Ustavno-izborne igre

Tako je bilo 80-tih i početkom 90-tih sa amandmanima i ustavima koje je donosila vlast Slobodana Miloševića, uključujući i referendum da li prvo imati višestranačke izbore ili prvo menjati Ustav.

Tadašnji predvodnik opozicije i lider DS Dragoljub Mićunović zalagao se da se prvo održe višestranačaki izbori za Ustavotvornu skupštinu, ali na referendumu je doneta drugačija odluka.

Izbori i ustav, ostali su spleteni u politički čvor i 15-tak godina kasnije, kada je 2006. donet sada važeći Ustav, koji upravo treba da promenimo sa 30 amandmana, samo koji mesec uoči spojenih izbora 2022.

Izborno-ustavna igra u jesen 2006. igrala se između DS i DSS, odnosno između Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, kao glavnih igrača

Smatralo se da je Tadićeva podrška „Miloševićevskom tajnom konsenzusu“, kako je nazivan dogovor tadašnjih najjačih stranaka, zavisila ne toliko od toga šta u Ustavu piše. Nego uglavnom, uključujući i preambulu o Kosovu kao delu Srbije, od toga da li će izbori biti održani kada i kako bude najviše odgovaralo Tadićevoj DS.

Naizgled, usvajanje Ustava nije bio lak zadatak, budući da je uslov bila ne samo većinska odluka nego i natpolovična izlaznost na referendumu, koja je sada ukinuta.

Jeste se u delu javnosti sumnjalo da je izlaznost bila natpolovična, uprkos skupoj kampanji u kojoj su učestvovale mnoge javne ličnosti, uključujući i patrijarha Pavla.

Ali, smatralo se da je sve to velika kulisa koja pokriva novu trgovinu između dve stranke.

Naime, pre Ustava i pre dogovora o izborima, došlo je do promene „koalicionog sporazuma“ između predsednika Tadića koji je bio u kohabitaciji sa premijerom Vojislavom Koštunicom.

Reč je bila o budućoj preraspodeli resora između DS i DSS u Vladi Srbije. Naslovi u medijima su glasili da je „Voja prevario Borisa“. Tadić ih je žestoko odbacivao izjavama kako on „nije čovek koji će oslabiti svoju poziciju“.
Bojan Pajtić iz tadašnje Tadićeve DS, sada samo profesor prava u Novom Sadu, izjavljivao je dvomisleno da je prednost Ustava što može lako da se menja. To je ustvari nagoveštavalo da bi, u slučaju da Tadić proceni da je ugrožen, pomenuti „koalicioni dogovor“ mogao da se promeni.

Tadašnji i sadašnji ustavobranitelji, na primer istoričar Čedomir Antić, i tadašnji i sadašnji urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović, pitali su kakav je to Ustav koji se donosi, da bi se brzo menjao.

Vukadinović je pitao i čemu 250 poslanika na državu veličine Srbije, na šta mu je uzvraćano da zadržavanje broja od 250 poslanika, iako je preskupo, ima simboličnu važnost jer se time zadržava i „dosadašnja teritorija i Kosovo“.

Sada, 15 godina kasnije, kada Tadić poziva svu sadašnju opoziciju na zajedničku akciju da se Ustav sačuva, odnosno da se na referendumu 16. januara na pitanje da li ste za potvrđivanje Akta o promeni Ustava, odgovori sa „ne“, nije jasno koji su koalicioni i izborni dogovori na celoj političkoj sceni.

Kao da je vreme DOS-a, odnosno DS-a i DSS-a pre 15 godina, sa ogromnim brojem stranaka i strančica, politički bilo preglednije i otvorenije nego ovo sad.

Javnosti na primer, nije poznato imaju li Ivica Dačić i Aleksandar Vučić koalicioni dogovor o zajedničkoj listi za parlament na spojenim izborima 3. aprila. Da li samo odlažu da ga objave, ili će i taj dogovor zavisiti od toga koliko ko može da doprinese probi snage vlasti na tom referendumu 16. januara.

Na opozicionoj strani, nije jasno koga Tadić poziva na „akciju“, kada su njegove ranije pozive na dogovor svi sem Narodne stranke Arisa Movsesijana i nekoliko sitnijih udruženja, glatko odbili. Isto kao što su odbili i nagoveštaj njegove četvrte predsedničke kandidature ( dva puta pobedio – 2004 i 2008, a izgubio 2012.)

Deo opozicione scene u liku Zeleno-leva koalicija Aleksandra Jovanovića Ćuta, Nebojše Zelenovića i Dobrice Veselinovića, je u stalnom protestu, čiji je proklamovani cilj borba protiv ekološkog zagađenja. Protesti međutim mogu da se radikalizuju i na referendumski dan i da time bace senku na njegovu legitimnost, a i legalnost.

Tu senku pojavačavaju i Dragan Đilas i Vuk Jeremić, koji nastoje da oforme glavnu opozicionu kolonu kao Udruženu opoziciju (opet) na čelu sa kandidatkinjom za premijerku Marinikom Tepić. Oni nastupaju sa radikalnim stavom da niti priznaju da je referendum raspisan, niti promene Ustava. Nepriznavanje proističe iz njihovog bojkota parlamentarnih izbora 2020. i izvlačenja zaključka da ustavne promene donosi za njih nelegitimna Skupština.

Za razliku od dva krila radikalne opozicije, takozvana saradnička u liku sadašnjeg DSS, Zavetnika Milice Đurđević, DJB Saše Radulovića, Dveri Boška Obradović i drugih, poziva na izlazak na referendum i glasanje protiv, kako bi se sadašnji Ustav sačuvao u sadašnjem obliku.

Ukoliko izlaznost podbaci, oni će se zajedno sa vladajućom koalicijom naći u problemu pred izbore 3. aprila – da su pristali na probu snage i izgubili.

Radikalna krila opozicije svakako će tvrditi da je izlaznost lažirana, i time neće biti na gubitku kod svojih birača.

Najzad, čak i uz višedecenijsko iskustvo Dačića u srcu državnog sistema Srbije, biće vrlo klimavo sprovesti proceduralno promene Ustava i raspisivanje izbora na tri različita nivoa. Sama ta klimavost je već politička nestabilnost po sebi.

Na primer, ako bi se išlo s tim da se promena Ustava potvrdi u Narodnoj skupštini simbolično 15. februara na praznik Sretenje, i time se donekle časno pošalje u istoriju taj njeni nesrećni saziv bez opozicije, zakonski rokovi su tesni i nategnuti.

Da bi se održali spojeni redovni predsednički i vanredni parlamentarni izbori 3. aprila, taj 15. februar trebalo bi da bude i poslednji rok kada Aleksandar Vučić, kao predsednik treba da raspusti parlament. A onda Dačić kao predsednik raspuštene Narodne skupštine u tehničkom mandatu treba da raspiše izbore za predsednika Republike za 3. april. I takođe, redovne lokalne za Skupštinu Beograda isto za 3. april. Ući u završnicu kampanje sa takvim pravnim roler kosterom, nikako ne može biti dobro po vlast, imala protiv sebe kakvu god slabu opoziciju.

Izvor: Demostat