Rada Trajković: Vlast dehumanizuje građane

Ovo je zaista vrlo težak period za sve nas, a to govorim kao čovek koji je preživeo razna vanredna stanja i situacije i nikada nje posustao duhom i idejama. Bombardovanje SR Jugoslavije sam provela u Kliničkom centru Prištine primajući ranjene, ali mi je sada mnogo teže jer na pasivan način slušam agresivne poruke i informacije. To psihički ubija – kaže za Danas Rada Trajković, lekarka i aktivistkinja.

* Da li biste pasivno posmatranje zamenili aktivnim učešćem u suzbijanju virusa, ukoliko bi vas vlasti Srbije, odnosno Kosova pozvale da pomognete kao lekar?

– Odmah bih se odazvala, bez obzira na sve. Bojim se da mene neće, jer bih vrlo javno govorila o propustima. Bojim se da su institucije, posebno na Kosovu, ostavljene nekim mladim, vrlo neodgovornim ljudima. Uvek sam volela da se bavim politikom i uvek su me isterivali, ali ja sam kao lekar uvek imala gde da se vratim. To niko nije mogao da mi uzme i uvek sam bila spremna da uradim kako mislim da je dobro i legitimno.

 * Kako kao lekar ocenjujete preduzete mere protiv virusa u Srbiji?

– To je jedna dehumanizacija sopstvenih građana. Nažalost, možemo da čujemo samo ono što odgovara vlastima u Srbiji. Očigledno je da vlast pokušava da oduzme od građana što više sloboda da bi na taj način sakrila ne samo svoju nekompetentnost nego i jednu potpunu neorganizovanost i odnos prema sopstvenim građanima. Svakodnevno smo izloženi agresivnom ponašanju predsednika države, koji dok govori ima svoje faze euforije i depresije. Naš predsednik je uzeo monopol i nad lekarima i nad ekonomistima i organima bezbednosti i predstavlja kao čovek koji sve zna. Međutim, to je jedno potpuno zamajavanje javnosti sa poluinformacijama i poluistinama i što je najopasnije polustručnim izjavama koje mogu da budu mnogo štetnije nego što su od neke koristi. I taj monopol nad svim znanjem – ubija. Na Kosovu, međutim, imate isto tako potpuno nestvarnu političku elitu koja vodi jedan međusobni rat u smislu šta treba da se radi protiv virusa, dovodeći narod u zabunu i zabludu, a sve pokušavajući da pobede u jednoj teškoj političkoj borbi. Na Kosovu borba makar postoji, a u Srbiji opozicije kao da nema.

 * Zar vam se ne čini da se i Srbija ponaša poput drugih zemalja, od zatvaranja granica, do uvođenja drastičnih mera zarad zaštite stanovnika?

– Tačno je da i druge zemlje daju razna ograničenja, ali život mora da teče. Virus je nevidljivi neprijatelj. Hajde da poštujemo sve one propise koje je spreman da prihvati svaki građanin, da ne izlazimo, da izbegavamo bliske susrete i poštujemo jasne poruke o održavanju higijene. Ali šta znači zabraniti penzionerima da odu do apoteke i uzmu lek? Šta znači voditi ih od četiri do sedam ujutru u prodavnice, poput Jevreja koji su imali termine za šetnju? Niti ti penzioneri imaju organizovan prevoz, niti znaju koliko je to daleko od njih. To je ogromna količina nespremnosti vlasti za ono što nas je snašlo, iako ne verujem da nisu imali informacije šta će se desiti .

* O kakvoj nespremnosti konkretno govorite?

– Svakodnevno nam se poručuje – nosite maske, a stanovništvo još ne može da ih pronađe. Gde su te maske, da li ih preprodaju? Zašto ih nema, a istovremeno slušamo kako mi pomažemo svima u regionu, a izgleda ne možemo sami sebi da pomognemo. Bojim se da će u jednom trenutku, zbog nesnalažljivosti ove vlasti, eskalirati nezadovoljstvo među građanima.

* Zašto zamerate predsedniku što brine o penzionerima, pozivajući da ostanu u kućama i sačuvaju tako sopstveni život. Zar to nije najsigurnija odbrana od virusa?

– Tek je to licemerno prenemaganje i ubijanje volje za životom penzionera. Penzioneri nisu debili. Mnogi od njih su završili visoke škole, nisu kupovali diplome i mogu i sada mnogo svojim znanjem da pomognu kako u ekonomiji, tako u zdravstvu, nauci, a ne da sede zatvoreni u kućama i slušaju mentalno trovanje sa malih ekrana. Ne zna se ko nas više truje, da li predsednik, ili njegovi analitičari. Zbog svega toga se osećam tako bedno i poniženo, da mi nisu dovoljna ni tri psihijatra. Neka nam je bog u pomoći, jer izgleda da jedino on može da nam pomogne.

* Poštujete li vi ipak propisane mere zaštite?

– Ja najviše volim slobodu i nikada nisam spremna da išta podredim slobodi. Živ sam čovek. Odavno sam navikla da se vrlo malo krećem vani i da dan organizujem unutar kuće. Već dugo me prijatelji nagovaraju da napišem memoare. I vladika Artemije me terao da se ispovedim, a ja sam mu odgovarala da je Crkva najveća obavešajna služba i da nisam spremna da slažem. Priznala sam mu da sam na liturgije dolazila petnaest minuta pred kraj da se pričestim, jer mi je bilo dosadno da stojim dva sata. Sada u toku dana nešto napišem, otkucam neki deo svog života i pravim sopstvenu analitiku  onoga što se dešava u društvu. Osim toga mnogo volim da čistim kuću i uvek nađem neki ćošak da ga ponovo sredim.

* Da li su vaša deca zabrinuta za vas i vaše zdravlje?

– Ne, oni znaju da ja uvek pobeđujem.