Upozorenja Medlin Olbrajt: Fašizam

Olbrajt je bila deo Klintonovog tima, na poziciji državnog sekretara, kada je američki predsednik vodio Natovu akciju bombardovanja Srbije, zbog Kosova, i otud taj gnevni resantiman. To je od nje napravilo sliku nadžak-babe, narogušene na Srbe, i ta predstava traje evo godinama.

Ali, Medlin Olbrajt nije samo političarka, ona je i profesorka na vašingtonskom DŽordžtaun univerzitetu, i autorka. Počela je da piše zapravo kad je sišla s položaja, i odmah stekla status pisca blokbastera i bestselera. E tu i takvu Medlin Olbrajt Srbija ne poznaje. Možda bi naše stvari s njom stajale unekoliko drugačije da se, na primer, znalo ono što se saznaje iz njene poslednje knjige, „Fascism: A Warning“, objavljene pre neku nedelju, pored koje u Americi danas ne možete proći čak i da okrećete glavu. Opisujući jedan svoj susret sa Miloševićem, u vezi sa Kosovom, Olbrajt navodi da joj je tadašnji srpski predsednik držao lekciju o tome da je Kosovo u središtu srpskog identiteta, i tako dalje i tome slično, a da ga je ona podsetila na to da Srbija za nju nije nepoznata zemlja, da je u Beogradu odrastala dok joj je otac bio čehoslovački ambasador (od 1945. do 1948), i da joj je upravo on, njen otac, rekao rečenicu koju nije zaboravila: „Da nisam rođen kao Čeh, voleo bih da sam rođen kao Srbin“. Srbi znaju da padnu na sentimentalnost, a ova je od onih koje se ne ignorišu lako, i ona bi eventualno mogla malo relaksirati epohalnu napetost između jedne žene i jednog naroda.

Kod Miloševića, dakako, nije prošlo, i na tu ćemo se priču vratiti kasnije, ona je važna pre svega iz istorijskih i političkih a ne ovih, ljudskih, razloga. U svakom slučaju Milošević jeste jedan, ali ne i jedini akter ove super friške knjige koju sam spomenuo, a čiji se naslov prevodi bez većeg napora, dakle kao: „Fašizam. Upozorenje“. Srpski predsednik obreo se u društvu likova, svoje sabraće teškaša, kakvi su, prema mišljenju Medlin Olbrajt, redom: rodonačelnici pošasti Musolini i Hitler, zatim je tu general Franko, pa ser Osvald Mozli, onda Portugalac Salazar, pa Staljin i Makarti, zatim istorijsku pauzu prekida i u tu tragičnu povesnicu ulazi Milošević, za njim ide Čavez, pa Erdogan (Olbrajt očito ironično kaže: Veličanstveni), Erdogana sledi Putin, Putina Orban, Orbana Jaroslav Kačinjski, a Poljaka Kim DŽong Un. Kraj je: Tramp. Kažem kraj, mada je Tramp i početak. Olbrajt kaže da je projekat o fašizmu započela pre nego što se Tramp pojavio, ali da ga je Tramp ubrzao, pa tako ubrzao i izlazak knjige. Tramp je senka koji se kreće kroz čitavu priču, i kad jeste i kad nije reč o njemu. Zbog njega, ova je knjiga – knjiga velike strepnje. Olbrajt piše da je na jednom času upitala studente da li je fašizam, kao vladajuća ideologija, moguć u Sjedinjenim Državama, i da je dobila šokantno brz odgovor. Moguć je, kazao je jedan student, odmah dodajući, i zašto: „Zato što smo sigurni da nije moguć“.

