INTERVJU Vesna Rakić Vodinelić: Šolc je došao da zbog „čiste“ energije obavi prljavi posao u Srbiji

*O čemu je onda reč?

– Ono što je javno saopšteno je da su se Srbija i EU sporazumele o memorandumu za eksploataciju krucijalnih minerala koji postoje na tlu Srbije. Dakle, ako je verovati zvaničnim saopštenjima, još nema, tim povodom, ugovora između Srbije i EU. Ne znamo da li ima između Srbije i rudarske kompanije. Nemački kancelar je izjavio da garantuje da će biti primenjeni “najviši evropski standardi zaštite životne sredine” u Srbiji prilikom najavljenog rudarenja litijuma. To je politička izjava, namenjena javnosti Srbije, a ne pravna garancija. Ne može se garantovati ako se ne zna za šta se garantuje. A ne zna se, ako kancelar nije imao uvid u utvrđene ili najavljene ugovorne obaveze izmedju Srbije i Ria Tinta – za koje se tvrdi da ne postoje. Postoje, navodno istražne dozvole i nacrt dokumenta Rio Tinta o uticaju rudarenja litijuma na životnu sredinu. Budući da je u pitanju tek nacrt, teško je verovati da je bio podvrgnut ozbiljnoj ekspertskoj analizi u telima EU. A ako takve analiza nema, za šta bi Olaf Šolc da garantuje? Zbog toga je ova “garancija” samo jedno olako dato političko obećanje.

„Čak i u Americi lokalno stanovišta ima gorka iskustva nakon iskopavanja litijuma“

Sama istorija Rio Tinta još više umanjuje vrednost ove garancije. Nisu to bili samo slučajevi devastacije životne sredine u slabim, nedemokratskim ili nestabilnim državama, kao sto su Papua – Nova Gvineja, Indonezija ili Južnoafrička Republika u vreme aparthejda. Rio Tinto je rudario i u SAD. Ni tamo, uprkos tome što se posao odvijao u jednoj od najmoćnijih država sveta, u okruženju relativno snažne vladavine prava, lokalno stanovništvo i zaposleni imali su i imaju gorka iskustva.

U gradu Boronu u Kaliforniji, vlasnik rudnika bora, Rio Tinto se 2010. godine odlučio na lok-aut, kao odmazdu prema radnicima koji su se protivili pogoršanju uslova rada. Kompanija je zatražila od radnika da prihvate zamenu njihovih čvrstih radnih ugovora u nesigurne povremene poslove. Porodice rudara koji su izgubili posao i bili zamenjeni drugim radnicima koji su angažovani preko jedne agencije za poslove obezbeđenja, platili su visoku cenu siromašenja. Žive od osiguranja za slučaj gubitka posla i drugih vidova državne pomoći. Razlog nezadrživog ekonomskog razvoja (koji propoveda i predsednik Republike Srbije), tamo se izjalovio na brutalan način.

Rio Tinto je počeo izgradnju rudnika Igl (Eagl Mine) u Mičigenu 2010, na osnovu sudske odluke kojom je prvi put dopuštena ekstrakcija metala iz sulfida u toj saveznoj državi. Prodao je rudnik 2013. godine kompaniji Lundun pošto su lokalni starosedelački Indijanci uputili Ujedinjenim nacijama zahtev da se spreči rudarenje zbog neadekvatne zaštite okoline, pozvavši se na Deklaraciju UN o pravima starosedelačkog stanovništva. 2015. godine podneta je, tim povodom, žalba protiv sudske odluke o dozvoli rudarenja, zbog toga što projekat rudnika ne obezbeđuje zaštitu od zagađenja vode i vazduha prilikom ekstrakcije nikla. Lokalni upravni organi, međutim “nisu utvrdili povredu dozvole rudarenja ili zakona”. Slično je bilo i sa rudnikom u Viskonsinu, koji je kompanija Flambo Majning kupila od firme Kennecott, inače u vlasništvu Rio Tinta. Dakle, ni tamo nisu važile ni zakonske ni sudske garancije jedne snažne države.

*Da li je EU, kako tvrdi deo javnosti, odustala od svojih principa, kada je reč o vladavini prava u Srbiji, normalizaciji odnosa sa Kosovom zbog ekonomskih interesa Unije? Kako vam se čine takva tvrđenja?

– Otvoreno rečeno – ne znam. Ako EU odustane od jednog od temelja na kojima je nastala, a to jeste vladavina prava bez koje nema demokratske države, jer suprotno tome je vladavina nadmoćne volje, tj. autokratija, pitanje je šta onda ostaje od njenih temelja. Sama EU je stavili princip izvesnosti državne teritorije i priznanje Kosova iznad vladavine prava i demokratije. A sada je litijum, ta brza prečica prema zelenoj energiji, pitanje iznad svih. Evropa vapi za litijumom, bez obzira na cenu devastacije životne sredine na njenom geografskom – još ne i političkom – tlu. To novo zlato treba da zameni naftu, koja je prljav energent i već je ugrozio planetu Zemlju. Ne mogu, a da ne po mislim na jednu misao izrečenu pre nekoliko godina: “Novi zahtevi za čistu energiju mogu proizvesti veliku štetu, iako je njihov cilj da dovedu do dobra.” To je zapravo parafraza poslovičnog puta u pakao popločanog dobrim namerama. Doista, da li protiviti se otvaranju rudnika litijuma znači protiviti se neminovnom progresu, koji će pregaziti slabačke lokalne zajednice? Ne, verujem da ne. Litijum i litijumske baterije nisu progres sam po sebi. Električni automobili i obnovljivi izvori energije nisu uvek zeleni kao što izgledaju. Proizvodnja sirovina kakav je litijum redovno uništava zemljište, vazduh, vodu, zdravlje i život ljudi, životinja, biljaka, biodiverzitet kao vrednost po sebi. Uverena sam da je tehnologija na dobrom putu da pronađe izvore čistije energije od ovog prljavog i uništavajućeg koji nam preti. Samo, ovoj našoj vlasti ovi su potrebniji, politički upotrebljiviji i u skladu sa predatorskim nagonima. A za EU su jeftiniji, bliži i izvodljiviji, jer imaju posla sa autokratijom, a ne demokratijom. Goli ljudski životi, ne samo način života i navike, su uračunati rizik, samo jedna uzgredna žrtva.

