Šta vlast pokušava savetodavnim referendumom?

Vlast na trenutnu krizu koja se u Srbiji od pada nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra širi kroz sve sfere društva do sada nije imala adekvatan odgovor. Opšte nezadovoljstvo koje je zavladalo među građanima nakon tragedije već više od dva meseca ne jenjava, a funkcioneri vlasti nedeljama istupaju sa izjavama koje nikako nisu uspele da okrenu situaciju u njihovu korist.

Od inicijalne izjave predstavnika vlasti da samo nadstrešnica nije rekonstruisana koja je demantovana od strane građana samo nekoliko sati kasnije, preko izjava u kojima se targetiraju studenti i etiketiraju kao strani plaćenici i izjava da su deca mlada od 18 godina državno vlasništvo, do izjave predsednika Vlade Miloša Vučevića da ne može ništa da stane zbog 15 izgubljenih života, vlast je na sebe ovim nekarakteristično nespretnim izjavama navukla gnev građana.

Garnitura na vlasti se i ranije susretala sa protestima, koji su u svom samom početku bili daleko masovniji poput protesta „Srbija protiv nasilja“ ili „1 od 5 miliona“ te je razvila brojne mehanizme kojima je takve akcije građana uspešno dovodila do apsurda. Međutim, nakon tragedije u Novom Sadu, demonstracije su poprimile format sa kojim se vlast do sada nije susretala.

Za razliku od ranijih slučajeva, ovi protesti od samog početka počivaju na gotovo svakodnevnim disperzivnim akcijama petnaestominutnih blokada, a ne na masovnim okupljanjima koja se održavaju u određenom vremenskom intervalu. Takođe, formulacija zahteva u ovom slučaju je bila daleko bolja od nekih ranijih, gde se sada traže akcije vlasti koje zapravo imaju ozbiljne političke posledice, poput razrešenja funkcije premijera i formiranja prelazne vlade.

Možda i najvažniji faktor u svemu je to što na čelu ovih protesta nisu politički akteri već studenti koji uživaju daleko veću podršku građana Srbije i na koje se već dobro poznati narativ vlasti o „onim prošlim“ ne odnosi. Studenti su jasno poručili predsedniku Vučiću i ostalim funkcionerima vlasti da iz blokada neće izaći dok svi zahtevi ne budu ispunjeni, a na svaki njihov kontrargument imali spreman odgovor.

Vlast se našla u poziciji u kojoj do sada nije bila, a činjenica da rušenje nadstrešnice na železničkoj stanici koju su oni rekonstruisali predstavlja udar na imidž graditelja i modernizatora koji su pažljivo gradili je i više nego očigledna. Postavlja se pitanje da li su se naprednjaci nakon višemesečnog lutanja za odgovorom na krizu „vratili u sedlo“ i odlučili da vaninstitucijalnu borbu vrate u institucije u kojima imaju sve poluge moći.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za Danas d abi ovo mogao biti pokušaj vraćanja borbe u sferu institucija da one zapravo postoje, a da smaa institucija Narodne skupštine ne postoji od dana kada je Brnabić u svojstvu predsedavajuće prekršila Ustav.

– Narodna skupštine Srbije ne postojeod kako je Ana Brnabić iz funkcije predsedavajućeg izvršila državni udar i poništila Skupštinu kao najviše zakonodavno i predsatvičko telo zakonodavne grane vlasti – kaže naš sagovornik, podsećjući na kontraverzno izglasavanje rebalansa budžeta za 2025. godinu sa još preko 50 tačaka dnevnog reda bez rasprave.

Milivojević poručuje da je mnogo bitnije pitanje kako opozicija do sada nije konstatovala da od tog dana Skupština kao takva postoji i da je njihova uloga narodnih poslanika na taj način od strane predsednice Skupštine obesmišljena.

– Mi dan za danom slušamo neko imputiranje studentima, raznoraznim stranim neprijateljima kako žele da sruše zemlju, kako vode hibridni rat, pripremaju obojene revolucije, kako hoće da izvrše državni udar. Pa govore da oni hoće da ruše državu time što ruši vlast, jer ova država bez ove vlasti ne može da postoji. A istovremeno imamo činjenicu da državni udar može da se izvede jedino iz institucija vlasti. Državni uar nigde u svetu ne može da izvede opozicija. To je nešto drugo o čemu oni govore. Državni udar je izveden onog trenutka kada je Ana Brnabić poništila Narodnu skupštinu – kaže on.

Naš sagovrnik dodaje da ovaj referendum niko nije tražio, a da celu situaciju dodatno apsurdnom čini činjenica da su poslanici vlasti ovim, prema rečima Brnabić i Jovanova, podržali inicijativu opozicije koju opozicija nije ni pokrenula, a čini se da i ne namerava da to učini.

On ocenjuje da je nastup Brnabić na konferenciji i ceo narativ oko savetodavnog referenduma jedan igrokaz kom smo mi samo prisutvovali, a tokom kog se vlast, ističući piredsednika Vučića, Brnabić i poslanika Milenka Jovanova, „dobro zabavili“, a da je izostanak reakcija opozicije zapravo najveći problem.

– Da institucije kao takve postoje, ovo bi svakako mogao da bude pokušaj vraćanja borbe u institucije – poručuje Milivojević.

On dodaje da je pored oktroisanog budžeta imala i brojne druge propuste u radu i da nije prvi put da je došlo do zaobilaženja zakonskih okvira. On podseća da su inicijative opozicije o zabrani rudarenja litijuma i razrešenju premijera Vučevića morale biti na dnevnom redu kako to zakon i nalaže, budući da su ispoštovale sve zakonske norme, te da obesmišljavanje ove institucije nije novina već da je onakvim načinom usvajanja budžeta samo dostiglo svoj vrhunac.

– Ja sad pitam opoziciju, zašto tri meseca ćuti da mi Narodnu skupštinu nemamo? – zaključuje Milivojević.