Uticaj migracija mladih na stare

Ozbiljnije studije na ovu temu tek se izrađuju i konkretni podaci biće dostupni javnosti već tokom ove godine a preliminarna istraživanja u koja je Demostat imao uvid pokazuju da je sve veći broj starijih nezadovoljan zbog trenda „odliva mozgova“. 

Podaci o broju mladih koji planiraju da napuste Srbiju nisu novina ali nastavljaju da privlače pažnju javnosti. Jaku želju za iseljenjem iz Srbije ima 29 odsto mladih, dok 46 odsto njih pokazuje umerenu nameru da ode u inostranstvo, pokazuju podaci Studije o mladima u državama Jugoistočne Evrope 2018/2019, koju je izradila Fondacija Fridrih Ebert a koju je ekspertsko istraživački tim Demostata već obrađivao. 

Ova studija ujedno je i pokazala da najveće poverenje mladih imaju njihovi roditelji, uža porodica i prijatelji a da će mladi oko važnih životnih odluka najpre konsultovati upravo roditelje. 

Postavlja se pitanje da li onda roditelji, odnosno starije stanovništvo, može imati presudni uticaj na odluku mladih da napuste zemlju? Mogu li stariji zadržati mlade u Srbiji? 

I pored evidentnog nezadovoljstva starijih zbog „odliva mozgova“ i iseljavanja mlađe populacije iz Srbije, stručnjaci koje smo konsultovali ukazuju da ovo nezadovoljstvo neće imati velikog uticaja na to da mladi ostanu u zemlji. Ključno je da država svojim populacionim politikama i institucionalnim merama pokaže jasna rešenja za problem „odliva mozgova“. 

Sociološkinja Milica Vesković Anđelković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu ističe da je sve očigledniji problem ovog društva nezadovoljstvo starijih zbog iseljavanja mladih ali da ujedno roditelji podržavaju odlazak svoje dece jer su svesni da oni u Srbiji ne mogu da ostvare adekvatan životni standard. 

– Sigurno je da stariji nisu srećni zbog toga što mladi ljudi odlaze iz razloga što postoji bojazan ko će da puni penzione fondove i budžet i od čega će oni da žive. Postoje istraživanja Zavoda za statistiku koja pokazuju da većina sugrađana podržava odlazak svoje dece u inostranstvo, to nije iznenađujući podatak, ali sa druge strane oni ne podržavaju odlazak tuđe dece odnosno zabrinjava ih taj trend generalno. Razlozi za to su očigledni i opravdani – odlazak mladog stanovništva je pokazatelj da se smanjuje kontingent radne snage naše nacionalnosti, jedna od posledica je i nedostatak rađanja dece, jer kada jedan ode, on ode sa partnerom i budućom decom, i to već nije jedan koji otišao, već dvoje, troje, četvoro. To je veliki gubitak i toga su svesni i stari – objašnjava sociološkinja. 

Vesković Anđelokvić naglašava da i je nezadovoljstvo stanovništva posebno izraženo u pogledu mera koje država (ne)preduzima kako bi se borila sa ovim trendom. 

– Mi vidimo da mlado stanovništvo odlazi ali za starije je problem šta raditi u takvoj situaciji, problem je to što ne postoji nikakva razmena sa iseljenicima. Mislim da stare više brinu populacione politike koje država vodi – što se ne radi ništa institucionalno da održi kontakt sa onima koji su otišli, dakle ne postoji nikakva saradnja sa dijasporom ni ekonomska razmena. Nije dovoljno da oni šalju novac direktno svojim porodicama nekim kanalima već osmisliti politike koje će omogućiti da se njihova znanja i iskustva iz insotranstva primene i ovde, iskoristi ono što su oni naučili u inostranstvu. Da šalju svoje kontakte, ideje i znanja, to je ono što bi zadovoljilo starije, smatra Vesković Anđelković. 

Ona primećuje i da, koliko god odlazak mladih delovao zastrašujuće i porazno, društvo mora da prihvati to kao njihovu želju i pravo i sagleda pozitivnu priliku da se to nadomesti. 

– Mi ne možemo prosto brojčano nadomestiti odlazak dela stanovništva migracijama iz drugih zemalja, već treba da koristimo kapacitete koje imamo. Dakle, veliki broj građana ima problem sa odlaskom mladih generalno, zato što uviđa da stanovništvo postaje sve starije i postoji bojazan za njihov opstanak jer odlazi ljudi radnog kontingenta, a sa druge strane, ako gledamo pojedinačne situacije oni vide da njihova deca teže boljim uslovima života, sigurnijem životnom standardu i sigurnijoj društvenoj okolini i onda će svakako podržati njihov odlazak. Tu postoji jedan raskorak, ali je iz ugla građana on razumljiv, zaključuje ona. 

