Visković: U spoljnjoj politici smo se vratili na poziciju od 5. oktobra

Visković, koji je bio ambasador u Ljubljani i Berlinu, je u razgovoru za Betu naveo da je priznanje nezavisnosti Kosova od većine članica EU osnovni razlog zbog čega zacrtani strateški ciljevi posle 5. oktobra, kada je u pitanju spoljna politika, nisu ostvareni.

On je dodao da je to razlog i „uzdržanijeg“ stava Srbije prema EU, a posebno gubitka podrške za taj put u javnom mnjenju, „jer je ona pala sa 70 odsto na ispod 50 odsto podrške“.

Naglasio je da se, kada je u pitanju spoljna politika, Srbija danas vratila 20 godina unazad, na poziciju na kojoj je bila 5. oktobra.

„Srbija ne može očekivati brži put ka EU, jer zahtevi postavljeni pred nas su teški, interesi veliki, a mogućnosti male. Gotovo svi vodeći političari se boje da bi bilo kakvo prihvatanje zahteva EU na tom planu zapravo značilo njihov politički poraz i možda čak i njihovo političko marginalizovanje i nestajanje“, rekao je Visković.

Na pitanje Bete da li je Srbija definitivno izgubila šansu koja joj se u spoljnjoj politici tada ukazala, Visković je rekao da je posle 5. oktobra u ekspozeu tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića saopštena najrazrađenija strateška platforma spoljne politike Srbije od 2000. godine do danas.

„U ekspozeu ministra Svilanovića je ukazano da moramo da normalizujemo odnose sa susedima, da se vratimo u sve međunarodne organizacije, te da razvijamo prijateljske odnose sa velikim silama – ne samo sa SAD i Rusijom, nego i Kinom, Indijom i Japanom. Takođe, i da održavamo prijateljske odnose sa zemljama trećeg sveta kao potencijalnim ekonomskim partnerima. Ali osnovno opredeljenje je bilo nastojanje da se postane član EU“, podsetio je Visković.

Na pitanje Bete da li i partneri sa Zapada snose odgovornost što se Srbija vratila na poziciju od 5. oktobra, Visković je kazao da „Zapad u tome nije bez greha“.

„Jer ne samo da nisu imali uravnotežen stav prema interesima Srbije i njenih suparnika, nego su i onima od političara proteklih 20 godina koje su veoma podržavali i u koje su verovali, nametali da popuštaju i rade stvari koje im nisu mogle biti izvor popularnosti u javnom mnjenju nego razlog gubljenja podrške“, dodao je profesor FPN.

Prema njegovim rečima, neka od tih „gutanja žaba“ bila su insistiranje na brzom i po obuhvatu širokom postupku izručenja okrivljenih Haškom tribunalu.

„Ne sporeći opravdanost tih zahteva, nego insistiranje na urgentnosti njihovog ispunjavanja u trenucima još rovite političke situacije u zemlji, što je i dovelo do organizovanja atentata na premijera Zorana Đinđića od strane onih koji su se plašili da će i sami da budu izručeni, a podržavanih od onih koji su u svemu tome videli novu zapadnu zaveru protiv Srba“, rekao je Visković.

Dodao je da je Zapad od Srbije zahtevao da iz „pozicije gubitnika“ što pre postigne sporazum s Albancima s Kosova.

„Ne mislim da im je to bila namera, ali lideri vodećih članica EU nisu na taj način doprinosili podizanju raspoloženja našeg, u osnovi konzervativnog, javnog mnjenja prema Uniji i našim što bližim odnosima s njima, nego su implicitno omogućavali da raste raspoloženje za traženje navodno boljeg partnerstva sa zemljama koje jesu velike i moćne, ali od kojih teško da možemo da dobijemo podršku za političku modernizaciju i razvijanje demokratske političke kulture i poštovanje najviših savremnih standarda u oblasti ljudskih prava“, ocenio je on.

Na pitanje kako ocenjuje evropski put Srbije za vreme vlade Vojislava Koštunice, Visković kaže da je Koštunica bio skeptičan prema EU.

„Koštunica je izjednačavao ukupne odnose sa EU sa jednom njihovom komponentom – politikom prema Kosovu i to je bio glavni problem. Tako je odnos bio redukovan na pitanje da li će EU da prihvati našu poziciju i naš interes ili će podržavati Albance s Kosova. Ne mogu reći da Koštunica nije održavao odnose sa EU i najvećim zapadnim silama, ali bilo je evidentno da je njegov odnos prema Zapadu bio rezervisaniji nego odnos drugih naših političkih lidera“, rekao je ambasador.