*Kako vidite činjenicu da je Olaf Šolc maltene tajno došao u Srbiju da potpiše sporazum o iskopavanju litijuma? Javnost je obaveštena bukvalno dan ranije da će biti takav slučaj?

– Iako sam daleko od psihologije, to mi liči na ponašanje nekog ko je još uvek svestan da je zbog ideje “čiste” energije došao da obavi prljav posao. Ali, odista, za nas u Srbiji, on je sporedna figura. U fokusu nam moraju biti oni koji daju ono što nije njihovo- Vučić i njegova družina – otimajući od nas već dugo vazduh, vodu, a sada i tlo.

*Šta nam to govori o EU?

– Mnogi među nama zagovaraju napuštanje ideje integracije Srbije u EU. Ta ideja bi nas neminovno, u sadašnjem odnosu snaga u svetu, odvela, sigurno za nekoliko budućih generacija, u još gore autokratsko okruženje od onog u kome smo sada. Jer, EU nije samo pokret ka nezadrživom, umesto prema održivom razvoju. Ona je nastala na vrednostima koje su danas važne gotovo kao u vreme u kojem je prva ideja evropskih integracija nastala, još kao Zajednica za ugalj i čelik, kasnije kao Evropska ekonomska zajednica – na antifašizmu, demokratiji, miru i težnji ka socijalnim državama u svom sastavu. Danas je EU fragilna kad je reč o održavanju mira , a njeni gradjani sve su manje imuni na fašizam. Demokratija se kojekako održava. Samo mali broj država u sastavu EU jesu i socijalne države. Malo od originalnih temelja je ostalo. Ali ono što je ostalo i dalje je bolje od neslobode na kojoj stoje autokratije. Ostaje nam da se nadamo da će se EU vratiti izvornoj sebi. Tu postoji opasnost da se vrati Zajednici za ugalj i čelik, sad samo u novom ruhu, kao zajednica za litijum, bitno sužena u odnosu na EU danas.

“Litijum je državni projekat Vučiča a ne građana Srbije“

*Bodo Veber je nedavno izjavio da jurnjava za litijumom podseća na „zlatnu groznicu“. Kako vidite takve konstatacije?

– Mislim da takve paralele zvuče atraktivno, ali da ne objašnjavaju mnogo. Koliko znam, “zlatna groznica” nije bila državni projekt . Litijum je utoliko opasniji i teže mu je stati na put, baš zato što je on državni projekt predsednika Srbije, ne i njenih građana, ali i međunarodni projekt u isto vreme.

*Verujete li da u Srbiji postoji takav otpor i snaga građanki i građana koji se protive ovom projektu da ga zaista i zaustave?

– Građanski otpor je uspeo na nekim mestima u Portugaliji i Španiji, neizvesno je da li privremenoj ili trajno. Ove države su demokratske, a građanima su se pridruživale i lokalne vlasti. Mi ta preimuċstva nemamo. Ostaje nam da se oslonimo na potrebu samoodržanja. Kažu oni koji bolje znaju, da te potrebe, zapravo nagona niko nije lišen. Ono što građanski pokret tek treba da pronadje u sebi, verujem da je dobra organizacija i iskrena povezanost svih pokreta koji ovde postoje. Pored toga što je političko, jadarit je za nas u Srbiji egzistencijalno pitanje. Način eksploatacije, razdvajanje litijuma i bora sumpornom kiselinom, a drugog načina za tu operaciju nema, uz uništenje plodnog područja, pa najavljena proizvodnja baterija sa toliko pitanja na koja nema odgovora, to nije rudarenje, to je put bez povratka. Moramo se osvestiti ako još nismo.

*Da li je odluka o iskopavanju litijuma može da poljulja Vučićev režim?

– Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, kojeg je dva puta izabrala većina birača, ma kakvi da su izbori, izgovorio je pre nekoliko godina jednu misao, koja je možda i bila u glavama nekih predsednika, ali ne znam ni jednog , ni jednu, ko ju je izgovorio glasno i javno. Glasila je: “Kada preduzimate nešto ne možete uvek da zadovoljite sve interese, ali nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima“. Postojao je, a i dalje postoji, dakle plan da se “unište životi” jednog “broja ljudi”. Ne znamo taj broj. Planirani za uništavanje su tad zaćutali, jer se prividno odustalo od rudnika litijuma u Jadru. Sad znamo da se izgradnja rudnika ubrzano planira. Jedan broj ljudi, verovatno “planiran” diže svoje glasove protiv. Kad shvatimo da skoro svi spadamo u planirane za uništenje, valjda ćemo imati snage bar da ga uzdrmamo makar u onoj neprimerenoj ozarenosti i očaranosti vizijom rudnika, fabrike baterija, električnih automobila….