u jednom trenutku istakao da su “LJotić i Nedić bili kvislinzi” Obradović nije hteo podrobnije da se pozabavi tvrdnjama Šešelja optuživši ga da je sve što je izrekao dolazi iz terminologije “komunističke ideologije”. Međutim, Šešelj nije želeo da rivalu u duelu dopusti incijativu već je nastavio sa optužbama na račun Dveri da su “američki projekat” a kasnije i da obrazlaže kako Obradović i njegovi saradnici navodno “izvlače novac iz stranke”.

To se sve dešavalo u prvih pola sata emisije i utisak je da je u tom periodu Šešelj bio dominatniji te da je naterao svog sagovornika u defanzivu, to jest da se “pravda”. To je izgleda uvideo i Obradović jer je od tog terenutka krenuo u “kontranapad”, ponovo je ličio na sebe sa samog početka emisije i narednih desetak do petnaest minuta pokazao da zna i može da uzvrati Šešelju istom merom.

Najubedljiviji poen večeri u korist Obradovića je bio kada je ustvrdio da se Šešelj zalaže za “partijsko zapošljavanje” što je vođa radikala pokušao da opovrgne ali u tim trenucima nije delovao baš najsigurnije. Ipak, negde oko 45 minuta duela Šešelj je uspeo da se konsoliduje, i u potpunosti povrati ravnotežu u duelu . U tom periodu se orijentisao na napade na Dveri zbog koalicije sa pokretom Dosta je bilo aludirajući da je tu reč nekoj vrsti “britanskog projekta”. Vešto je izabrao da o odnosu SRS prema Vučiču priča u poslednjim minutima emisije ali je Obradović ipak ugrabio nekoliko prilika da ponovo naglasi da su radikali veoma naklonjeni vlastima. Šešelj je to negirao ali je istakao da su radikalima Dveri, njihovi koalicioni partneri Dosta je bilo, Demokratska stranka i Đilas veći protivnici od Vučića jer su “gori” od njega.

Ono što je važno napomenuti da je Šešelj u emisiji imao prvo suptilnu a nakon toga i gotovo otvorenu pomoć voditeljke Ivane Vučićević. Kad god bi Obradović poentirao i zapretio da nadogovori Šešelja stizale su njene konstatacije da Obradović, primera radi, nije odgovorio na pojedina njena pitanja i slično. Međutim, Ivana Vučićević je izrekla i jednu apsolutno tačnu stvar a to je da su učesnici duela pričali najmanje o onom što građane Beograda najviše interesuje, izborima za Skupštinu grada. Za to je, objektivno govoreći, najviše kriva ona jer je kao voditeljka dopustila da učesnici duel odvedu u pravcu u kojem je to najviše odgovaralo njima a ne gledaocima.

U sumiranju utisaka treba naglasiti da je Obradović svakako propustio priliku da nametne temu koja Šešelju najmanje odgovara a to je odnos prema Vučiću. Dalo bi se zaključiti da je to danak neiskustva Obradovića koji je još uvek mlad političar. Sasvim je izvesno da bi u slućaju ponovljenog duela Obradović znao dobro da analizira situaciju i ispravi svoje greške. Osnovna Šešeljeva mana, kao i uvek inače, je što je preopširan te gledaoci ponekada zaborave o čemu je počeo da priča. Ulazi u sitne detalje i time zamara publiku. Takođe, zbog toga Šešelju opada koncentracija i daje prilku sagovorniku da poentira. To je Obradović vešto učinio u više situacija a naročito kada je replicirajući Šešelju na tvrdnje da je “američki čovek” uzvratio da je lider radikala svojevremeno nudio Amerikancima srpske četnike kao dobrovoljce za borbu protiv Sadama Huseina u Iraku na šta ovaj nije imao adekvatan odgovor.

Oba učesnika u duelu su imali svoje pristalice u publici koji su aplauzima pokušavali da bodre svog i ometu protivničkog lidera. Na kraju treba naglasiti da su oba učesnika svoja izlaganja prvenstveno bazirali na obraćanju nacionalistički i desničarski orijentisanim biračima zbog čega duel nije bio preterano zanimljiv za gledaoce centrističke i levičarske političke orijentacije.