Vladimir Milov: Putin stoji iza ubistava političkih oponenata

Ovo jasno pokazuje da se vlast plaši da bi protestna okupljanja mogla da izazovu nemire, da će ljudi početi sa pobunom ili nešto slično. Sva ova upozorenja i preterano prisustvo pod opremom ima samo jedno značenje: da se pokuša sa zastrašivanjem ljudi i na svaki način spreče mogući nemiri. Za mene, ovo je pokazatelj da vlasti shvataju da zaista postoje razlozi da narod bude ljut. Demokratskoj opoziciji nije dozvoljeno da bude predstavljena u parlamentu, ali ni na regionalnom nivou vlasti, uprkos činjenici da smo pokazali da imamo dovoljnu podršu za to (samo se prisetite rezultata Alekseja Navalnog od 27 odsto, na poslednjim izborima za gradonačelnika Moskve 2013. godine, kada je aktuelni gradonačelnik “za dlaku” izbegao drugi krug. U svakom slučaju ljudi sa demokratskim, ne-imperijalnim pogledima zaslužuju da budu predstavljeni u zvaničnom sistemu vlasti. Međutim, njima se uskraćuje to pravo kroz blokiranje pristupa medijima, putem izbora, masovnim izbornim krađama. Tada nije čudo što se narod buni. Ni to što se vlast plaši nemira nije neobično. Na žalost, ako bi Putin nastavio da uzurpira vlast i isključuje šire društvene grupe iz uticaja na donošenje političkih odluka, do nemira će doći, pre ili kasnije – ocenjuje u intervjuu za Danas Vladimir Milov, jedan od vodećih ruskih opozicionih aktivista i bivši ministar energetike u Rusiji.

*Kako komentarišete proces za njegovo ubistvo?

– Tokom poslednje dve godine, davao sam detaljne komentare na istragu ubistva Njemcova. Istraga je uglavnom bila usmerena na otkrivanje direktnih izvršilaca ubistva, dok većina kaže da je bilo malo ili ni malo napora da se otkriju pravi organizatori, i ljudi koji su to konačno naredili. Nekoliko važnih elemenata u potpunosti nedostaje u istrazi. Naime, Boris Njemcov je bio pod teškim dvadesetčetvoročasovnim nadzorom od strane ruske bezbednosne službe FSB, što je opšte poznata činjenica, i mnogi ljudi, uključujući mene, prisustvovali su tom nadgledanju višestruko. Za jednog istražitelja, to bi trebalo da bude kao poklon: operativce koji su pratili Njemcova trebalo bi pozvati i ispitati o svakom detalju. Gde su oni bili kada je on ubijen?

*Postoje, dakle, sumnje da je namešten. Odakle one potiču, na čemu su još zasnovane?

– Da li pogađate? Ovaj element nadgledanja u potpunosti nedostaje u materijalima iz istrage priloženim sudu. Kao da ga nije ni bilo. Dok svi znaju da jeste. Nije li to ključni pokazatelj da se nešto želi prikriti? Kada već govorimo o prikrivanju: kao deo slučaja, postoji i zvanično pismo kojim se zahteva od generala Tuteviča, koji vodi istražnu grupu, upućeno Viktoru Zolotvu, moćnom Putinovom savezniku i aktuelnom direktoru Nacionalne garde, sa zahtevom da se “zastavi prikrivanje osoba za koje se trvdi da su umešane u ubistvo i da im se ne pomaže da izbegnu gonjenje”. To je zvanična prepiska između dva ruska generala o istrazi! Koliko se više od toga može približiti dokazu da se ruske specijalne službe angažuju u prikrivanju mnogih detalja u vezi sa ubistvom Njemcova?

Lično verujem da je niko drugi do Putin iza ovog ubistva. On je jedini jasno profitirao – jer za druge ruske zvaničnike i generale lično, Njemcov nije predstavljao posebnu pretnju. Za Putina, on je bio pretnja – kao efikasan u organizaciji protesta u zemlji, sposoban da objedini različite opozicione grupe, ali i kao ključna osoba za kontakt sa zapadnim liderima, kada se raspravljalo o sankcijama usmerenim prema Putinovom unutrašnjem krugu.

