Vidosav Stevanović: Glavni problem Srbije su elite

To su samo su neka od pitanja koja je profesor FDU Nenad Prokić postavio učesnicima XXII tribine FP i GDF održanoj u Kulturnom centru Stevanović u Botunju kod Kragijevca na kojoj su govorili književnik Vidosav Stevanović, predsednik GDF Aeksandar Olenik i portparol Lige socijaldemokrata Vojvodine Aleksandar Marton.  

Olenik je rekao da evropski blok postoji, napravljen je, ali neće se tako zvati nego Ujedinjena demokratska Srbija (UDS). On kaže da se nije išlo na reč „evropski“ ili „građanski“ kako bi obuhvat stranaka koje izlaze na izbore bio što širi, ali i zbog toga što pitanje Evrope kod građana u Srbiji „nije više dominantno“.

 „Ostaje veliko pitanje da li u Srbiji postoji sloboda misli i govora, a tu su velike i višestruke podele. Imamo Savez za Srbiju gde kažu: ako nisi sa nama onda si sa Vučićem, a onda on kaže – ako nisi sa nama onda si izdajnik i lopov. Ideja je bila stvoriti te dve grupe i ne dozvoliti ništa drugo, nikakvo drukčije mišljenje“

Predsednik GDF pomine još jednu podelu i nacionalizam kao dominantnu političku ideju u Srbiji poslednjih trideset i više godina koja je i dovela je do većine (svih?) problema. Ogoljena je s dešavanjima u Crnoj Gori Crnogorske demonstracije predvođene su od strane Crkve u Srbiji i jasno se vidi podela na građansku i na nacionalnu Srbiju. Po pitanju nacionalizma i vlast i opozicija (Savez za Srbiju) potpuno isto misle, čak ovi iz Saveza guraju srpsku vlast na još radikalniju reakciju, kazao je Olenik i istakao da je „između ova dva ludila“ stala evropska lista pre dva dana preimenovana u UDS. 

Marton: Evropska unija nije bauk 

Aleksandar Marton je podsetio na period vladavine Slobodana Miloševića i pogubnim potezima SPC i SANU „nakon čega se stvorila jedna Srbija ( i AP Vojvodina u njoj) koja nije nije više bila oaza slobodnog razmišljanja i negovanja dobrosusedskih odnosa, „i bojim se da danas imamo oaze raznih grupa sa svojim interesima i srećom tu je i ova naša, proevropska“. On kaže da mnogi koji su bili „na našoj strani“ tu više nisu i kao svež primer naveo trenera fudbalera Partizana Savu Miloševića „koji je nedavno u Kuriru rekao da bi se izvinio Miloševiću, isti onaj Savo koji je svojevremeno u duelu Borisa Tadića protiv Tomislava Nikolića podržavao ovog prvog“.  

Potrebno je, rekao je Marton, da se u budućem sazivu Skupštine Srbije čuje ideja o normalnoj, građanskoj i demokratskoj Srbiji, bilo da u tom parlamentu bude sedelo 11, 19, ili 20 ljudi koji ovako razmišljaju, ali siguran sam da će ih biti, i da će dobar deo građana da shvati da Evropska unija nije bauk, da nije strašilo, nešto što građani Srbije treba da mrze, jer deca građana Srbije upravo odlaze u tu ‘nesrećnu Uniju’. Moramo da budemo mnogo glasniji da bismo to građanima objasnili. Bez obzira koliko je naše društvo devastirano devedesetih godina prošlog veka, nadam se da će većina građana ove zemlje u ovim i svim narednim izborima početi da razmišljaju svojom glavom i da shvate da nije dobro da imamo istovremeno loše odnose sa Crnom Gorom, BiH, i sa Hrvatskom i da imamo dobre odnose samo sa Viktorom Orbanom koji je toliko otišao desno da to liči na politiku iz četrdesetih prošlog veka“.  

Stevanović: Znamo li šta je narod? 

Književnik Vidosav Stevanović apostrofira da se u Srbiji svi, svi političari i sve partije, pozivaju na narod.

