foto (BETAPHOTO/BRANISLAV BOŽIĆ/MO)„Srbe i Albance, kao i mnoge druge narode, danas ponajmanje dele teritorije. Teritorija ima na pretek. Ima dovoljno prostora za sve, da svi žive srećno i zadovoljno i da pritom budu bogati. Ljude najpre i najviše deli ideologija, a odmah iza ideologije, koja je najčešće proizvod nečije mašte, tu je od nje neodvojiva ljudska glupost, ljudska ograničenost zbog koje čovek drugog čoveka želi da isključi iz svog života“, poručio je vladika Grigorije.
Na tačno dva meseca od slučaja Banjska, sa svojim monaškim bratstvom, vladika diseldorfsko nemački SPC proslavljao je Sv. Kralja Stefana Dečanskog u Visokim Dečanima.
Za nasilje u Banjskoj kaže: Ružan san. „Onaj ko je organizovao, naredio, nema ni pameti, ni dobre namere, niti ima pojma o životu, eto to ću reći, onako brutalno iskreno“.
Za njega je posebno poražavajuće to što je u nasilje uvučen drugi, kako kaže – slavan i neuprljan manastir – zadužbina Sv. Kralja Milutina.
Ističe da je Eparhija raško-prizrenska odlično odreagovala. „Što me je makar malo utešilo“, kaže.
Za KoSSev je govorio nakon puta za Kosovo.
Šta primećuje od promena na Kosovu od Vašeg poslednjeg dolaska?
Moram da kažem da ‘golim okom’ nisam primetio neke promene. Prosto, situacija na Kosovu je ista, onako spolja gledano, ali iznutra se oseća neka strašna napetost, pogotovo kod Srba. Oseća se napetost i nekakva potištenost. Mislim da su ljudi nekako obeznađeni. S druge strane, ljudi koje sam sreo u Dečanima, to su ljudi koji su odlučili da po svaku cenu nastave život na Kosovu, dakle, odlučni ljudi, uprkos svemu. Uključujem tu i monahe koji imaju jednu dozu radosti, naravno, oni su u nekom smislu još i eshatološki ljudi, ljudi Neba, ali imaju sigurno i malo bolju bezbednost u odnosu na druge Srbe na Kosovu, u odnosu na takozvane obične ljude. Vidim zabrinutost kod visokih crkvenih lica, ali i jednu odlučnost da se nastavi dalje.
„To sve bi se moglo uporediti sa krvnom slikom koja pokazuje da se organizam suočava sa ozbiljnim problemima, ali da život i dalje teče, da se od života ne odustaje. Ono što je, međutim, najveći problem, iz perspektive nekoga ko s vremena na vreme dolazi na Kosovo, to je što se već dugo ne vidi nikakav boljitak“.
Kakva slika sa Kosova dolazi do Vas? Kako putuju informacije sa Kosova do Diseldorfa?
Mislim da je u suštini stvar u tome koliko smo mi tamo zainteresovani, koga i šta imamo na Kosovu, koliko osećamo taj prostor važnim i koliko osećamo čitavu tu stvar oko Kosova bitnom. Mnogo, mnogo je informacija, mnogo brige kod našeg naroda koji živi u Diseldorfu, Berlinu, Nemačkoj, u Evropi, Americi, po celom svetu, i svi imaju osećaj sličan onom sa kojim sam se susreo na Kosovu: jednu brigu, bol, ali ipak i neku dozu nade i vere koju ne može ništa da uguši, što je svakako fenomen vredan pažnje.
„Ono što takođe mogu da kažem, a tiče se kako ljudi koji žive na Kosovu, tako i svih koji su zainteresovani za to pitanje, jeste to da se niko više ne nada u državne strukture. Nekako se ima utisak da su ti ljudi digli ruke od Kosova“.
Takozvana Međunarodna zajednica je, kao što vidimo, ophrvana drugim temama i drugim pitanjima u odnosu na koje je sad Kosovo mali i sporedan problem. Opet, s druge strane, duboko sam uveren da postoje kod nas, među Albancima i Srbima, među Balkancima, među Evropljanima, ljudi koji bi znali i umeli da se po ovom pitanju dogovore i da nađu rešenje. Ovi ljudi koji su sad u poziciji da tragaju za rešenjem, njima očigledno nije stalo do toga, a iskreno se pitam, i da im je stalo, da li su oni za tako nešto uopšte sposobni? Moj utisak je i da im nije stalo do rešenja, te da nisu sposobni da ga nađu, ali dopuštam da grešim.
Kad već iznosite takav utisak, kako ste doživeli Banjsku? Šta se u njoj dogodilo prema Vašem mišljenju?
