Vlada u Beogradu nema snagu

Stratfor smatra da i nedovoljna saradnja Beograda s Haškim tribunalom i jačanje ekstremnih elemenata imaju isti koren – 5. oktobra 2000. godine dozvoljeno je Miloševićevim institucijama i strukturama moći da ostanu na svom mestu. Civilna birokratija kojom je dominirao režim Slobodana Miloševića, snage reda i mira i kompleksna veza između države i kriminala koju je on pažljivo gradio, ostali su netaknuti. Prozapadna vlada Zorana Đinđića smenila je šefove, ali se prihvatila i nezahvalnog zadatka da prekine uticaje i veze između srpskog podzemlja i vlade. To je Đinđića koštalo života.

Kako ističe Stratfor, institucije demokratske Srbije su do danas „na površini“ napredovale i stabilizovale se, pogotovo posle izbora proevropske vlade 2008, ali država nije postala jača. „Obračun sa organizovanim kriminalom i nasilnim nacionalističkim grupama nije nešto čemu Beograd može da se u potpunosti posveti, i to ne zbog manjka političke volje, već zato što nema dovoljno kapaciteta“, ocenjuje američka agencija.

Zapad je dugo vremena bio skeptičan povodom političke volje Srbije da se suoči s prošlošću. Događaji poslednjih dana u Beogradu i Đenovi pokazuju da je nedostatak kapaciteta veći problem Srbije od politike, što je na više načina mnogo ozbiljnije. „Mnogo je bolje biti malo nepopustljiv, ali spreman, nego tako otvoreno pokazivati nedostatak moći države. Ovo drugo u najmanju ruku može da motiviše ekstremističke elemente da dalje ugrožavaju vladu“, upozorava Stratfor. Predsednik Boris Tadić je, skoro kao premijer Đinđić, ostavljen sa skoro nemogućom misijom da prikriva manjak sposobnosti Beograda, nudeći Evropi izgovore i suočavajući se s neispunjenim očekivanjima svojih birača.

Stanje u Srbiji u poslednjih deset godina polako podseća na početak perioda u Vajmarskoj republici. Poredeći petnaestogodišnje postojanje vajmarske Nemačke sa Srbijom, vide se brojne sličnosti – prisila da se prihvate poraz i krivica za ratove za koje zemlja veruje da su izgubljeni zbog zapadne intervencije, plaćanje grehova režima koje su svrgli sami Srbi i, na kraju, borba sa ekonomskom krizom koju država ne može da kontroliše i s kojom ne može sama da izađe na kraj.

„Ponovni ulazak u klub zapadnih nacija je, kao i u međuratnoj Nemačkoj, uveo demokratske institucije u period kada je za borbu protiv nasilnih nacionalista bila potrebna potencijalno nedemokratska ruka. Najveća opasnost za Srbiju nije državni kolaps, već da – poput Vajmarske republike – određene političke snage u zemlji konačno odluče da je jednostavnije da naprave kompromis sa ekstremističkim elementima nego da ojačaju republiku. Ako bude tako, Srbija će veoma brzo ponovo okrenuti globalni fokus prema Balkanu“, zaključuje Stratfor.