„Da li mi znamo šta je narod, grupa ljudi, ili što bi rekao Dobrica Ćosić ‘ja živim s narodom’. Ja zaista živim s narodom, viđam ljude iz svih slojeva i mislim da do njih ne stižu mnoge naše poruke, naše otmene, visoke misli, naša plemenita htenja. Kod nas, veli, Stevanović, elite pokušavaju uvek da prosvete narod, ali – ko će da prosveti elite?! Glavni problem Srbije su elite! I politička i kulturna elita ako zaslužuju ta imena uopšte. To je bio problem i u XIX veku i o tome govore svi putopisci i pisci iz onog vremena“, kaže on. 

Otkad postoji država uvek problem rešava na sličan način, okreće se prema spolja, jer raditi sve unutra, praviti puteve, škole, bolnice, praviti fabrike i lepe gradove, imati čiste kuće i lepa dvorišta – sve to traži napor, a ovi bi da nekako žive bez napora. Vlast to radi po oprobanom receptu koji je devedesetih godina razorio Jugoslaviju, koja je bila velika šansa za Srbiju, da bude malo drukčija. Onda se to malo smirlo i Vojislav Koštunica i Boris Tadić su napravili stanje koje će da dovede do ovog danas. Nije mnogo bitno da se promeni čovek koji se zove Aleksandar Vučić, doći će neki drugi koji će da radi isto. Opozicija, uz sve dobre napore, mora da promeni jezik za te ljude koje zovemo narod, da bude jednostavniji“. 

„Kao vaš čovek moram reći da izraz građanska Srbija u krajnjoj liniji znači diskriminaciju. Ovde su ljudi mahom sa sela ili poreklom sa sela, ili genetski pamte selo i sve što je građansko za njih znači nešto otmenije i izdvojenije, i drukčije, znači „nije naše“. Krajem osamdesetih i devedesetih godina samo se jedno pitanje potavljalo: kako izaći iz komunizma, a sad se postavlja pitanje – kako izaći iz ovog višepertijskog sistema“.  

Naterati Vučića da reši problem Kosova 

„Naš cilj nije da teramo Aleksandra Vučića sa vlasti zbog ostanka na vrhu, rejtinga i enormnog bogaćenja sebe i svoje okoline, nego da ga zbog koncentracije moći koju dugo niko neće da ima, nateramo da tu vlast iskoristi da reši problem Kosova. Ako nas neko zbog toga smatra izdajnicima i to ćemo da istrpimo jer smatramo da je najveći herojski čin u ovom trenutku svakoga u zemlji da se ono što je dogovoreno i sprovede. Ako budemo u prilici da utičemo na to, a mislimo da hoćemo, mi ćemo taj nepopularan stav zastupati i dalje, i ako bude trebalo da dignemo ruku za sporazum o Kosovu u Skupštini mi ćemo da je dignemo.  

Govoreći o bojkotu, Olenik je rekao da njegovi zagovornici imaju dva osnovna cilja: da buduća Skupština nema legitimitet da odlučuje o Kosovu i drugim stvarima, i da se (drugi cilj) uništi opozicija. I ono što je suprotno Ustavu, kazao je Olenik, kod nas se na vlast dolazi i sa vlasti odlazi na predsedničkim izborima, a ne na parlamentarnim, što je posebno vidljivo kada imamo istu stranku na vlasti koja ima i predsednika republike. Ako se opozicija uruši i ne bude je ni u lokalnim parlamentima – neće dobijati finansije iz budžeta i neće da bude vidljiva. Postojaće interesne grupe sa manje ili više novca koje na taj način bez odluke građana neće moći da odlučuje o tome ko će da uđe u drugi krug predsedničkih izbora ako ga uopšte bude. Doći ćemo u situaciju da onaj ko ima najviše novca prosto kupi ulazak u drugi krug predsedničkih izbora, ili da na taj način eliminiše sve ostale koji imaju neku podršku građana. 

Od Portugala do Somalije 

Govoreći o opoziciji i vlasti, Aleksandar Marton ističe da su oni zapravo isti i da ni jedni i drugi ne mogu da naprave otklon od Moskve, Republike Srpske, i da na BiH gledaju na sličan način, prema Crnoj Gori takođe, navodeći potencijalnog kandidata za budućeg predsednika Srbije (Mlađan Đorđević!) koji je skoro izjavio da će ova vlast „ako ovako nastavi – izgubiti Cetinje“.  