Taj događaj koji bih najradije voleo da je bio ružan san, doživeo sam kao neko igranje: kad smo bili deca, igrali smo neku glupu igru, kao ratničku, a zvala se ”Ta-Ta”. Meni je Banjska ličila na to, ali ovde je stvar bila mnogo strašnija jer su u igri bili stvarni ljudski životi, pravo naoružanje, a ne drvene dečije puške. Naročito mi je poražavajuće to što je u čitavu tu priču uveden jedan tako slavan i neuprljan manastir kakav je Banjska. Mislim da je Eparhija raško-prizrenska odlično odreagovala, što me je makar malo utešilo, ali ko je to organizovao, ko je to naredio, on sigurno nema ni pameti, ni dobre namere, niti ima pojma o životu, eto to ću reći, onako brutalno iskreno.
Šta je Kosovo Srbiji danas? Šta su Srbi sa Kosova Srbima danas? Šta su Albancima?
Srbi sa Kosova danas su za sve ove koje smo pominjali, tj. za one koji bi trebalo da se bave pitanjima koja obremenjuju svakodnevni život kosovskih Srba, čini mi se, nekakav balast, i nema sumnje da je to veoma tužno i ružno. A za one Srbe koji imaju saosećanja za svoju braću i sestre na Kosovu, oni su stvarni mučenici, heroji i sve tome slično.
„Međutim, za mene lično, oni su definitivno zalog, oni su zalog za budućnost, oni su seme za opstanak. Ne znam da li ljudi koji čitaju ovaj intervju znaju šta to znači ostavljati seme za nešto? Kad se ostavlja seme, ostavi se najbolji deo od pšenice koju imamo, ili bilo čega drugog, to se ostavlja za semena, da može da se nastavi sa sejanjem i da rađa nova pšenica. Tako ja vidim preostale Srbe na Kosovu i, naravno, ne odvajam ih od sveštenika i monaha na Kosovu, i to je seme za budućnost koja će biti neizvesna, ali verujem da ima nade dok god jedno kandilo gori na Kosovu“.
Šta više deli Srbe i Albance? Teritorija ili zajednička gorka istorija, ili je po sredi nešto treće?
Srbe i Albance, kao i mnoge druge narode na zemlji, danas ponajmanje dele teritorije. Teritorija ima na pretek, u to sam ubeđen. Ima dovoljno prostora za sve, da svi žive srećno i zadovoljno i da pritom budu bogati. Ljude najpre i najviše deli ideologija, a odmah iza ideologije, koja je najčešće proizvod nečije mašte, tu je od nje neodvojiva ljudska glupost, ljudska ograničenost zbog koje čovek drugog čoveka želi da isključi iz svog života.
„Meni se, uprkos tome, čini da normalnih ljudi i danas ima mnogo, ljudi koji hoće miran život za svoju decu, za svoje porodice, bez obzira na to kako se zovu, kako se prezivaju i na koji način veruju u jednoga istoga Boga. Ideologije su strašno, strašno mnogo zla nanele čovečanstvu. Moje uverenje je: zemlja je plodna, široka, ima prostora za sve i blago onom ko bude gradio mir na Kosovu i Metohiji, ko bude gradio mir u Srbiji, ko bude gradio mir na Balkanu i mir među ljudima, a za sve to je, stalno to ponavljam iako nemam utisak da me iko čuje, potrebna dobra volja, kako nam upravo Jevanđelje poručuje“.
Da li Vučić i Kurti mogu da donesu mir? I ko može da donese mir? Kako da se relaksira postojeća situacija? Kako do pomirenja?
Mislim da sve ovo o čemu razgovaramo, ne može i ne sme biti stvar samo jednog ili dvojice ljudi koji su na najodgovornijim pozicijama, premda mnogo toga zavisi od njihove inicijative. Moj utisak je da bismo svi mi zajedno morali biti jedno drugačije društvo, jedno društvo u kojem se nikada više neće desiti da važna pitanja, kakvo je ovo o kojem razgovaramo, zavise od dvojice ljudi, pa neka sam i ja jedan od njih. Jer šta ako sam lud ili poludim, šta ako sam pijan, šta ako sam drogiran, šta ako sam ideološki inficiran do te mere da ništa ne vidim od sopstvene ideologije?!
„Dakle, moramo se promeniti kao društvo, moramo prestati biti društvo u kojem od nekog pojedinca zavisi sudbina celog naroda. Zato mi je drago što se u Srbiji, kojom je do nedavno vladao osećaj da je nemoguće da se promeni vlast, pojavljuju ljudi poput onih koji su se okupili oko ProGlasa. Odmah da kažem, ja ga nisam potpisao, ali ne zato što se ne slažem – naprotiv, slažem se sa svakom rečju, već zato što mi je bilo nekako neumesno da ga potpišem jer sam pre svega crkveno lice.
„Ali kada bih bio običan građanin, naravno da bih ga potpisao jer se, kao što sam rekao, slažem sa svakom rečju koja stoji u njemu. Meni je fascinantan entuzijam ljudi koji su pokrenuli ProGlas. To su ljudi koji troše svoje dragoceno vreme, to su ljudi za koje se po svim parametrima može reći da su uspešni, ostvareni, da su uradili nešto od svog života, ali, eto, oni idu po gradovima i razgovaraju sa ljudima licem u lice, ne koriste čak ni medije ili društvene mreže. To je pojava koju sam dugo priželjkivao i mislim da tome niko neće moći da odoli i da će takav duh na kraju jednostavno da pobedi. Ljudi će početi ponovo da razgovaraju licem u lice, da raskrinkavaju sve te laži koje su se toliko nagomilale da liče na nekakvu planinu koja se ne može preći ni zaobići. Jednostavno, treba da skinemo maske i da se pogledamo u oči, a mislim da ProGlas pre svega upravo to znači“.