To je na izvestan način i povuklo Olbrajt da nastupi ovako rigidno. Bila je, međutim, očigledno svesna toga dokle se sme ići ukoliko se ne želi da se društvena dijagnoza ne pretvori u paranoju. Imala je, pritom, na umu Ničea kojega je citirala, da, ako želiš da se boriš sa monstrumom, onda moraš da paziš da i sam ne postaneš čudovište. U svojim dubinskim analizama ona nalazi različite razloge za rađanje fašizma, među kojima su i olaka, neodgovorna ponašanja. Ne čude toliko obični, koliko veliki ljudi. Edison je, navodi ona, govorio da je Musolini „genije moderne ere“. Neki vatikanski listovi pisali su o Dučeu kao o „inkarnaciji boga“. Čerčil je čeznuo, s početka, da stane rame uz rame s Musolinijem „u njegovoj borbi protiv bestijalnih apetita lenjinista“. Čerčil – veliki Čerčil – nije u ovoj knjizi dobro prošao, iz istih razloga zatrčavanja, na još dva mesta: Hitlera početnika opisivao je s divljenjem za njegov „suptilni lični magnetizam“ (bolje da dalje ne citiram, u knjizi je to na strani 41), a vodećeg britanskog fašistu onoga vremena, već spomenutoga ser Mozlija, poslatog, kad se Britanija otreznila, u zatvor, on je stavio u „kućni pritvor“, koji je podrazumevao poslugu, i baštu sa zelenom travom.

Za Olbrajt, međutim, nijedan znak fašizma nije mali. Ona fašizam nosi i kao lično iskustvo, moguće i zato. Kao devojčica, morala je iz rodne Čehoslovačke da beži sa roditeljima, u Englesku, kad je Hitler umarširao u Prag. Po drugi put je bežala, opet iz Praga, kad su 1948. komunisti ukinuli pluralizam i uveli jednopartijski sistem. Nije ona, doduše, za svakoga u spomenutoj galeriji likova kazala: on je fašist, ali svakome je spomenutome našla ili pripisala nešto što ga veže za prakse klasika fašizma, Musolinija i Hitlera. Recimo Putin (162. strana): „Putin nije dovršeni fašist jer nije osećao potrebu za tim“. NJemu je, kaže, sada dovoljno da kopira Staljinove totalitarne modele. Ili, Milošević (strana 102): „Milošević nije odgovarao stereotipu fašističkog zlotvora. Nije bio živopisan kao Musolini, niti je urlao kao Hitler“. Ona duboko veruje da joj se novi fašizam ne pričinjava, kao fantom, nego da se manifestuje na raznim mestima i u raznim varijacijama, i da ga odgovorni i razumni ljudi moraju prepoznavati. To nije uvek lako, jer fašizam nastupa spočetka uvek stidljivo, i ide korak po korak. Ona skreće pažnju na to da je Musolinijev pokret nastao u jednoj ćeliji, a Hitlerov na uglu jedne ulice. Blefiranje je takođe njegov stil. Hitler je Amerikancima poručivao da je DŽordž Vašington njegov predak, navodno zbog rasnih zakona.

Iako mislimo da znamo sve pod milim bogom baš o ovoj dvojici maločas spomenutih, Olbrajt nam pokazuje da njena interpretacija ima neverovatnu svežinu. Bil Vudvord, koji se u njenim knjigama – pa i u ovoj – vodi kao rirajter, moguće je da odlučujuće doprinosi jednoj neverovatnoj lakoći pričanja, koje ima savršen tempo, savršenu kontrolu materijala, i samopouzdanje što nikad ne prelazi u samouverenost. Musolinijev portret je amblematičan. NJegovo vodeće programsko geslo Olbrajt je videla u izjavi jednom reporteru: „Slomiti kosti demokratama, što pre to bolje“. NJegovo političko kretanje opisala je kao „cik-cak“. Još kao mladić, na radu u Švajcarskoj, govorio je da je on novi Napoleon, ili Cezar. (Nije impresionirao domaćine, koji su ga proterali.) Dočaravanje Dučeovog Marša na Rim, 31. oktobra 1922, apsolutno je felinijevsko: predvodnik slepi general, masa skupljena s koca i konopca, u koloni najmanje 200 Jevreja! Prihvatao je pozive za svaku svadbu, za svako otvaranje fabrike, za svaki patriotski događaj, kaže Olbrajt. Pošto je na traženje Franka bombardovao Barcelonu, Musolini je izjavio da svet treba da vidi kako Italijani tuku a ne da ih zna po tome kako sviraju gitaru. Nije imao strpljenja da sedne da jede, Hitleru je sipao so u kafu, sa njim je pričao bez prevodioca, iako ne zna nemački, a Hitler ne zna talijanski. Kad mu je zafalilo zlata, organizovao je nacionalnu akciju predaje venčanih prstenova na topljenje. Predvodila ju je kraljica Jelena.