*Opozicionar Vladimir Kara Murza, nekadašnji saradnik Njemcova je ponovo u bolnici. Sumnja se da je po drugi otrovan. Šta možete reći o ovom slučaju?

– Ja sam stoprocentno uveren da je Kara Murza otrovan od strane FSB. Posebno s obzirom na činjenicu da je ovo drugi put za dve godine, i da otrov nije moguće detektovati. FSB je poznat po svom umeću da razvija otrove koji se teško mogu detektovati, za šta imaju specijalnu laboratoriju. Kara Murza je ključni predstavnik u Rusiji biznismena Mihaila Hodorkovskog koji se nalazi u egzilu, i nedavno je intenzivno širom obilazio regije u pokušaju da u njima uspostavi široku mrežu za pokret „Otvorena Rusija“ Hodorkovskog. Siguran sam da Kremlj vidi ovu aktivnost opozicije koja se aktivno širi po regionima kao opasnu, i želi da pošalje moćno upozorenje da se prestane sa tim naporima.

*Lista Putinovih neprijatelja koji više nisu među živima je prilično dugačka. Kakvo je vaše viđenje takve situacije? Da li Putin ubija svoje političke oponente, kao što se može čuti?

– Pilično sam siguran da Putin stoji lično iza toga. Postoje dva poznata slučaja kada je Putin uhvaćen kako uređuje ubistva svojih protivnika u inostranstvu – trovanje Litvinjenka u Britaniji, gde je sud Velike Britanije presudio da je Putin stajao iza tog ubistva sa visokim stepenom uverenja, ka oi ubistvo bivšeg čečenskog lidera Zelimhana Jandarbijeva u Kataru 2004. godine – kada je katarska vlada uspela da uhvati počinioce, pripadnike ruske GOS (Glavne obaveštajne službe), koji su kasnije isporučeni Rusiji putem sporazuma, i dočekani u zemlji sa zvaničnim počastima. Čovek koji je u Velikoj Britaniji optužen za trovanje Aleksandra Litvinjenka u Londonu, Andrej Lugovoj, takođe je od tada primio brojne počasti u Rusiji – iznenada je postao članom Parlamenta, od vlasnika private firme za bezbednost, i dodeljena mu državna odlikovanja – samo Bog zna za kakva dostignuća. Mislim da ovde imamo jasan obrazac. Tako, veoma sam uveren da je Putin jedina osoba u Rusiji koja bi za to bila zainteresovana, i koja bi mogla da naredi, ubistvo Borisa Njemcova.

*Kao bivši ministar energetike, da li ste upoznati sa prodajom Naftne industrije Srbiji Rusiji i šta možete reći o tom slučaju?

– Da. upoznat sam sa tim slučajem. Tender za prodaju o kojem se najpre govorilo otkazan je, i NIS je dat Gazprom Njeft-u za bagatelnu cenu za koju su mnogi u to vreme mislili d aje ispod tržišne cene (51 odsto kompanije prodato je za 400 miliona evra, dok su procene bile da je tržišna vrednost bila najmanje dva puta tolika). Prodaja je završena 2008. godine, u vreme uzavrele debate o nezavisnosti Kosova, i ja verujem da su ruske vlasti iskoristile priliku da ostvare svoje naftno-gasne interese u zamenu za podršku srpskoj vladi u vezi sa Kosovom.

*Da li su istiniti navodi da je tadašnja vlast u Srbiji praktično poklonila Rusiji svoju naftnu kompaniju?

– Meni to izgleda kao prilično jasan slučaj – prodaja nacionalne naftne kompanije bez tendera ispod tržišne cene, to se nikako ne može ekonomski opravdati. Pitanje je šta je Srbija dobila zauzvrat. Siguran sam da bi na otvorenom tenderu sa širokim međunarodnim učešćem bilo prikupljeno više novca za državu, a to bi doprinelo i umanjenju zavisnosti od Moskve.

*Kako vidite odnos srpskih i ruskih vlasti od smrti Zorana Đinđića, ubijenog premijera Srbije?

