„Vijetkong“ protiv Vučića

To da priča o stanju radništva na teškim poslovima dotiče Vučićevu podršku, dospelo je do javnosti pre korona pandemije, onda kada se dogodila crna serija nesrećnih stradanja građevinskih radnika, pre svega na gradilištima u Beogradu.

Posebno veliku pažnju izazvala je pogibija usled pada s ogromne visine dvojice radnika na stambeno poslovnom kompleksu Beograd na vodi, u septembru 2018.

Da je reč o mogućem padu rejtinga, makar i tih 0,1 odsto, ukazalo je reagovanje predsednika Srbije i vladajuće SNS.

Naime, Vučić je tada u obraćanju, nakon sastanka sa tadašnjim ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom, primenio tešku metodu kontrole moguće političke štete. A to je da se pažnja sa tragedije skrene na nešto glupo i banalno.

Pročitao je kao ozbiljan podatak, navod sa satiričnog stranog portala koliko perača prozora padne otprilike svakih nekoliko sekundi u Americi. Skretanje pažnje je delovalo, u skladu sa očekivanjem onih koji su takvu strategiju osmislili. Priča je otišla u pravcu izrugivanja kako je Vučiću i njegovim saradnicima mogla uopšte da se desi takva glupost. Utisak i doživljaj strašne tragedije je uspešno potisnut.

Ipak, Vučića je svakako ubrzo, već koliko u decembru te godine sačekala prava i vidljiva politička kriza. Izbile su višemesečne vikend demonstracije, a glavne opozicione snage u liku Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, najavili su bojkot izbora, koji je i sproveden 2020.

Sadašnja priča o uslovima u kojima žive radnici iz Vijetnama na gradilištu kineske fabrike guma Ling Long u Zrenjaninu, uključujući i to što su im pasoši kod poslodavaca, gađa Vučića tamo gde je dosad bio najtvrđi.

A to je njegovo „uspešno“ dovođenje stranih, pre svega kineskih industrijalaca, i podizanje privredne proizvodnje, posledično i blagostanja stanovništva Srbije.

Privredni rast uprkos korona pandemiji, i rast plata i penzija, kao i isplaćivanje državne pomoći, glavni su Vučićevi aduti za kampanju za spojene izbore 2022.

Tim pre, što se svetske promene ubrzavaju i što je pitanje, da li će Vučić moći da nastupa na spoljnopolitičkom planu kao što je to činio dosad.

Nekoliko pređašnjih njegovih jakih spoljnih saveznika ili je otišlo s vlasti (Donald Tramp, Sebastijan Kurc) ili su u postupku odlaska (Angela Merkel, Andrej Babiš), ili su se oslabljeni okrenuli protiv njega (Milo Đukanović, Andrej Plenković)…

Ili možda imaju razloga da smatraju da im nije dovoljno uzvraćeno (Aleksandar Lukašenko, a moguće i Vladimir Putin).

Kampanja SNS je još koliko 2020. bila zasnovana na sloganu „Srbija 2025“ i na obećanju da će u razvoj zemlje biti uloženo 14 milijardi evra. Međutim, koliko pred kraj ove godine, i u susret izborima 2022. na kojima Vučić teži da bude glatko reizabran na drugi mandat do 2027. plan je „pomeren“ za pet godina.

Sad je to „Srbija 2030“, a predstavljanje tih obećanja biće deo partijskog skupa SNS 27. novembra. Očekuje se da će taj skup biti izveden i režiran u stilu velikih kongresa nekadašnjih masovnih komunističkih partija, kao spektakularna demonstracija društvene moći i mobilizacije.

Ali i odanosti predsedniku i njegovom rukovođenju, ne samo državom, nego i privredom, baš kao u komunističkim sistemima 20. veka, kao i u Kini, i donekle Rusiji, današnjice.

U tom kontekstu, jasno je da medijska priča u kojoj se ističu neljudski uslovi radnika iz inostranstva koji rade za račun kineskih investitora, jeste udarac za Vučićevu predsedničku kampanju.

Udarac koji dolazi u nezgodno vreme dok se još nije zvanično ni kandidovao, i dok se u Vašingtonu ponovo pominju sankcije protiv pojedinaca iz vlasti kao mogući „alat“ za rešavanje problema na Balkanu.

Ništa više nije isto kao recimo pre 20 i više godina, ali zbog trauma koje su tada usled kaznenih mera i embarga zapadnih sila pretrpeli Srbija i njeni građani, valja se podsetiti da su tada reči „ukidanje sankcija“ išle po pravilu uz reči „slobodni i fer izbori“.