Marton podržava stav crnogorskog predsednika Mila Đukanovića koji je rekao da su najveće tri opasnosti – velikosrpski, velikohrvatski i velikoalbanski nacionalizam i napominje da je u vreme kada je padao Ivan Stambolić bruto društveni proizvod bio oko sedam hiljada dolara po glavi stanovnika, a samo pet godina kasnije zbog ratova koje je vodio Milošević BDP je pao na četiri stotine USD…  

„Od ranga Portugala pali smo na rang Somalije!“ Treba, kaže Marton, govoriti da srpski patriotizam nije isticanje zastava u Crnoj Gori ili na Kninskoj tvrđavi. LSV je za to da Srbija bude u NATO paktu, jer bez toga Srbija ne može da bude ni u EU i politički uticaj Rusije u Srbiji mora da bude mnogo slabiji.  

Evropa nije mit 

„Upoznao sam Evropu i njen sam građanin. Postoje dve škole mišljenja o Evropi: prva je optimistička, koja smatra da je to realizacija ideje stare sedam vekova koju su zastupali veliki umovi, filozofi, pisci i ostali tamburaši. Druga je“, navodi Stevanović, „realistična i smatra da je Evropa nastala kao samrtni grč pred propast. Shvativši da je izvršila samoubistvo, Evropa je pokušala da preživi. Tako nastaje Unija, na jednostavnim osnovama, unija čelika, uglja i ne znam čega još. Dakle, oni koji su pravili tu Evropu, oni su bili realisti i birokrate. Prvi put ne prave nešto vojskovođe, veliki političari i velike istorijske čičnosti iza kojih ostaju stotine hiljada mrtvih nego – birokrate!“ .

„Od Evrope ne treba praviti mit. U njoj se živi znatno bolje, zakoni su bolji, sve je bolje, pa su i ljudski karakteri bolji i ljudski odnosi su bolji. Tamo sam sreo više ljubaznog sveta i spremnog da pomogne nego ovde, iako stalno pričamo o tome kako smo dobrodušni i velikodušni. Video sam i drugu stranu ovog sveta ovde i mogu reći da je to mahom isto mit. Evropa se menja i sada je u gorem stanju nego pre trideset godina. Naši ljudi anarhiju smatraju svojim prirodnim stanjem, a ovo partijašenje dovodi do toga da ljudi da požele jednopartijski sistem. Komunisti su na vlast došli nasiljem, ali su doneli neke stvari. Zalažem se da se prilagodi diskurs, da se traže nove reči i nove ideje i novi način predstavljanja svetu. Ako to ne može preko medija može preko Interneta i ‘tehnikom’ od vrata do vrata. U Srbiji se politika vodi tako! U svakom selu Vučić ima ljude koji idu od vrata do vrata i kad neko dođe na vrata svaki drugi će da kaže: ovaj misli na mene, ja sam za njega čovek i glasaću za njega!“. 

Šumadija zapostavljena 

„O tome sam dugo mislio i dosta pisao i s mnogo ljudi pričao. Dakle, Šumadija je stvorila Srbiju, da se ne lažemo. I otkad postoji Srbija, ona je zapostavljena i sve vreme mora da se žrtvuje da bi se oslobodila druga braća, a projekat ‘oslobađamo braću’ traje stopedeset i više godina, to je tako predstavljeno. I sve vreme, svaka država koja je pravljena, kao Jugoslavija, kao Srbija, kao Kraljevina, kao Republika, prvo je sklanjala Šumadiju. Ona je je potpuno izbačena iz Srbije kao mesto pažnje, čak i kao privredno mesto, koja je potencijalno imućna kao francuska Burgonja (ista je geografska širina i klima), jedino je tamo deset puta više bogatstva. Ne znam zašto, i to je posebna tema – decentralizacija i svaka centralizovana zemlja ide brzo prema svom kraju. Da bi jedna država opstala ona mora da bude vitka, gipka i da mora da se kreće. Najbolje organizovana ustanva u Srbii je SPC, jer svaka eparhija je nezavisna, i ako propadne jedna ostaje celina… I mislim da bi Srbija morala da bude tako napravljena, iz fleksibilnih delova i iz pokrajina. Vojvodina nije celina i ima tri-četiri dela i Šumadija tu mora da ima bitno mesto. Decentralizacija je tema koja bi mogla da privuče jedan broj ljudi i ako se pametno igra tu se može dobiti značajan broj glasova. 

