Vavedenje nove crnogorske vlade

Po tom „uhvati sve političke krajnosti“ sastavu, vlada Zdravka Krivokapića više podseća na Srpsku naprednu stranku iz 2012. nego na prvu postmiloševićevsku vladu DOS-a iz 2001.

Ima čak i prvog potpredsednika zaduženog za sektor bezbednosti kao što je bio Aleksandar Vučić 2012, s tim što je Dritan Abazović i jedini potpredsednik, pa mu neće trebati skraćenica PPV.

Ipak, sa sličnostima ne treba preterivati, mada je i SNS 2012. imala tesnu većinu u parlamentu, kao što je sada imaju Krivokapić i Abazović, kao i presudnu spoljnu podršku.

Crnogorska vlada je polaganjem zakletve stupila u kohabitaciju sa Milom Đukanovićem, a time i u političku bitku ko će koga razvlastiti. Da li Đukanović kome predsednički mandat ističe 2023. vladu ili možda i pre toga, vlada njega. To će istovremeno biti i probno razdoblje u kome će zapadni partneri procenjivati, da li je moguće zemlju zadržati na evroatlantskom kursu i bez Đukanovića, odnosno da li mu je moguće naći odgovarajuću zamenu. Čini se da se u to da je moguće, polažu velike nade, iako se mandat Krivokapićeve vlade unapred naziva nemogućom misijom.

U toj proveri, da li je moguće da Crna Gora ima pošteniju vlast (Dritan Abazović: ovo je vlada poštenih ljudi), veruje se da je zamenu za Đukanovića moguće naći u onima koji su se školovali na Zapadu. Ističe se da je sam Krivokapić delom studirao u Nemačkoj, da mu je jedan od ministara radio u Goldman i Saksu u Singapuru, da je jedna ministarka studirala u Kaliforniji…

Takođe, ni nekoliko sati pošto je vlada izglasana, čestitka je iz ambasade Sjedinjenih Država u Podgorici odmah objavljena na društvenim mrežama, gotovo istovremeno kada su Krivokapiću čestitali Vučić i Milorad Dodik.

Kako će stvari razvijati? Deluje da Đukanović nije odustao i da bi se u njegovom slučaju mogao zamisliti i obrnuti scenario nego što je sa Aleksandrom Lukašenkom u Belorusiji. Lukašenko je, tokom neprekinute krize vlasti koju ima od izbora 9. avgusta, u jednom trenutku otišao u zatvor kod političkih protivnika koje je prethodno pohapsila njegova policija i satima pregovarao sa njima.

U Đukanovićem slučaju, moglo bi se zamisliti da, ukoliko bi bio poveden neki postupak protiv njega hipotetički i on se hipotetički našao pritvoru, kako mu njegovi politički protivnici tamo dolaze „na noge“ svojevoljno radi pregovora. Đukanoviću je od ključne važnosti da zadrži jedinstvo u Demokratskoj partiji socijalista, i da održava priču u javnosti da ima svoj „udeo“ u Krivokapićevoj „keč ol“ vladi, tako što su neki od ministara bili ranije u DPS.
Zato se Đukanović bez zazora pojavio na sednici parlamenta tokom rasprave o novoj vladi i dosta hladnokrvno slušao vatrene govore Abazovića koga je ranije nazivao i “bitangom”.

Druga stvar koja je Đukanoviću izvesno bitna, jeste šta će učiniti zvanični Beograd, naročito, ako bi se došlo u situaciju, da se zvaničnim kanalima i međunarodnim putem, zatraže neki materijalni dokazi u evenutalnom postupku za korupciju. Nemačka štampa izveštavala je kako je sa izglasavanjem nove vlade otezano zato da bi se ispeglale državne arhive i navodno uništili mogući kompromitujući materijali. Međutim, tragovi i dokazi mogu sezati i preko državnih granica.

U tom smislu može biti zanimljivo to što se u Beogradu tvrdi da je u Upravu kriminalističke policije vraćen inspektor Bogdan Pušić, dok je zvanično potvrđeno ponovno imenovanje Veselina Milića za šefa beogradske policije. Pušić je bio na čelu Radne grupe koja je, po dolasku SNS-a na vlast, ispitivala “24 sporne privatizacije”, ali je poznat i po tome što je “istraživao” kontraverznog i moćnog Stanka Subotića, koji je u Srbiji pravosnažno oslobođen optužbi za šverc duvana 90-tih. Ključni dokaz za oslobađanje predstavljao je iskaz svedoka iz Makedonije, koji je potvrdio tezu odbrane, da je šverc organizovala tadašnja vojna služba bezbednosti.

Jasno je da će nova vlada biti u kanžama „diskontinuiteta“ – odnosno potrebe da pokaže pobedu nad „starim Đukanovićevim režimom“ za šta je jedini delotvorni način antikorupcijski sudski postupak. Osim toga biće i zarobljenik korona pandemije, koja se žestoko razbuktala u Crnoj Gori, kao i šire u regionu, čineći sve političke ishode neizvesnim. Biće joj potreban snažan oslonac i to ne samo kroz članstvo u NATO i pregovore o učlanjenju u EU, nego i kao kontrateža tome, koja bi osigurala ove procese. Iz tog ugla, zaključci da tim više što Krivokapićeva vlada bude uspešnija, to gore po Vučića jer se Balkanu daje primer smene autoritarnog vladara, ne stoje. Naprotiv, jačanje Krivokapića, uz otvorenu Vučićevu podršku kao što je bio slučaj na sahrani mitropolita Amfilohija, snažiće i Vučićevu poziciju. Uostalom, pobedu opoziciji nisu doneli građanski protesti Odupri se iz 2018. nego pravoslavne litije iz 2019.

Uz to, nad regionom, znači i nad Crnom Gorom, visi nova francuska metodologija proširenja Evropske unije, za koju se koliko je poznato, dosad izjasnio jedino Beograd. Ova metodologija sa stanovišta EU ima tu prednost, da vrlo lako od pristupanja Uniji može da se obrne u delimične sankcije. Odnosno, da to što u nekom oblastima (klasterima) zemlja kandidat jeste pristupila evropskim fondovima u potpunosti, ne znači da za druge oblasti neće biti kažnjena, odnosno da će joj pristup biti uskraćen. Regionu ostaje kao sigurna mogućnost da izgrađuje svoje glavno, možda i jedino preimućstvo, a to je geografski položaj, kroz ono što se zove „transportna i energetska zajednica“, a što znači gradnju puteva i pruga. Strateški, i tu je nova vlada Crne Gore u problemu, kako se ističe, zbog ogromnog kineskog kredita uzetog od Eksim banke koji stiže na naplatu. Sve to znači da će se od Krivokapića očekivati umeće balansiranja, za koje mu pre nego Helmut Kol, može biti uzor ipak zvanični Beograd.