Stariji građani, koliko god bili zabrinuti za ovaj trend i uključeni u odluke koje njihova deca donose, ipak ne mogu imati presudan uticaj da „zadrže“ svoju decu u zemlji, smatra Vesković Anđelković, ni pored toga što mladi u istraživanjima ističu da im je teško da napuste porodicu i prijatelje. 

„U meri u kojoj roditelji imaju uticaja na donosioce odluka oni će moći da utiču da se ovakva situacija izmeni“, zaključuje sociološkinja. 

Koliko god bilo nezadovoljstvo starijih zbog odlaska njihove dece, sociolog Srećko Mihailović smatra da je teško prebaciti odgovornost za ovu odluku na roditelje. On kaže da nema sumnje da je „jedan broj mladih, i pored želje da ode za karijerom, boljom platom i uslovima života, ipak prinuđen da ostane uz svoje roditelje jer oseća neku vrstu duga prema njima i doveo bi svoj integritet u pitanje ukoliko bi „napustio“ one koji su ga odgajali“. 

Mihailović naglašava da bi buduća istraživanja trebalo da se bave širim kontekstom odlaska mladih iz primarne porodice. 

– Glavna ideja bi bila da se razmatra svaki odlazak od kuće kao problem koji se javlja za roditelje sa jedne strane, a sa druge za decu. Svako napuštanje majke i oca sigurno jeste neka vrsta traume i za decu i za roditelje ali odlazi se zbog studija, zbog rada u drugi grad, mladi odlaze iz kuće radi začinjanja sopstvene porodice, a mi stalno u prvi plan ističemo odlazak iz zemlje, navodi on. 

Studija o mladima pokazala je i da primarna porodica preuzima na sebe veliki broj obaveza koje bi trebalo da vrši država u pogledu odgajanja mladih – pre svega za pružanje ekonomske sigurnosti, podseća Mihailović, pa je logično da oni, kao i celo društvo osećaju gubitak onog trenutka kada mladi odu iz zemlje. 

– Roditelji su ti koji više ulažu u svoju decu ali u njihovo obrazovanje ulažu i država odnosno drugi građani ove zemlje i sigurno da je društvo na nekoj vrsti gubitka zbog toga što pametni mladi i sposobni ljudi napuštaju zemlju ali pitanje je šta je uradila država da održi kontakt sa njima. Nemamo ni iole precizne statističke podatke koliki je broj mladih ljudi napustio zemlju, gde rade, na kojim su univerzitetima… Mi ne vodimo računa o njima i onda je apsurd da se kuka što mladi napuštaju zemlju a ništa se ne radi da se uspostavi veza sa tim ljudima. Institucionalno nije obezbeđeno da se sa njima održava kontakt, ukazuje Mihailović. 

On ističe da postoje brojni načini da se obezbedi ta saradnja sa mladima u inostranstvu što bi sa druge strane i umanjilo nezadovoljstvo ovdašnjeg stanovništva zbog trenda iseljavanja i dodaje da bi tu posebno trebalo obratiti pažnju na one ljude koji pokušavaju da se vrate u zemlju ali ovde ne nailaze na odgovarajuć prijem. 

– Ako su doktorirali vani a ovde se taj doktorat ne priznaje, sve je na pojedincu, država ne čini ništa da olakša taj korak povratka, navodi sociolog kao primer.  

Ono što država može i trebalo bi da uradi kao bi umanjila posledice „odliva mozgova“ za starije građanstvo jeste da radi više na brizi o starima jer su njihovi problemi posebna kategorija. 

– Problem starih je jedan problem i to neće rešiti ni ostajanje mladih ljudi u ovoj zemlji. Imamo napuštene stare ljude koji žive često isečeni od civilazcije, u zabačenim, ruralnim delovima zemlje, oni ne mogu biti prepušteni sami sebi. Činjenice su da su prosečna starost od 43 godine i mali natalitet porazne brojke, a sve to ne bi bilo tako da živimo u zemlji koja može da obezbedi dostojansvene uslove za život i rad, kako mladih tako i onih starijih, zaključuje Mihailović. 

Roditelji svakako imaju veoma važnu ulogu u odluci mladih da ostanu ili napuste zemlju, ističe profesor Filozofskog fakulteta Zoran Pavlović, koji je takođe bio deo istraživačkog tima Studije o mladima, ali on naglašava da je veoma teško reći da li je uloga porodice presudna. 