I skoro da je beskrajna ova mračna bufonerija. Spomenuo sam Felinija kojeg Olbrajt nije spomenula, ali je do Hitlera došla preko Čaplinovog „Velikog diktatora“. Čaplina, uzgred, niko nije hteo da finansira (sem on sam), a Britanci su zabranili prikazivanje filma „da ne bi izazivali Hitlera“. Olbrajt, naravno, ne navodi ove detalje da bi priča bila zanimljivija nego da bi opomena koju šalje bila prodornija. Franko će joj biti posebno važan: iako je odbio da ide sa Hitlerom – i tako je, od starosti, umro „u svom krevetu“ – nije bio ništa manje strašan. Nema fašizma koji nije strašan, to ona hoće čitavo vreme da nam kaže. Takav je bio i staljinizam. Olbrajt analizira ove dve pojave različito od Hane Arent: negde su za Olbrajt te stvari slične (kod Sovjeta nalazi „klasične simptome fašizma“), u ponečem su različite. NJihovu zajedničku totalitarnu prirodu ne dovodi ni ona, međutim, u pitanje.

Ima, međutim, fenomena koji su granični sa fašizmom i na kojima on nastaje, kao što su autoritarizam, diktatura, tiranija, despotizam, populizam. Autokrate uče jedni od drugih, kaže Olbrajt. U tome smislu navodi slučajeve Čaveza, Erdogana („Sve što radi vodi u tiraniju“), Putina („Neke njegove egzibicije nije pravio ni Musolini“), Orbana („Musolini je ideološki bio kameleon, isto bi se moglo reći i za Orbana“). Orban joj je posebno na meti; navodi njegovu parolu „Mi smo ono što smo bili, a bićemo ono što jesmo“, i kaže da je to, ta zatvorenost, nešto što je očajno loše. Migrantsku krizu nikad ne može analizirati hladno, kaže, jer je i sama proživela taj život. Kačinjskog i Zemana (koji za sebe govori da je „češki Tramp“) vidi kao izazov za Evropu. Kim DŽong Una, kao izazov za svet. Drugi ovako ili onako, ali on je, piše, „primer istinskog fašiste“.

Milošević? Rekao sam da ćemo se vratiti na njega. „Ako ne znamo da radimo znamo barem da se bijemo“, tu negde, u toj inače famoznoj rečenici, Olbrajtova je našla začetke Miloševićevih devijacija. Ali, tu negde počele su i slabosti njene interpretacije: profesorka i autorka Olbrajt teško se u njegovom slučaju, naime, nosila sa političarkom Olbrajt. Na primer: Olbrajt piše da je Milošević bio inspirisan Memorandumom Akademije (što je otrcana politička floskula), i da je Memorandum (za koji ona kaže da ga je potpisalo 200 članova Akademije!), „opisivao Srbe kao narod pod represijom“, i „pozivao da bude uključen u jednu državu“. Činjenice, ipak, ne stoje sasvim tako. Olbrajt navodi da je sa njom sarađivalo ne manje od dvadesetak ljudi, i komocija ove vrste u tumačenjima dokumenata ne bi se smela dešavati. Naravno da to podriva kredibilitet i drugih uvida, pa moguće i ovaj da su Srbi u Bosni već rano 1992. držali 94 koncentraciona logora. Olbrajt doduše kaže da u Bosni nije bilo nedužnih, ali da su Srbi činili najveće zločine. „Iako Milošević nije direktno vodio operacije, i iako je znao – kao i ceo svet – za njih, on je nastavio da finansijski i vojno podržava ubice i zločince“. A onda je došla Srebrenica i Nato intervencija, i „vladavina terora bosanskih Srba je bila završena“.

Olbrajt navodi da se balkanska kriza ne može odvojiti od istorije koja joj je prethodila. Sasvim dobro. Kao retko gde u knjizi, međutim, izvođenje daljih konsekvenci iz ove postavke ispalo je kuso. Milošević se vadio na hrvatske nacionaliste, veli ona, „od kojih su neki uzeli Hitlerovu stranu u konfliktu“. Konflikt? Ko su bili ti ljudi? Šta su radili? Ko je baštinio njihovu tradiciju? Ni jedne jedine reči. A bilo je sasvim jednostavno za reći: Pavelić, Jasenovac, Tuđman. Oni se u kontekstu fašizma u ovoj knjizi ne spominju. Na njenu štetu. (Kao što se, uzgred da kažem, ne spominje japanski fašizam!?)