GDF nije formalno raspravljao o NATO, kazao je Olenik, ali on jeste za priključenje toj alijansi i misli da je većina u predsedništvu Foruma za to, ponajviše zbog toga što je politika GDF – Srbija na zapadu, što podrazumeva i EU i NATO… „pri čemu treba da se ugledamo na komšiluk, Hrvatsku, pogotovu Crnu Goru i Severnu Makedoniju, i Srbiji je kao preduvod važno članstvo u NATO i da Srbiju trajno usmerimo ka zapadu, tim vrednostima i toj civilizaciji“.  

Ključno pitanje na tribini u Botunju (Kragujevcu) bilo je da li je veronauci mesto u državnim školama. Olenik je mišljenja da se time društvo zaglupljuje i tera u srednji vek i da je stav GDF da treba da se sprovede odvojenost Crkve i države i da Crkva treba da plaća porez. Ako se to ne uradi (imamo primer iz Crne Gore) da je Crkva najorganizovanija trenutno opozicija u jednoj građanskoj državi u srcu Evrpe i da je verski dostojanstvenik najveći opozicioni lider u toj državi, i da traži smenu legalno izabrane vlasti.

Stevanović o Srbiji 

„Mene Srbija neobično podseća na Srbiju iz 1912-e, kao da je jedna nova držva stvorena pre petnaest godina, stekla mane svoje daleke prethodnice i bolest te prethodnice. One su se ponovo pojavile posle dve generacije. Kakva je onda bila Srbija? Isto je onda htela prema jugu, prema Crnoj Gori i prema Bosni i to je bio jedini politički i spoljnopolitički i unutrašnji program. Vlasti ondašnje, a to počinje od prvih Srbija kada je Hatišerifom proglašena kneževinom, svaki problem unutra rešava iznoseći ga spolja! Rat je izlaz ili napetost stalno, i mi se ponovo igramo tim ratom. On izbija ne zato što smo ga hteli svi, nego što su ga hteli neki, ili što se to slučajno dogodi. Kao što znate uvek sam protiv rata i pišem godinama protiv rata i protiv stvari o kojima su govorili moji prethodnici, ali moram da podsetim da to stanje staračkog organizma u mladom telu je za temeljno lečenje. Imamo partijašenje (tako se to zvalo pre 1912), imamo kralja koji nije kralj, imamo pet meta spoljnopolitičkih, imamo velikog prijatelja – Kinu koja je ‘hiljadama godina uz nas'“.  

Uspešno izvrdavanje Evrope 

Milošević i sledbenici su izabrali da izbegnu Evropu i uspeli su u tome. Srbija vrlo uspešno izbegava Evropu trideset godina i to je jedini uspeh naših političkih garnitura. Drugog uspeha nisu imale. Nema ekonomskh, intelektualnih uspeha, nema ni političkih, ali su uspeli da izvrdaju Evropu. Mislim da je u Srbiji uvek bilo malo proevrpski nastrojenih. Devedesetih godina bilo nas je stotinjak, znali smo se lično i mogli smo da živimo u jednom getu. Mislim da se taj broj nije povećao i propagandu za Evropu treba vršiti na vrlo konkretnim stvarima, mišljenja je Stevanović.

Jedini uspeh Slobodana Miloševića 

„Kao njegov biograf i neko ko ga je lično poznavao mogu reći da je bivši srpski predsednik Slobodan Milošević upropašćavao sve čega bi se dohvatio. Ipak, moram reći da je imao i uspeha: kada je stanovao na Vračaru bio je predsednik kućnog saveta i za njegovog mandata – lift je stalno radio“.