Uvrede bosanskih Srba – isprazno glumatanje

– Jednom, kada smo se već sporazumeli i kada je trebalo da se otkuca to što smo se dogovorili, Frejžer je opet pokušao da izvrda kao da prethodno nismo danima pričali o tome. Rekao sam mu da se, dok sam ja tu gde jesam, neće se gledati takav film da Izetbegović priznaje Jugoslaviju kao novu državu, koja je nastala istovremeno kada i njegova Bosna. Njihova je odluka što su izabrali da idu, a naša je to što smo izabrali da ostanemo u našoj državi. Rekao sam da Nemačka i Engleska možda sanjaju da potpuno razbiju Srbiju, ali da ja neću da učestvujem o tome i da zaboravi bilo koji sporazum koji ne priznaje Jugoslaviju kao državu kontinuiteta“, ispričao je Milošević.

Na kraju, usledio je pravi „mali brodolom“.

„Američke štampa je objavila gotovo od reči do reči sve o čemu smo pričali, uz zaključak da oni nisu uspeli, mojom krivicom. Ne zna se šta je tu gore, to što su provalili sve o čemu se, kobajagi, dogovaramo ili što su izmislili neku moju krivicu, samo da bi mogli da imaju opravdanje za nove pritiske i da se pokolebam i odustanem od kontinuiteta Jugoslavije.  Napisali su čak da sam razgovarao s Frejžerom 33 sata. Otkuda oni znaju koliko sam i s kim razgovarao? Na kraju, sve ono što smo se dogovorili  i  potpisali izmenjeno je u Vašingtonu. Meni je iz toga bilo jasno da oni ne žele mir. Osim, naravno, Klintona. Njemu je gorelo pod nogama zbog izbora. Zbog toga će tu posle da se pojavi Holbruk“, objasnio je Milošević.

Ambasadorka u UN Madlen Olbrajt uputila je 25. maja 1995. pismo savetniku za nacionalnu bezbednost, Entoniju Lejku u kojem je snažno zahtevala održavanje spoljnog zida sankcija za Jugoslaviju, ovoga puta sa novim elementom – sve dok Jugoslavija ne bude potpuno sarađivala s Haškim tribunalom.

„I dalje verujem da je zadržavanje Haškog tribunala kao uslova za „spoljni zid“. sankcije  prava stvar. Žrtve zločina zaslužuju pravdu. Uklanjanje osoba koje bi podstakle nasilje umanjiće uzroke budućih sukoba. Konačno, Tribunal je jedan aspekt naše balkanske politike koji je dobio dosledne pohvale javnosti i kongresa“, tražila je Olbrajtova.

Krajem meseca, u sredu 31. maja, Milošević i Frejžer ponovo su se sreli u Dobanovcima u pokušaju da koriguju pravac svojih razgovora.

Stvari su se u međuvremenu veoma zakomplikovale, izbila je „talačka kriza“ u Bosni, kada su  bosanski Srbi zbog bombardovanja svojih položaja uzeli francuske vojnike u UNPROFOR-u kao taoce.

Milošević je bio ogorčen zbog nemogućnosti očuvanja poverljivog karaktera razgovora i američke nespremnosti da daju garancije da neće biti dalje eskalacije bombardovanja položaja bosanskih Srba.

Frejžer je izvestio sa sastanka u NATO.

„Britanci i Francuzi, a posebno Francuzi osećaju se poniženim, ljuti su i frustrirani. Francuzi žele da pojačaju svoje snage. Sada su oni pod komandom Pariza, a ne UNPROFOR-a. Ukoliko im se nanese bilo kakva šteta, na Palama ne treba da budu u zabludi da će uslediti teško bombardovanje od strane NATO-a“, zaključio je Frejžer.

Na kraju je preneo Miloševiću sledeće zapažanje sa sastanka NATO kome je prisustvovao prethodnog dana: „Predsednik Milošević je stvorio dva Frankeštajna – Srbe u Hrvatskoj i Srbe u Bosni. Sada on iz svega toga ne može da se izvuče“.