И последње за вечерас.
Потписао бих и ја #ProGlas, потписивао сам свашта против овог анти-цивилизацијског режима, чак се и са свиме слажем… Само… Нико од потписника и иницијатора да потпише петицију за враћање споменика на гробљу у Приштини, што је такође неправда,…— Марко Јакшић (@jaksicmarko) November 24, 2023
Gde je Kosovo u ProGlasu? Govorili ste o nama kao o zalogu za budućnost, o semenu za opstanak? Šta da očekuju Srbi sa Kosova, koji su i dalje državljani Republike Srbije, na kraju i građani Kosova, ako od onih koji pretenduju da budu nove snage, ni reč o sebi ne čuju? Ja znam da ima ljudi odavde sa Kosova, koji su potpisali ProGlas, mnogo je više onih koji su puni kritika na aktuelnu vlast. Međutim, oni su sa ovim sadržajem zbunjeni, najblaže da se izrazim?
Da, žao mi je što ga nema, jer znam da ga većina potpisnika u srcu nosi; mnogi i u svojim delima. Žao mi je i zbog naših ljudi na Kosovu. Znam da ProGlas podržavaju mnogi odatle. Zato razumem njihovu zbunjenost i tugu, posebno sada kada im je potrebno ohrabrenje da Kosovo pre svega sačuvaju kao svoj dom i kao naš zajednički zalog, kako sam maločas rekao; to jest, kao mesto na kojem će sa svojim komšijama pronaći zajednički jezik kako naša deca nikada više ne bi ratovala, već kako bi se bratski i komšijski poštovala.
„Nema u plemenitim, mladim, obrazovanim, ako hoćete – rodoljubivim snagama Srbije, ikog, verujem, ko patnju našeg naroda i svih drugih naroda ne nose u svom srcu. Više puta sam, osim o junaštvu, to jest, spremnosti da se brani svoje, govorio i o čojstvu, koliko se voli svoje kada se čuva i tuđe“.
Kosovo mogu da brane samo ini koji su spremni na dijalog
Ja sam ovaj ProGlas podržao zato što on nije politički i ne podržava nikog od političara. Paradoksalno je to da su ljudi mislili i verovali u to kako će radikali, desničari i generalno – oni naizgled beskompromisni – sačuvati ili odbraniti Kosovo i ljude koji su u manjini. Međutim, verujem da to mogu učiniti smo oni koji su spremni na dijalog. Ja se nadam da će se takvi ljudi pojaviti, to jest da se moraju pojaviti – i to na svim stranama – kao oni koji hoće i koji znaju da razgovaraju. U Proglasu vidim ljudsku potrebu za razgovorom, i zato ga, između ostalog, podržavam. Isto tako verujem u naš narod koji podržava ProGlas.
Pored ProGlasa, moram da kažem da me raduju i inicijative koje već neko vreme pokreće naš kosovsko-metohijski mladi čovek Savo Manojlović sa svojom organizacijom. On već ulazi u političku zrelost i sazreva u ozbiljnog demokratskog političara. To su stvari koje meni bude nadu. Prosto sam uveren da je sve drugo što danas vlada našom političkom scenom prevaziđeno i bukvalno potrošeno. Zato mora da se stvori jedna nova inicijativa u kojoj građani imaju tu mogućnost i moć da odreaguju na svaku glupost vlasti, gradonačelnika, predsednika, premijera, a da ta njihova reakcija za posledicu naprosto ima to da ovi ostanu bez vlasti.
„Na primer, ja sada živim u toj veoma bogatoj i uspešnoj zemlji po mnogo čemu, svakako ne i u svemu, ima tu problema, ali, primera radi, pre nekoliko godina se pokazalo da jedan pasus u doktoratu jednog ministara nije bio sasvim čist i on je morao, nakon reakcije javnosti, da podnese ostavku. A bio je najperspektivniji političar u Nemačkoj. Dakle potrebno je društvo, ne samo da su političari potrebni društvu, već je potrebno društvo koje će korigovati političare, i naravno, ono što od početka stalno zagovaram, potreban je sistem, tj. institucije koje čuvaju sve ljude, a ne samo one koji tim sistemom upravljaju. Praktično sam odrastao u manastiru, živeo sam manastirskim životom, i znam da manastir, poput ovih naših Dečana, u kom su ljudi koji su opredeljeni da se posvete Bogu, ne može da funkcioniše bez sistema i bez poštovanja tog sistema. A ako to važi za manastir, u kome žive ljudi koji veoma slično misle o životu, šta tek reći za ljudsku zajednicu veličine države?“
Autor: Tatjana Lazarević
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