On je naveo da je za vreme Borisa Tadića razvijena koncepcija „četiri stuba“ spoljne politike, odnosno da moramo razvijati dobre odnose sa Evropom, SAD, Rusijom i Kinom kao temeljnim opredeljenjima.

„Tu, što je paradoksalno, nedostaje ‘peti stub’ na kojem je Tadić ostvario najbolje rezultate, a to su bili odnosi sa susedima. Može se reći da je Tadić ostvario rezultate u normalizaciju odnosa sa susedima čak i više od svih drugih, pa i od samog Đinđića, jer je ne samo shvatao da je to bilo u interesu Srbije, nego je bio politički spreman da proguta i one gorke pilule koje su za to bile potrebne“, rekao je Visković.

Na pitanje Bete kakva je danas geostrateška pozicija Srbije, Visković je kazao da je loše da naši odnosi sa Zapadom budu uslovljeni Kosovom.

„Mi smo u sličnoj situaciji kao što smo bili 5. oktobra. Nažalost, ne možemo izaći iz tog začaranog kruga interesa za saradnjom, s jedne, i objektivnim razlikama u gledanjima na neka važna pitanja, s druge strane. Loše je da naši odnosi sa Zapadom budu uslovljeni njihovim odnosom prema Kosovu, odnosno pitanju nezavisnosti Kosova. To je kamen spoticanja kojeg nikako da preskočimo, a, ubeđen sam, ne može se odatle pomeriti koliko god to mi želeli“, ocenio je profesor.

Visković kaže da je u osnovi pozicija Srbije takva da je EU apsolutno najbolja alternativa, ali uz mogućnost održavanja saradnje sa onim zemljama u kojima imamo ekonomske interese ili gde smo čak zavisni, kao što je na primer sa Rusijom u slučaju energenata, odnosno gasa i nafte.

„Mi imamo tu sreću i nesreću da smo na takvom prostoru koji je sa geopolitičke tačke zanimljiv svima. Geostrateški nismo ono što smo nekada bili između Istoka i Zapada, i bolje što je tako. S druge strane, na unutrašnjem planu postoji dosta dubok i vidljiv konflikt onih koji su proevropski orijetisani i oni koji ne žele dobre odnose sa EU i Zapadom u celini zbog njihovog odnosa prema pitanju Kosova“, rekao je on.

Dodao je da je ta podela u Srbiji prisutna više od 100 godina, podela na evropejce i narodnjake, odnosno mondijaliste i patriote.

„Naš mentalitet i navike nisu sklone takozvanim cost-benefit analizama (koliko nas nešto košta, a koliko nam donosi koristi), nego se masa ljudi, a i političari pod uticajem tog raspoloženja, opredeljuje po nekom osećaju pravičnosti. Ali u međunarodnim odnosima to nije poželjno“, ocenio je Visković.

On kaže da se međunarodni odnosi ne zasnivaju na pravičnosti i na međunarodnom pravu, već na interesima i moći onih koji žele nešto da urade.

Prema njegovim rečima, taj, na emocijama zasnovan stav većeg dela javnog mnjenja dosta je sputavao sve lidere: Đinđića, Tadića, Koštunicu, pa i (Aleksandra) Vučića u nekim aspektima vođenja spoljne politike, jer je vidljivo da su svi ti lideri i pored nekih planova za racionalnije zasnivanje naše spoljne politike ipak pratili javno mnjenje, „bez dovoljno političke hrabrosti da idu u bilo kakav sukob sa većinskim opredeljenjima javnosti“.

„I, naravno, to nije donosilo nešto naročito dobro jer slediti javno mnjenje u situaciji u kakvoj je Srbija – gde je potreban veliki iskorak iza koga stoji državnička mudrost i hrabrost – nije baš najsrećnija politika“, rekao je Visković.

Na pitanje Bete, da li osim Kosova, na zastoj u evrointegracijama utiče i to što Srbija ne ispunjava u dovoljnjoj meri preporuke Evropske komisije kada su u pitanju vladavina prava, sloboda medija i borba protiv kriminala i korupcije, Visković kaže da je na tom planu u Srbiji „vrlo malo ostvareno“.

„U tom pogledu nismo daleko odmakli. Može se čak reći da smo vrlo malo ostvarili, da je to jedna od osnovnih spornih stvari kada je u pitanju naše napredovanje ka Evropskoj uniji, posebno pitanja ispunjavanja u razvijenim zemljama važećih kriterijuma vezanih za ljudska prava i demokratske slobode“, kazao je Visković za agenciju Beta.