Vlast ima ozbiljnog protivnika

Prvi put u poslednjih deset godina vlast Aleksandra Vučića i Ivice Dačića ima ozbiljnog izbornog protivnika, sve iako su oni kampanju počeli rutinski premoćno, kao da taj protivnik i dalje ne postoji.

Prikupljene su overene izjave podrške za kandidatske liste SNS i SPS, višestruko veći od 10.000 potrebnih, i to u pravom „blic krigu“. Partijska vojska podrške marširala je kod overitelja i notara uprkos državnom prazniku, ili baš zahvaljujući njemu, jer ljudi kako nisu radili na Sretenje, tako su imali vremena da odu do stranke, odbora ili mesne zajednice.

I sam Vučić se pojavio uveče u gužvi na potpisivanju, i to prvo u Zemunu, što bi se moglo uzeti i kao formalni početak njegove predsedničke kampanje, mada kandidatura nije još zvanična.

Stvaranje atmosfere trijumfa odrađeno je kao i svih ranijih izbora do savršenstva – lista SNS pod nazivom „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ predata u ultrakratkom roku, imaće poziciju broj jedan na glasačkom listiću za Narodnu skupštinu, kao i na onom drugom za parlament Beograda.

Socijalisti standardno na poziciji broj 2, sa nazivom „Ivica Dačić, premijer Srbije, Toma Fila gradonačelnik Beograda“. Njihov koalicioni partner Dragan Marković Palma prethodno je upriličio slavljenje slave Sretenje, gde je iznad kolača i sveće uputio molitvu-slogan „Daj Bože, da Dačić bude premijer“.

A u slavu stare višestranačke scene kakva u Srbiji više ne postoji, liste za parlament predali su i Savez vojvođanskih Mađara i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja.

Peta je međutim, bila opoziciona koalicija Ujedinjena Srbija – oni će se potruditi da i gradsku listu predaju tako da i na tom listiću budu pod brojem pet.

Zašto Vučić i Dačić u toj koaliciji imaju zaista ozbiljnog protivnika?

Prvo, nije reč o labavom građanskom udruženju, nego o stranačkoj koaliciji, sa partijama gde nisu osporeni vođstvo i članstvo, kao što je bio slučaj sa dugotrajnim raspadom Demokratske stranke od 2012, zaključeno sa 2018.

Jasan partijski nastup se vrlo teško nalazi na opozicionoj sceni Srbije.

U poslednjem trenutku pred izbore na primer Boško Obradović postaje monarhista i ulazi u koaliciju sa Žikom Gojkovićem. Lider DSS Miloš Jovanović posle neuspeha sa Metlom 2020. srlja u još veći podržavajući za gradonačelnika Vojislava Mihailovića, upamćenog iz vremena dok je SPO vladao i „harao“ Beogradom.

Niko ne zna kada i gde je Nebojša Zelenović održao te opozicione predizbore koje je toliko najavljivao, niti kada nastupa kao stranka ZZS, a kada kao Građanska platforma Akcija.

Nezavisni kandidat Srđan Škoro odbacuje partije kao nešto što ne ide uz demokratiju u Srbiji, što je zagovaranje titoističkog oblik vladanja. I tako dalje.

Koalicija Ujedinjena Srbija dalje, jeste jasno stranački organizovana ali nije time zakovana. US ostavlja prostor za eventualnu podršku građanske javnosti, ali na dovoljnoj distanci, kako je ne bi razočarane javne ličnosti survale u politički ambis, kao što su Sašu Jankovića i DS, na izborima 2017. i posle njih.

Tako je jedan broj uglednih ličnosti građanske javnosti potpisao sa partijama US (izuzev Jeremićeve), ali i drugima, dokument o odgovornosti, tačnije pakt o nenapadanju u opoziciji.

Tumači se da je svrha tog potpisivanja da se napravi primirije ne toliko između uglednih ličnosti i opozicionih stranaka dok traje kampanja, već da se pripremi teren da se kandidatura Borisa Tadića za treći predsednički mandat ne dočeka na nož, piše Demostat.

Sam Tadić, koji će verovatno biti kandidat starog dela DS, odnosno Socijaldemokratske stranke i Nove, međutim, odmah se potrudio da pobije ovo tumačenje. Ni tri sada od potpisivanja dokumenta, objavljena je Tadićeva pisana izjava u kojoj oštro odgovara Vladeti Jankoviću, gradonačelničkom kandidatu US, objašnjavajući šta je napadanje unutar opozicije, a šta „napad na demokratiju“.

Treći razlog je što koalicija Ujedinjena Srbija ima najozbiljinijeg predsedničkog kandidata i to partijskog, koji je u isto vreme i građanski (proevropski), ali i patriotski – Zdravka Ponoša.

Odluka Vučića da se na skupljanju potpisa pojavi prvo baš u Zemunu, gde je baza Srba Krajišnika, a Ponoš je Srbin iz Knina, tiha je potvrda da to jeste tako.

Ponoš je od 2. februara, kada je objavljeno da će biti kandidat za predsednika US, dok je Marinike Tepić, kandidatkinje za premijera, a Vladeta Janković za gradonačelnika Beograda, praktično vodio izdvojenu samostalnu kampanju.

I Tadić, i zeleno-leva koalicija Moramo (Nebojša Zelenović, Dobrica Veseilnović i Aleksandar Jovanović Ćuta), odložili su odluku o kandidatu, praktično čekajući da vide kakav će odziv imati Ponoš.

Ponoševi nastupi – uglavnom televizijska gostovanja i putovanje i obilazak Prizrena na Sretenje – deluju spontano i bez unapred pripremljenih veštačkih odgovora. Veštačkih, kao kada je Vojislav Koštunica 2000. na pitanje o saradnji sa Haškim tribunalom ponavljao kako mu je to „deveta rupa na svirali“, a Tomislav Nikolić 2012. da će Ustavni sud odlučivati o dotadašnjim briselskim sporazumima (takozvana Borkova pahuljica, fusnota za predstavljanje Kosova na regionalnim skupovima).

Takođe, Ponoševi nastupi su veoma drugačiji od Vučićevih koji uvek u odgovorima daje oprečne neodređenosti, kako bi se takvim porukama pokrilo što šire biračko telo.

Na primer, na direktno novinarsko pitanje šta misli o Ratku Mladiću, Ponoš je direktno odgovorio da ceni njegovo oficirsku veštinu, kao što je i na pitanje o zločinu u Srebrenici jasno odgovorio da zastupa stav kao i u deklaraciji Narodne skupštine. Deklaracija je podsetimo, usvojena 2010. i u njoj se ne pominje reč genocid, ali se potvrđuje da je za Srbiju to zločin shodno presudama međunarodnih sudova.

Prema javnim reagovanjima, na primer i Vesne Pešić, političke aktivistkinje i bivše predsednice jedne antimiloševićeske stranke, Ponoš za sada ne odbija glasače koji se ne slažu sa svim njegovim stavovima, što znači da mu je put rasta podrške otvoren.