Vladimir Beba Popović: Obaveštajni aparat radi protiv Vučića i Mila

Da, mislim da je atmosfera 2003. i danas vrlo slična. Prepoznaje se to po udruživanju u blok do juče zaraćenih medija, političara, pojedinaca, delova diplomatske zajednice, takozvanih boraca za građanska prava i fašista. Naravno, nisu motivi isti, kao što ni Vučić i Đinđić nisu isti. Za razliku od današnjeg premijera, Đinđićeva podrška je tada bila oko pet odsto – ocenio je u razgovoru za Danas Vladimir Beba Popović, direktor Instituta za javnu politiku, komentarišući najnovije spekulacije o postojanju zavere na liniji Beograd – Podgorica. Popović je bio šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića i blizak je prijatelj premijera Crne Gore Mila Đukanovića.

Šta, po vama, stoji u pozadini priča o zaveri da Milo Đukanović sprema „udar“ na Aleksandra Vučića?

– Tekstovi koji se godinama pojavljuju protiv premijera Crne Gore, u srbijanskoj štampi, proizvod su iste kuhinje još od devedesetih. To se nastavilo i pod vlašću Vojislava Koštunice, a pod Borisom Tadićem doživelo klimaks, kao posledica njegovih bolesnih ambicija da u Crnu Goru instalira podaničku vlast. Iz te faze proistekle su najteže optužbe na račun Crne Gore. To su sprovodili ljudi iz obaveštajno-pravosudnih delova državnog aparata. Osim smenjenih ministara, svi su oni i danas na svojim mestima. Njih ugrožava bliskost vlada i posebno premijera Srbije i Crne Gore, jer se lov u mutnom tako zaustavlja. Ako dobro čitate šta poručuju i pišu između redova, vidite da ih zajednička akcija hapšenja Darka Šarića van njihovog znanja posebno izluđuje i ugrožava.

Zašto Đukanović tvrdi da se to pre odnosi na Vučića i da je u pitanju navodna „nervoza bezbednosno medijskih krugova“?

– Pa zar to ne vidite ni vi koji radite u medijima i živite u Srbiji? Zar ponašanje medija ne oslikava to stanje preciznije od ocene Đukanovića? Neki ovih dana pokušavaju da naprave paralelu između optužbi Legije u procesu ubistva Đinđića sa optužbama Šarića na deo policije, ali pritom pogrešno iznose činjenice. Legija nije optužio nikoga iz policije, optužio je nas nekolicinu Zoranovih saradnika. I tada su skoro svi mediji to predstavili kao, ipak, insajdersku informaciju koja se mora proveriti. Istrage su trajale mesecima, a isti ovi urednici, koji sada znaju da Šarić laže, tada su Legiju nazivali svedokom. Niko tada nije rekao da je to pucanj u srce policije. Ne može ni stotinu Darka Šarića da ubije srce policije ako je ono zdravo. Zato ova nervoza delova policije pokazuje da se nečega plaše. Možda to nema veze sa Šarićevim optužbama, ali kontrola medija koju pojedinci iz tih krugova grčevito sprovode pokazuje da ih nešto teško žulja.

Da li je Vučiću ugrožena bezbednost kao što on sam tvrdi? Đukanović pravi paralelu sa 2003. godinom. Da li je to preterano i ima li smisla?

– Da, mislim da je atmosfera vrlo slična. Prepoznaje se to po udruživanju u blok do juče zaraćenih medija, političara, pojedinaca, delova diplomatske zajednice, takozvanih boraca za građanska prava i fašista. Podsetiću vas da je Zorana pratila fama „cenzora medija“ i to od dana kada Veranu Matiću nije nezakonito dodelio frekvenciju i ukinuo televizije BK i Pink. Na to mu je dodato da se bavi kriminalom, da švercuje i naručuje ubistva, da ima svu moć u rukama. Naravno, nisu ni motivi isti, kao što ni Vučić i Đinđić nisu isti. Za razliku od današnjeg premijera, Đinđićeva podrška je tada bila oko pet odsto i postojala je politička alternativa u „poštenom“ Koštunici, koga su podržavali svi, dok se nije dočepao ministarstva sila i počeo da pali zgrade po Beogradu.