Milošević je odgovorio: „Danas sam poslao šefa Državne bezbednosti Jovicu Stanišića da im naredi da odmah oslobode taoce. Rekao sam Širaku da mi je Mladić to obećao. Ja razumem francusku ozlojeđenost, ali bosanski Srbi su prethodno bombardovani, iako sam rekao gospodinu Akašiju da ne odobrava vazdušne udare.“

Odgovorio mi je da su to samo kozmetički udari, rekao je Milošević. On je tada zatražio garancije od Frejžera.

„Ako mogu da dobijem garancije da neće biti ponovnog bombardovanja, mogu da insistiram da general Mladić odmah pusti taoce. Ali, oni će da pitaju, da li ćemo ponovo da budemo bombardovani? Ako mi obećate da neće biti bombardovanja, verovatno ću moći da obezbedim oslobađanje talaca. Mada nisam siguran da li to mogu da uradim. Karadžić je ludak i on će sigurno da traži NATO garancije.“

– Ne mogu da Vam da te garancije, gospodine predsedniče, odgovorio je Frejžer.

– Poručio sam im preko Stanišića da su bombardovani zbog svog ludačkog ponašanja. Vojnici UN nisu ništa krivi. Razmišljam da zbog ovoga još jednom vidim rukovodstvo s Pala, iako sam rekao da više neću da vidim Karadžića. Nisam još odlučio. Sudite na osnovu činjenice da će u slučaju eskalacije rata hiljade biti ubijeno, a ne na osnovu belih zastavica koje prikazuje televizija. Sasvim je glupo da se počnu neprijateljstva, a onda da držimo sastanke i gledamo kako da ih zaustavimo. Oni govore kako sam stvorio dva Frankeštajna!? Jeste videli Tuđmana na njihovoj paradi sa svim onim smešnim ordenjem na uniformi? Kao Staljin, Hitler i Musolini zajedno. Drugi su ih stvorili i vi to znate. Ja sam prvi put sreo Karadžića kada je već bio predsednik svoje partije.

Milošević je rekao da nije direktno razgovarao s Mladićem.

„Stanišić se danas sreo s njim. Mladić je održao svoje obećanje da se sretne sa generalom Delaprelom. Njega je Stanišić dopratio na sastanak, jer je svašta moglo da se dogodi, koliko su  ljudi tamo besni, ogorčeni, a i ludi.  Mogli bi i njega da zarobe. On je general sa četiri zvezdice i možda budući načelnik Generalštaba. Rekao sam čak mojim ljudima da to spreče svim sredstvima, ako treba i da zapucaju, ako nešto takvo pokušaju. Ali, sve je prošlo u najboljem redu. Razgovarali su skoro pet sati“, rekao je Milošević Frejžeru.

Da bi se prihvatio mirovni sporazum, Milošević je uslovljavao da „sankcije moraju da se ukinu“.

„Američka vlada je bezrazložno tvrdoglava i nepopustljiva kada je reč o sankcijama. Ja želim da okončam katastrofu koju su drugi izazvali i sprovodili. Priznanje Bosne neće biti dobro primljeno u Srbiji. Opozicija je snažna i protivi se tome. Drže skupove i mitinge i agituju protiv mene u celoj zemlji. Tu je i uticaj delova sveštenstva i crkve. Moram da se borim sa rukovodstvom na Palama i opozicijom u Srbiji. Ja zato ne mogu da prihvatim plan koji neće da funkcioniše. To je nemoguće“, zaključio je predsednik Srbije.

U Miloševićeve besne tirade protiv bosanskih Srba, koje je često zajedno, a onda posebno Karadžića nazivao „ludima“ i „ludacima“, američki izaslanik, Ričard Holbruk, nije se primao.

„To njegovo vređanje, bilo je isprazno glumatanje – dobro poznato svakome ko je s njim imao posla. Pošto je već godinu dana prekinuo s Karadžićem, bilo mu je lako da ga potcenjuje. Ali, kada sam u septembru došao u Beograd i kada je Milošević odnekuda izvukao Karadžića i Mladića da se sretnu sa mnom, iako su već bili optuženi za ratne zločine, shvatio sam da fluidi među njima nisu prestali“, rekao je Holbruk u našem razgovoru.