Kraj sa Miloševićem je ipak zanimljiviji, i kao svedočenje vredniji. Olbrajt kaže da je 16. januara 1999. slušala vesti na radiju, i da je tu čula za masakr u Račku. Na radiju? Kako god, tu počinje kosovsko finale. Spomenuo sam već njen razgovor sa Miloševićem kad joj je (po običaju) držao lekciju. Ona je iz svega izvela ovaj zaključak, poslušajte: „Da je bio mudriji Milošević je mogao da okrene svetsko mnjenje protiv gerilaca (KLA) tako što bi umerene Albance pridobio za autonomiju Kosova. Ali, on nije video etnički spor kao politički i diplomatski problem; on je jedino video neprijatelja kojeg je trebalo uništiti“. Ovome je ona dodala da je za neku vrstu dogovora Zapad slomio i pridobio albanske pobunjenike; prema ovoj knjizi, tu priliku Milošević nije znao, ili nije hteo da iskoristi. Lanjski, međutim, sneg. Čekao ga je Hag. „Bila sam advokat Haga“, kaže Olbrajt. Smatrala je, veli, ključnim da se utvrde individualne a ne kolektivne, nacionalne krivice.

Petnaesto poglavlje knjige Olbrajt je posvetila svom predsedniku: stavljanje Trampa u jednu ovakvu anatomiju fašizma podiglo je uverljivost čitavog projekta. Prigovori za pristrasnost ostaju mogući, ali posle ove činjenice ne mogu imati snagu isključivosti. Izbor Trampa za predsednika „bio je kao skidanje flastera sa kraste“, piše Olbrajt. Amerika je ušla u ogromne moralne i političke deficite. Izvesne tradicije krajnje desnice i fašizma – koje Olbrajt savesno popisuje – sada dobijaju oslonac i rodno tle. Indeks demokratije koji decenijama izdaje londonski Ekonomist spustio je ocenu za SAD sa tradicionalno „puna“ na apsolutno netradicionalno „nepotpuna“. Nekadašnji saveznici, kao što je Evropska unija, ocenjuju je danas kao opasnost za sebe. Nekad je poverenje u Sjedinjene Države u Nemačkoj i Francuskoj bilo veće od osamdeset posto, danas je na bednih desetak. Glavnu Trampovu parolu „America First“ Olbrajtova je naprosto sahranila. To je, pre svega, jedno staro ime, za jednu američku organizaciju koja je u svojim redovima imala i naciste. Politički gledano, ona je „izgovor za sve tirane, koji pod njim mogu da rade šta god hoće“. Američke institucije još odolevaju, ali je pitanje koliko će dugo. Trampov pogled na Ameriku i njene institucije je mračan. Olbrajt se boji da izolacionizam i povlačenje Amerike sa svetske scene ne proizvede klimu koja je karakterisala dvadesete i tridesete godine prošlog veka. Tramp se divi autokratama. Duterte, El Sisi, Erdogan, Putin, čak Sadam. Citirao je, doduše u ranoj fazi svoje kampanje, Musolinija i njegovu omiljenu izreku: „Bolje je jedan dan biti lav nego sto godina ovca“. I pored svega, međutim, Olbrajt je za Trampa napisala ipak samo sledeće: „Tramp je prvi antidemokratski predsednik u modernoj istoriji Sjedinjenih Država“. Malo ili mnogo? Odlučite sami.

Još ovo kao post scriptum: na impresumu knjige stoji vrlo vidljiva napomena da su autori pesme i stihova „Tomorrow belongs to me“ (iz filma „Kabare“) dali odobrenje da ih autorka knjige navede u knjizi. Ona je to i uradila, dajući toj ilustraciji fašizma veliki značaj. Setio sam se da je negde proletos ove godine tu pesmu tvitovao Nebojša Krstić, najavljujući svoju kolumnu u jednim novinama, koja je trebalo da se pojavi sutradan. „Tomorrow belongs to me“! Čuo sam da ju je skinuo, bez objašnjenja i izvinjenja kad je – bolje da kažem budaletini nego fašisti – neko rekao da taj mali fašistički udar može škoditi. Ako ne njemu baš, a ono njegovom idolu.