– Sve srpske vlade nakon tog perioda nalazile su se u teškoj poziciji – sa jedne strane, tu su bile očigledne prednosti evropskih i evroatlantskih integracija, a sa druge – rane od NATO bormbardovanja još uvek su bile sveže, a Zapad je pokrenuo i pitanje kosovske nezavisnosti. Sve to je očigledno zateglo odnose za Zapadom, i Putin je majstorski uleteo da ponudi alternative. Ipak, ako malo bolje pogledate, tu ni nema alternative. Putinov sistem vrti se oko ekstremne korupcije i ekstremne nejednakosti – obe zvanično na višem nivou kada se poredi sa devedesetim godina – i totalne kontrole nad društvom i ekonomijom od strane korumpiranih oligarha povezanih sa vladom. Građani nemaju svoju reč u takvom sistemu, nemaju uticaj na politiku, a njihov životni standard je, uglavnom, sasvim nizak. Isto važi za sve zemlje Evroazijske unije, koju bi Putin želeo da predstavi kao “alternativu” ujedinjenoj demokratskoj Evropi.

Da li srpski narod zaista želi da ide u tom smeru? Nisam siguran u to. Mislim da je to važno pitanje i da o njemu treba misliti dok gledamo putinovu ekipu kako se razigrala unaokolo, nagoveštavajući “alternative” integraciji Zapada.

*Da li verujete navodima da iza pokušaja državnog udara u Crnoj Gori stoje ruske vlasti?

– Iz onog što smo čuli od crnogorskih vlasti čini se da je to verodostojno objašnjenje. Rusi su sposobni za takve poduhvate i već su bili uhvaćeni u mešanju u politička pitanja postsovjetskih zemalja, na sličan način. Sama činjenica da su crnogorske vlasti javno optužile Rusiju za mešanje govori dovoljno za sebe – pretpostavljam da im nije bilo lako da izađu i iznesu takve tvrdnje. Nakon toga Putin će ih sigurno tretirati kao neprijatelje, uz sve što ide uz to. Dakle, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, ali ta verzija deluje kredibilno. Rusi rade takve stvari, a činjenica da je sekretar Nacionalnog saveta za bezbednost Patrušev pojurio u Beograd radi neuobičajene i iznenadne međunarodne posete, samo par dana nakon osujećene zavere, sugeriše da je sigurno nešto ozbiljno moralo da se dogodi da bi visoki politički i bezbednosti zvaničnici morali da ulete i razreše situaciju.

*Šta je interes Vladimira Putina na Balkanu?

– Putin ide tamo gde ga čeka prilika. Njegov krajnji cilj je da proširi svoju zonu uticaja. Na Balkanu za to postoji veliki potencijal, sa jakim proruskim sentimentom u Srbiji, Crnoj Gori, delovima Bosne, i vladama koje s vremena na vreme bivaju zavedene ekonomskim opcijama koje nude Rusi – svejedno da li je to keš ili dobra (kao što je slučaj NIS, o kojem smo već govorili), snabdevanje gasom, šta god. To, dakle, otvara povoljne mogućnosti za Putina da uskoči i napravi zbrku. Njegov cilj je, ponavljam, da proširi svoju zonu globalnog uticaja. Zapadni Balkan ima posebno važnu ulogu u tome – ovde imamo niz „graničnih“ zemalja koje još uvek nisu članice EU ili NATO, ali jesu zemlje kandidati ili vode razgovore o pridruživanju ili razmišljaju o bližim vezama, bilo sa EU ili NATO. Možete videti kako Putin hoće da predstavi jegov sistem kao alternativu liberalnom poretku Zapada. Za njega, bilo bi veliko dostignuće od globalnog značaja ako bi uspeo da ubedi neke od zemalja koje su odabrale integracije sa institucijama Zapada (EU, NATO), da promene mišljenje i okrenu se istoku. Ili, alternativno, da poremeti i konačno oslabi veze između Zapada i ovih „graničnih“ zemalja kandidata, da napravi od integracije Zapada konfliktno pitanje u unutrašnjoj politici ovih zemalja, da diskredituje celu ideju integracije sa Zapadom. On ima malo da ponudi kao alternativu – pogledajte samo njegovu Avroazijsku uniju potrešenu dubokim konfliktima, koja ne nudi bolji životni standard – ali kao destabilizator situacije Putin je uvek bio mnogo efikasniji nego kao kreator nečeg atraktivnog.

