Vikend analiza: Rušenje kovid režima

Ni pripadnici SAJ – Specijalne antiterorističke jedinice – nisu izlazili u uniformama i službenim džipovima „hamerima“ na gradske ulice da intervenišu.

Bilo je upotrebe vodenih topova, batinanja demonstranata, bacanja suzavca, primene sile od strane uniformisanih i opremljenih pripadnika MUP, kao i od policajaca u civilu.

Sve se to međutim dešavalo vremenski ograničeno.

Ulični nemiri tokom 90-tih zaključno sa Petookotbarskim prevratom 2000-te , zatim u dva navrata 2008. zbog proglašenja kosovske nezavisnosti i zbog hapšenja ratnog vođe Radovana Karadžića, te sukobi zbog gej parade 2010…

Ništa od toga nije trajalo dan za danom, niti je uključivalo gotovo sav policijski sastav i upotrebu ogromne količine suzavca i fizičke sile.

Da li sve to znači da je Aleksandar Vučić izgubio kontrolu nad događajima?

Vratimo se na sam početak. U širim bezbednosnim krugovima nagoveštavalo se da se nešto sprema, ali su ti nagoveštaji bili isuviše neuverljivi da im se pridavao značaj.

Naime, tvrdilo se da će poslanik u odlazećem sazivu i poznati desničar Srđan Nogo, ispuniti svoje obećanje i zaista „upasti“ u Skupštinu.

Nogo je dva dana posle ukidanja vanrednog stanja zbog korone 6. maja, zakazao prvi skup na Trgu Republike, na koji je došlo više od hiljadu ljudi. Nije bilo jasno šta su zahtevi, a ni sama posećenost nije ukazivala da je reč o nečem ozbiljnom.

Ipak, Nogo je održao još dva okupljanja, a na dan opštih izbora 21. juna, objavio je da će sa svojim pristalicama prespavati ispred Skupštine.

Kada je 7. jula, baš na nekadašnji komunistički Dan ustanka, Vučić imao jedno od svojih obraćanja narodu, za manje od sat vremena na društvenim mrežama upućen je poziv za demonstracije pred Skupštinom.

Činilo se da će to biti još jedan igrokaz Noga i njegove desne ekipe. Ali, situacija je bila čudna.

Prvi put vrata parlamenta nisu bila zaključana niti ih je obezbeđivao policijski kordon. Spolja je izgledalo da je unutra samo dežurno skupštinsko obezbeđenje.

Kada je grupa mlađih demonstranata grunula na vrata, desio se prvi upad u Skupštinu, posle prevrata Petog oktobra 2000. Bio je kratkotrajan, policija je ubrzo došla i izgurala demonstrante, Nogo je ostao unutra jer ima poslaničku ispravu.

Sve je prenošeno u direktnom televizijskom prenosu na TV N1 i od tada se situacija ne smiruje.

Pri čemu je najmanje jasno i šta bi mladići uradili da uđu u Skupštinu, sem demoliranja.

Takođe, nije baš jasno ni zašto je policija pokušavala da demonstrante potpuno skloni sa platoa ispred Skuštine.

Prizori u kojima policija „čisti“ prostor ispred zgrade parlamenta i okolinu od demonstranata, a oni policiju gađaju i izazivaju, obilaze svet privlačeći ponovo mračnu pažnju na Srbiju i njenu ratnu slavu.

Postupa se očito po snimicima sa kamera, jer ciljano grupe policajaca u civilu privode pojedine demonstrante. Pojedini od njih niti pokušavaju da beže, niti pružaju otpor kad dobijaju batine, što ukazuje da imaju iskustva u okršajima sa policijom, gde najgore prođu oni koji pokušavaju da se suprotstave.

Tokom noći nemiri utihnu, a četvrti dan zaredom u večernjim časovima, kad prođu vrućine, se nastavljaju. Od 8. jula se i šire i na druge gradove.

U Kragujevcu se dešava napad na policijsku stanicu, odnosno na sedište Policijske uprave, u Novom Sadu na Gradsku kuću, u Užicu na bilbord sa Vučićevim likom.

Privučeni masovnim prenošenjem „tuče sa policijom“ 9. jula ispred Skupštine se sjatio i veliki broj mladih ljudi. To je potpuno drugačija grupa demonstranata od građanskih šetnji Jedan od pet miliona 2018/2019.

