„Nije laka disciplina biti oči u oči s tenkom i tenkistom“: Sećanja Vide Ognjenović na 9. mart 1991. godine

Kako za Danas ističe Vida Ognjenović, to je bio civilni građanski skup, kao odjek rušenja Berlinskog zida, a ne ustanak protiv režima, kako su to u svojim izveštajima predstavljali Miloševićevi mediji.

– Povod za miting 9. marta bio je zahtev za ostavku direktora TV Beograd Dušana Mitevića, građani se zahtevali slobodu medija, s pravom verujući da će masovnost skupa dovoljno govoriti o tome koliko su ljudi nezadovoljni medijskim nasiljem. Došli su da kažu ne usijanim nacionalističkim pokličima i ratnoj propagandi kojom su ih bestidno zasipali državni mediji.

Epilog protesta koji je trebalo da protekne mirno, kako navodi, bili su tenkovi na beogradskim ulicama, dve osobe koje su izgubile život, krvavo prebijanje ljudi, vodeni topovi, suzavac…

– Nažalost, tako se završilo. I to najbolje govori koliko su mediji važan činilac za održanje svake vlasti, i šta je sve vladajuća satruktura spremna da uradi da od medija napravi neprobojni grudobran za sebe – ističe Ognjenović.

Tadašnja Borba, Radio i TV Studio B i Radio B92, bili su jedini nezavisni mediji koji su prenosili istinite činjenice o nezapamćenom policijskom teroru nad građanima i tragičnim dešavanjima na beogradskim ulicama.

– Ta tri medijska punkta su bila barikade i tvrđave otpora. Njima zahvaljujemo što je taj inicijalni duh otpora prikazan i protumačen neposredno i istinito. Za takve medije, za njihova prava i mogućnost opstanka su se građani toga dana borili. I da nije njih bilo, danas bismo o demonstracijama 9. marta znali iz usmenog predanja i svedočenja učesnika, zadržanog negde u bunkeru sećanja. Zvanična ocena da smo bili „sile haosa i nasilja“ ušla bi u propagandne udžbenike istorije. Naše, revnosno politički potiskivano isticanje činjenica vremenom bi gubilo snagu.

Osim što bi bilo puno gneva, žesatine i ućutkivanih svedoka, naša istina bi prenošenjem dobijala naboj metafora i preterivanja. Više bi bila prihvatana kao narodna pesma nego kao svedočanstvo učesnika, i teško bi se to uzimalo kao opis činjenica da slobodni mediji, Borba, B92 i Studio B nisu, iz minuta u minut, pratili ove događaje i o njima izveštavali neposredno, hrabro i angažovano. I upravo angažovanjem i svedočenjem ovih nekoliko pravih medija, 9. mart je dobio istorijski značaj koji mu pripada – ističe Vida Ognjenović.

Kako navodi, i sada se dobro seća tog vanrednog izdanja Borbe i novinara koji su ga prodavali na ulicama (među kojima je bila i potpisnica ovih redova), i šta je u tom trenutku za demokratski opredeljene građane značio ovaj list.

– Dočekali smo Borbu odmah posle ponoći i ujutru, nakon neprospavane noći, kao prkosni barjak protiv tenkova koji su se preteći kočoperili na ulicama kao zastrašujuće opasna opomena civilnoj slobodi. Pošto je saobraćaj bio zaustavljen, došla sam u Narodno pozorište peške sa Novog Beograda negde oko 11 sati. U parkiću pored puta bio je parkiran tenk i kraj njega je stajao vojnik. Držala sam Borbu u ruci i nekako spontano mu njome mahnula, a zatim sam ga gestikulirajući pozvala i unutra, u pozorište, da popijemo kafu.

Nije se pomerao. On i spomenik, statua Vase Čarapića, imali su identičnu, nepomičnu pozu. Priznajem, odjednom me uhvatio neki strah. Otključavanje vrata mi nije polazilo za rukom. Okretala sam, prevrtala ključevima, i kad sam se najzad našla u holu bila sam u goloj vodi. Nije laka disciplina biti oči u oči s tenkom i tenkistom, pa sam svoju unezverenost objasnila portiru I krenula u kancelariju stepeništem. Nisam se usuđivala da uđem u lift – seća se Vida Ognjenović.

Celu karijeru jedne od naših najuglednijih spisateljica i rediteljki, predsednice Srpskog PEN centra i počasne potpredsednice Međunarodnog PEN centra, posle 1991. godine na mnogo načina, pre svega represivnih, obeležio je 9. mart.

– Ne smatram, verujte, sopstveni primer nimalo amblematskim. Hoću da naglasim da je od jedanaest članova tadašnjeg Saveta Narodnog pozorišta samo jedan glasao za to da je moj ustupak opoziciji 9. marta bio ozbiljan prekršaj i da Savet mora da me pozove na odgovornost. Moj prijatelj, glumac, prvak Pozorišta, Predrag Ejdus, tada na dužnosti direktora Drame, odgovorio je da su u takvoj manjini, da se ni procentima ne može izraziti njegov stav. On je onda priznao da ne insistira ni na čemu, već je jednostavno reagovao po pravilniku., I, naravno, nikad tu reakciju više nismo pominjali. Dobar čovek, ali se jednostavno bio uplašio.

Eto, ta podrška kolega mi je mnogo značila. Ko zna kako bi se to sve završilo da je bilo drugačije. Naš posao je, i inače, specifičan i vrlo težak, pun zamki i neizvesnosti. Mi smo neprestano na javnoj oceni i proceni. Toga smo svesni i kad o njemu tek sanjamo, kad se za njega spremamo, i kad uđemo u njegov vrtlog. I malo ih je među nama koji traže prečice, naprotiv. Svaka prepreka nam je izazov. Ne kažem, naravno, ni da prizivamo nevolje, ali ne padamo od svakog povetarca. I sama inicijacija za naš posao je upravo daleko od svake malodušnosti.

To što su i danas, u ovih dvanaest godina vlasti koja je samo malo „dekorisana“, a u suštini je nastavak represivne politike devedestih, građani opet na protestima sa zahtevom za slobodu medija, Vida Ognjenović kaže:

– Malo šta se promenilo, nažalost. Ali, jednom će morati da se promeni. Ili bolje da kažem, pa ni naš se otpor nije promenio. Nije oslabio, nismo se umorili od sopstvenih ideja. Ja i dalje protestujem zajedno sa svojim kolegama i građanima, mi i dalje tražimo slobodu medija. I izborićemo se, ubeđena sam.