Mićunović: Vlast se može dobiti samo na izborima ili revolucijom

Dok sam bio predsednik stranke, prve četiri ratne godine, bilo je oštrih debata o tekućoj politici, neki su i napuštali stranku, ali niko nije isključen niti neki odbor raspušten. Smatram da se stepen demokratičnosti meri stepenom prava i slobode manjine da se izrazi – kaže za Danas Dragoljub Mićunović, poslanik i prvi predsednik Demokratske stranke, odgovarajući na naše pitanje da li u svojoj dugogodišnjoj karijeri pamti situaciju u kojoj se omladina DS ograđuje od postupaka rukovodstva.

I u kojoj većina poslanika ne deli stavove tog istog rukovodstva o bojkotu.

* Da li je to Demokratska stranka na putu da se pretvori u nešto suprotno demokratiji?

– Ako bi se to dogodilo, to onda ne bi bila Demokratska stranka. Nadam se da se to neće dogoditi, jer to članstvo ne bi dozvolilo.

* Da li ste očekivali nešto oštriju reakciju rukovodstva DS nakon što vas je lider Dveri Boško Obradović izvređao na društvenim mrežama nazivajući vas lažnim disidentom i Vučićevim saradnikom? I da li je prava mera odgovora Dverima bila da DS izađe iz Saveza za Srbiju, što su tražili neki poslanici vaše stranke?

– Naravno da jesam, kao i Saveza za Srbiju, koji ako se ne varam u većini čine bivši funkcioneri DS. Mene ne interesuje politički huligan, antievropljanin Boško Obradović, koji pokušava da u naš politički život unese tabloidno prostaštvo. Uvek je bilo onih koji hoće da budu nešto, vređajući one koji su neko. Jednom mi je Ivo Andrić dao savet: kad za tobom hoće da prospu prljavu vodu, ne osvrći se, može te poprskati. Niti sam do sada niti ću ikad sa njim razgovarati jer smo dva sveta. U politici mene interesuju ideje i programi, a njega blaćenje ličnosti. To je razlika između demokratskog liberalizma i musolinijevskog fašizma, prvi pokreće interes opšteg dobra i humanizma, a drugog mržnja i žudnja za moći.

* A sva ova medijska buka podignuta je zbog vaše rečenice da je bojkot besmislen od početka do kraja. Zašto tvrdite da bojkot ima opasnu crtu?

– To sam rekao i pre godinu dana i kasnije više puta. Govorio sam i na Glavnom odboru stranke i protiv ulaska u Savez za Srbiju sa Dverima, nije bilo neke reakcije. Sada odjednom, na izjavu u Blicu stiže iz Dveri ova „tabloidna žuč“. Zašto sad, videćemo uskoro. Protiv bojkota sam iz dva razloga: prvi iskustveni, jer u ovih 30 godina pokazao se neuspešnim i pogrešnim. Drugi razlog je međunarodno-politički. Skoro sve članice OUN prihvatile su reprezentativnu demokratiju kao ustavni poredak. Slobodnim i kontrolisanim izborima vlast se osvaja ili gubi. Postoje međunarodna i unutrašnja kontrola. Ne možete na takmičenjima pobediti ako ne učestvujete! Doduše, može se pobediti i revolucijom, a za to su potrebne i ogromne mase i oružje, a i neka međunarodna podrška. Tu varijantu do sada niko nije zastupao.

* Ima raznih glasova da bi se mnogi pripadnici stranaka koje su sada najavile bojkot možda mogli ipak pojaviti na izborima u liku „grupe građana“, naročito na lokalnim izborima. Da li je i smanjenje cenzusa na tri odsto povezano sa tim?

– Ne znam, ove „ultimativne“ pretnje omladine pokreta „1 od 5 miliona“ unele su izvesnu zabunu.

* Šta očekujete u daljoj budućnosti Demokratske stranke?

– Nije joj lako, ona ima dosta i unutrašnjih i spoljnih protivnika. Ali, jednom sam u spisu „Prijateljima demokratije“ napisao da demokratija nije propadala zato što je imala suviše neprijatelja, već zato što u datom trenutku nije imala dovoljno prijatelja. Smatram da je danas veoma važno da opstane kao samostalni stožer demokratskog proevropskog opredeljenja, da iz taktičkih kalkulacija ne gubi svoj suverenitet utapajući se u nešto što joj ugrožava demokratsku supstancu. Nadam se da će smoći snage da otvori unutrašnji dijalog o svom daljem putu, da će se odupreti maniru da se svaki demokrata koji ne misli kao rukovodstvo tabloidno proglasi otpadnikom i izdajnikom.

* Šta je rešenje?

– Dijalog i okupljanje su organska hrana demokratije, ko to nije shvatio zalutao je u Demokratsku stranku. Trideset godina jedine stranke u Srbiji, koja je je bila parlamentarna neprekidno od svog postojanja trebalo bi da opstane kao značajna politička ustanova kao „škola demokratije“, a da ne postane „trgovinsko preduzeće mešovite robe“. Konkretna opasnost je: distanciranje od prvobitnih članova koji su izgradili njenu prošlost, kao i raspuštanje omladine koja je njena budućnost. Ne sme dozvoliti da ostane i bez prošlosti i bez budućnosti.