„Svet bi i dalje dolazio na Kalemegdan da ‘diše’ istoriju i svež vazduh“: Vlahović, Đelić i Veselinov o tome kako bi danas izgledala Srbija da je Zoran Đinđić živ

Naš prvi demokratski premijer ubijen je na današnji dan 2003. u atentatu ispred zgrade srpske Vlade, a ciljevi koje je zacrtao – moderna Srbija kao ravnopravni deo sveta koja je srušila most sa katastrofalnom prošlošću, Srbija u kojoj će sve institucije i sudije biti zavisni od zakona, a ne od političara i kriminala, Srbija koja će se takmičiti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, da naša deca i unuci imaju svoju budućnost ovde kako je ne bi tražili u drugim zemljama…, nažalost, nisu ostvareni.

Kako bi danas izgledala Srbija da je Zoran Đinđić živ, za Danas komentarišu njegovi nekadašnji saradnici u prvoj demokratskoj Vladi.

Prema rečima Aleksandra Vlahovića, koji je bio ministar za privredu i privatizaciju od 2001. do marta 2004, naša realnost bi u svakom smislu, posebno u onom vrednosnom, bila sasvim drugačija.

– Da je Zoran ostao živ i da je imao prilike da bude predsednik Vlade u još jednom mandatu, verujem da bi Srbija, najkasnije zajedno sa Hrvatskom, postala punopravni član EU. To znači da bi životni standard našeg stanovništva bio na značajno višem nivou, a siguran sam da bi po tom parametru dostigli zemlje Centralne Evrope, a većinu i prestigli – kaže Vlahović, koji je danas predsednik Saveza ekonomista Srbije.

– Reforme koje je sprovodila njegova Vlada, ostavile su dubok trag i za samo dve godine trasiran je put efikasne ekonomske tranzicije naše zemlje. Na žalost, mnoga dobra dostignuća, poput napretka u reformi javnih preduzeća, unapređenja privrednog ambijenta, izgradnje nezavisnih institucija, poništila je već sledeća vlada, formirana nakon izbora, decembra 2003. godine. Siguran sam da bi bilo pronađeno kompromisno rešenje za problem Kosova i Metohije i da bi Srbija nastavila da se ubrzano razvija kao respektabilni član evropske zajednice. Verujem da bi stanje u društvu bilo mnogo povoljnije, te da bi u vrednosnom smislu Srbija drugačije izgledala. Obrazovanje, zdravstvo i kultura bi bili na vrhu lestvice državnih prioriteta – ističe Vlahović.

Božidar Đelić je od januara 2001. u vladi premijera Zorana Đinđića bio ministar finansija, kasnije i potpredsednik vlade i glavni pregovarač za ulazak Srbije u Evropsku uniju.

– Sigurno bi bilo mnogo bolje po svim merilima da je Đinđić danas živ – ističe Đelić, koji je od 2014. u Francuskoj, u rukovodećem timu investicione banke Lazard u Parizu.

Dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Dragan Veselinov, bio je ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Đinđićevoj vladi, i nekoliko meseci u narednoj koju je vodio Zoran Živković (do 1. jula 2003. kada je podneo ostavku), i kako ocenjuje za naš list, Srbija bi izgledala hiljadu puta bolja od sadašnje.

– Da je Đinđić živ, Srbija bi bila EU. Ne bi mučila Crnu Goru. Kosovsko pitanje bi rešila svojom i međunarodnom zaštitom srpske manjine. Vojvodina bi povratila svoja ovlašćenja i pravo na zakone. Dodik u BiH ne bi ni prišao vlasti sa obnovom separatizma. Niko se ne bi bojao Beograda – smatra Veselinov.

– Putin u Moskvi bi bio naš prijatelj jedino ako bi nastavio da peva „Bluberry Hill“ i ponovo pozove Pola Mekartnija da svira na Crvenom trgu. A kriminal u Srbiji ne bi imao Oskara već stvarnog predsednika. I ne bi država sa popovima ispred železničke stanice podigla spomenik nepismenom Stevanu Nemanji koji u rukama drži hilandarsku hrisovulju – a ne može da je pročita. Vozovi bi nas odande i dalje nosili u svet, a svet bi i dalje dolazio na Kalemegdan da „diše“ istoriju i svež vazduh – kaže Veselinov, koji je nakon penzionisanja počasni profesor koledža Svetog Antonija i Londonskog univerziteta.

Igor Božić, dugogodišnji novinar u nezavisnim medijima, danas programski direktor Televizije N1, kaže da mu je teško da zamisli šta bi se desilo da Zorana Đinđića nisu ubili i kako bi u tom slučaju izgledala Srbija.

– Iz perspektive 2003. i načinom na koji je Đinđić zakoračio u izvršnu vlast, delovalo je da bi se stvari dovele u demokratsku perspektivu. On je imao taj potencijal samo je pitanje da li je imao snagu da taj potencijal i održi. Možda, ali samo možda bismo bili deo EU, kao što su to uspeli neki susedi i istočno i zapadno od Srbije. Đinđić je imao viziju Srbije u Evropi, ali je veliko pitanje da li je građanstvo delilo taj njegov pogled – kaže Božić.

Đinđić se Srbiji dogodio u poslednjem trenutku, napominje on, ali Srbija nije imala svest da je propustila možda svoju poslednju šansu da odredi svoj pravac i put.

– Đinđić je žrtva onih koji su Srbijom vladali pre njega i koji su ostavljali svoje krvave tragove tokom devedestih, a poslednju lokvu su ostavili u dvorištu Vlade Srbije. Posle ubistva prvog demokratski izabranog premijera usledile su godine inercije, a zatim i konfuzije kojim pravcem treba da se ide – kaže Božić.

– Đinđić nije bio miljenik medija i to je činjenica. Iako su ga kritikovali oni koji su pomislili da ulazimo u demokratsko društvo, bilo je i onih medija koji su, ispostaviće se, imali ozbiljnu ulogu u zaveri. Đinđić je, moj je utisak, razumeo kritike jer je znao kako funkcionišu mediji u razvijenim zemljama. On nije pokušavao da, za vreme tog njegovog kratkog mandata, stavi medije pod kontrolu, ali je želeo da objasni svoju viziju i oni koji su bili spremni imali su priliku da je čuju – ističe jedan od naših najistaknutijih novinara.

Iz ove perspektive pokušaj uticaja na medije Đinđićeve Vlade, kako objašnjava, bio je „mačiji kašalj“.

– Đinđić nije tražio pohvale i propagandu. Svi koji se sećaju tog vremena znaju da je on bio dostupan za svako pitanje. Pristajao je na intervjue, duele, suočavao se sa svima na javnoj sceni i uvek izlazio kao pobednik. Igrao je fer, mada je bio pritisnut udarcima iz same državne bezbednosti. Da li je mogao da izađe kao pobednik u toj igri normalizacije Srbije?

Novinari bi svakako voleli da jeste. Ne treba zaboraviti ni s kojim stilom je komunicirao s novinarima. Primer koji pamte skupštinski izveštači jeste kada je na jednoj sednici doneo diktafone i poklonio ih svima koji su tog dana izveštavali iz parlamenta. Pravo blago u siromašnim devedesetim godinama prošlog veka. Kada su ga pitali zašto, rekao je: „Da me ne biste u tom zapisivanju u notese pogrešno citirali“, uz naravno neizostavni osmeh – seća se Igor Božić.