– S jedne strane, porodica može uložiti pojačane napore da nekog svog člana „zadrži“ tako što će mu na raspolaganje staviti više resursa. S druge strane, porodica, iz ovih ili onih razloga, može upravo dodatno podsticati mlade da napuste zemlju. Jedna šala (pre zapravo crni humor) dobro to ilustruje i kaže da ako želiš da dete izvedeš na pravi put, treba da ga odvedeš do najbliže granice! Drugim rečima, roditelji mogu vršiti dodatan pritisak ili biti dodatan podsticaj da se normalan život nađe u nekim drugim okolnostima, jer su ove ovde takve da normalan život skorije neće biti moguć. Povrh svega, i porodica i oni koji žele ili ne žele da odu, kao i svi mi generalno, pod pritiskom smo teškog života i besperspektivnosti koji zapravo i jesu glavni faktori u odluci da se Srbija napusti. Analize podataka upravo ukazuju da glavna determinanta odluke da se ode ili ne, nije trenutno loše ekonomsko/materijalno stanje, što je verovatno prva asocijacija, već percepcija toga da se stvari ovde skorije neće promeniti. U tom smislu činjenica da se veruje samo članovima porodice i najužeg društva više je simptom sveopšteg društvenog kolapsa u kome su ideje zajediništva, solidarnosti, međusobnog ispomaganja, saradnje oko zajedničkih ciljeva – samo apstrakcije, zaključuje profesor. 

Pavlović podseća i da, pre svega, moramo imati u vidu “skoro pa banalnu činjenicu” da je nezadovoljstvo, ili bolje reći tuga, zbog odlaska deteta ili drugog bliskog člana porodice u “beli svet” posledica jednostavno toga što se porodica na taj način rastura. Ipak, mnogo više zabrinjava, naglašava profesor, činjenica da iza toga stoji veliko razočarenje odnosom države prema ovom trendu. 

– Niko decu ne rađa sa idejom da ih čim to bude moguće pošalje negde daleko da se snalaze. I koliko porazan podatak jeste činjenica da u spomenutom istraživanju velika većina mladih ima neku nameru da napusti zemlju. Treba li uopšte dalje da razmišljamo o tome da li je situacija u ovom društvu ovakva i onakva kada oni na kojima je budućnost, tu budućnost ovde ne vide? Tek tamo negde, pod nekom stavkom dolaze i te “tehnikalije” da odlazak mladih iz zemlje ima razne katastrofalne posledice po društvo – gubitak radne snage, narušavanje strukture radne snage, populacioni pad, sve manje onih koji rade, a sve više onih koji treba da budu izdržavani, a to nema ko da radi itd. Nismo mi ni prva ni poslednja zemlja iz koje ljudi odlaze u potrazi za boljim životom. Ono što nas razlikuje je masovnost te pojave i, rekao bih, činjenica da je to vrlo često ne stvar slobodnog izbora, već prinude koja ljude na to tera. Ta prinuda se može samo jednim delom ticati toga da ljudi ne mogu pristojno živeti od svog rada (ako uopšte imaju neki posao) u materijalnom smislu. Ono što ljude verovatno i više “boli” je to kako se do posla dolazi, ima li posla, ko su Vam nadređeni itd. Jednostavnije rečeno, tu “suptilnu” prinudu čini povređeno dostojanstvo čoveka o kome se u našem društvu prosto ne vodi nikakvog računa. “Iznevernost” od strane države je možda nešto najblaže što se može reći za faktički nemar ili potpuno odsustvo brige od strane političkih elita za opšte dobro i zaštitu interesa koji nisu usko partijski. Po mnogo čemu, porodica ne samo da mora da “glumi” državu, nego se neke stvari moraju raditi uprkos državnim regulativama i politikama, ističe on. 

Da bi se nešto promenilo I poboljšalo, kako po pitanju toga što mladi odlaze, tako I po pitanju nezadovoljstva onih koji ostaju, Pavlović navodi da su reakcija države I konkretna strategija i instutcionalne mere – najvažnije. 

– Kada bismo starije ljude čiji bližnji su napustili ili planiraju da napuste zemlju pitali šta bi trebalo promeniti u tom smislu u državi, mislim da bi odgovor velikog dela njih bio taj da treba promeniti upravo – državu. Lično mislim da je gotovo nemoguće poboljšati položaj samo jedne specifične grupe ljudi unutar društva, a da se ne poboljša položaj svih. Bez poboljšanja životnih uslova svih kategorija stanovništva nema ni partikularnih grupnih dobiti. Moguće je da bi ova grupa ljudi kada bi bila pitana mogla navesti neki specifičan problem koji je posledica činjenica da je član porodice napustio zemlju, ali strategija države bi trebalo da bude “bolje sprečiti nego lečiti”. Država ne bi trebalo doslovno da sprečava mlade da odlaze; štaviše, protok ljudi i ideja je u osnovi savremenog sveta čiji deo se mi trudimo da budemo. Ali, država koja apsolutno ne haje za činjenicu da većina mladih ne želi da bude tu je država sa kojom nešto ozbiljno nije u redu. Nije stoga realno očekivati da oni koji su uzrokovali problem mogu doprineti njegovom rešenju tako što nevoljno i tu-i-tamo nešto urade za neku kategoriju stanovništva. Problem je sistemske prirode i samo sistemskih intervencijama se može i raditi na njegovom rešavanju. Prosto se stiče utisak da je jedino što je u trenutnim okolnostima sistematsko zapravo nebriga države, kao da je odlazak mladih (i ne samo mladih) upravo nekome u interesu, navodi profesor.