*U Srbiji se često može čuti da je zavisnost od ruskog gasa to što diktira odnose. Kako to komentarišete?

– I više od toga, po mom mišljenju. Ja često pozivam ljude u Evropi da ne precenjuju zavisnost od ruskog gasa, jer ovu temu često na veštački način „guraju“ različiti „prijatelji Putinovi“ u evropskim medijima – dok ti ljudi nastavljaju da jadikuju: „Oh, ukoliko se ne sprijateljimo sa Rusijom, smrznućemo se sledeće zime“. Niko se neće smrznuti. Srbija se, recimo, u najvećoj meri oslanja na ugalj, dok uveženi gas čini tek osamnaest odsto ukupne primarne energije, prema podacima Međunarodne agencija za energiju (http://www.iea.org/statistics/statisticssearch/report/?country=Serbia&product=balances). Naravno, to je i dalje mnogo, ali to nije nekakav katastrofičan broj koji bi, na kraju, naterao Vladu da da kleči pred stranom silom. Tu su i potencijalne alternative – recimo, nove gasne rute o kojima se govori za Balkan, koje bi mogle da zamene ruski gas – dok gasni potencijal iz Crnog mora u Rumuniji i Bugarskoj leži neiskorišćen.

Rekao bih, zato, ne morate da klečite unapred samo zbog toga što koristite nešto gasa iz Rusije, ili bilo kog drugog mesta. Recite to svojim političarima, ako bi pomislili da upotrebe pitanje zavisnosti od ruskog gasa kako bi opravdali pro-putinovske političke poteze. Zavisnost nije tako velika, to se može izvesti, postoje alternative. Ne treba precenjivati to kao faktor.

*Mislite li da dolazi novo doba u odnosu Rusije i Amerike, nakon dolaska Trampa na vlast?

Ja sam ubeđen da Tramp želi dogovor sa Putinom, u pokušaju da ga pridobije za saveznika i kako bi stavio tačku na vladajuće sukobe između SAD i Rusije, kao što je onaj oko Ukrajine. Izgleda kao da će se Tramp angažovati u više međunarodnih sukoba ili poteškoća – sa Kinom, Iranom, Mesikom, EU, navedimo samo nekoliko – a Putin je jedan od nekoliko centara moći sa kojima Tramp nije u neposrednom sukobu, s obzirom na najavljenu politiku (više sam o tome pisao ovde (https://www.martenscentre.eu/blog/art-trump-putin-deal). Dakle. postoje svi preduslovi za dogovor između dva lidera. Sve to se komplikuje zbog ogromnog pritiska koji Tramp trpi od američkih medija i establišmenta zbog njegovih ruskih veza, koje su već dovele do velikih gubitaka u Trampovom timu – posebno mislim na ostavku Majkla Flina, koji je imenovan kao mogući ključni strateški link između Putina i Trampa (on je izbačen jer je na neprikladan način obavljao telefonske pozive ni sa kim drugim do sa ruskim ambasadorom).

Moraćemo da sačekamo i vidimo dokle će dogurati istraga o vezama između Trampa i Rusije, kako bismo saznali kako će se njih dvojica slagati. Ipak, u svetu mnogih konflikta u koje bi Tramp mogao da se uplete, Putin – i pravljenje „dogovora“ sa njim – samo je jedno od „preimućstava“ (ili “aduta” ili “opcija” malo slobodnije) koja Tramp trenutno drži; nasuprot tome, Tramp nema ništa protiv Putina i očigledno ne vidi problem u onome što Putin čini. To je najveći objektivni faktor koji navodi Trampa da pronađe dogovor sa Putinom. Ako bi se to dogodilo, Putinove ruke u postsovjetskom prostoru, čak i u Istočnoj Evropi, našle bi se potpuno odrešene – i Moskva bi poletela u ovaj novi prostor mogućnosti da proširi svoj uticaj.

Preveo: Matja Stojanović