Dok su u građanskim šetnjama preovlađuju srednovečni ljudi, dotle su sada na ulicama mladi, ogromnom većinom mogli bi se svrstati u grupu „za našu decu“ kako je glasio naziv Vučićeve izborne liste.

Da neko ipak dubinski usmerava situaciju, može se pouzdano zaključiti baš po tome što je jedino 9. jula u Beogradu sve prošlo mirno, skoro kao kao da je bio koncert Dejvida Gete. Jer, previše je bilo omladine pa je policija ostala suzdržana.

Otuda šale poput rečenica upućenih policiji „zašto vas plaćamo, što nas ne bijete“. Procenjuje se da su među tom decom bile razne grupe iz prigradskih naselja, zatim studenti iz studentskih domova, ali i druge grupe koje ništa zajedničko sa političkom opozicijom, kako desnom, tako i liberalnom, nemaju niti hoće da imaju.

O prisustvu određenih grupa fudbalskih navijača se mnogo govori, ali budući da se nose zaštitne maske zbog korone, lica nije moguće prepoznati.

I dalje niko ne preuzima odgovornost za političku organizaciju protesta, niti se ispostavljaju zahtevi osim opšteg nezadovoljstva zbog razvoja korona pandemije i ponašanja vlasti u vezi sa njom.

Lideri bojkot opozicije Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Zoran Lutovac, kao i izborni učesnik Sergej Trifunović, učinili su pokušaj da se „povežu“ sa demonstrantima.

Oglasili su 9. jula „sedeće demonstracije“ i nastojanje da sve dobije miran tok tako što će demonstranti sedeti na ulici. Neki i jesu sedeli, drugima nisu.

Da velikom broju demonstranata ne pada napamet da posluša opozicionare, kad već ide protiv Vučića, bilo je jasno i po tome kako su Jeremić i Boris Tadić izvidždani i izvređani u masi.

I kako tek nije imao odjek pokušaj Janka Veselinovića da održi govor i zatraži osnivanje novog Kriznog štaba za borbu protiv pandemije.

Politička logika govori da nije i da on i dalje presudno utiče na kreiranje i usmeravanje događaja. Razmere su tolike, da je došlo do poklapanja više dubinskih interesa.

U ključnom obraćanju 7. jula, Vučić je uputio baš onakve poruke za koje je morao znati da će ljude razgneviti jače nego obično. Naime, najavio je vraćanje policijskog časa, ali neodređeno, ne rekavši za koga će važiti.

U vreme vanrednog stanja u istupima znao da ide i do takvih pojedinosti kao što je „pranje šapica psima“ koji se izvode u šetnju. I drugo, savršeno znajući šta radi, Vučić je najavio obaveznu vakcinaciju protiv običnog gripa za većinu stanovnika Srbije do 1. novembra.

Vučićev i interes vlasti za to mora biti višestruk. Prvo, potiskivanje teme same pandemije i stanja u bolnicama, uličnim nemirima.

Drugo, davanje oduška besu ljudi i njegovo kanalisanje, ka drugim metama, kao štu su novinari, strane službe…

Treće, neka vrsta podela odgovornosti sa demonstrantima, odnosno političkim protivnicima za širenje zaraze.

Četvrto, mogućnost da se u vrhu Vlade i MUP izvrše smene, ako bude potrebe za tim.

Peto, opravdanje za ponovno vraćanje strogih mera.

Šesto, poruka Zapadu, posebno Evropskoj uniji, kakvi su sve ishodi u Srbiji mogući. S tim u vezi je i sedmo – dok su srpskim ulicama leteli suzavac, baklje, kamenice, petarde, palice i pirotehnika –

Srbija je prva zemlja kandidat koja je prihvatila predlog Emanuela Makrona o novim metodama pregovora o članstvu u EU. Suština je da se može biti i delimičnim nepunopravnim članom Unije. Odnosno, da se u nekim oblastima, kao što je na prime transport, budući da je sedište Transportne zajednice EU namenjeno Beogradu, može imati sve što imaju i ostale članice EU, bez zvaničnog članstva u celini.

Na ovaj način Makron je olakšao kosovski problem Vučiću, problem zakucan u poglavlju 35 i takozvanim „benč marks“ napomenama – da će konačni uspeh pregovora Srbije i Unije zavisiti od sporazuma o normalizaciji sa Kosovom.