Volfgang Petrič za Danas: Rambuje je bila poslednja prilika da Kosovo ostane u granicama Srbije

On kaže da je rat nije rešenje i da kao diplomata veruje u moć reči, no, kaže, „svi smo propali i propustili smo priliku da Rambujeom zatvorimo ratom razorene 1990-e“.

Petrič kaže da su obe strane znale kako će mirovni sporazum izgledati – visok stepen autonomije za Kosovo, ali ne i nezavisnost, povlačenje jugoslovenske vojske – osim kontingenta za obezbeđenje državne granice i raspuštanje (OVK). Da bi se garantovala bezbednost i sproveo sporazum, objašnjava on, predložene su mirovne snage koje predvode NATO/UN.

Petrič je ubeđenja da bi to bila najbolja poslednja šansa za Srbiju da zadrži Kosovo unutar svojih granica i da izbegne NATO intervenciju.

Razlog Miloševićevog neprihvatanja mirovnog rešenja Petrič kaže da „očigledno ne zna“. Možda je, kaže Volfgang Petrič, Milošević spekulisao odbijajući da potpiše, možda bi „NATO poslao neke avione, bacio nekoliko bombi i onda stao. Nije se tako desilo“, kaže.

Kako Petrič naglašava, trajan mir se može postići samo kada se ponovo uspostavi duh kompromisa u odnosima između država.

* Kako je nastao Rambuje? Sa ove vremenske distance, kako vam sada izgleda taj događaj?

Rambuje je bio krajnja tačka višemesečne takozvane šatl diplomatije koju smo Kristofer Hil za SAD i ja za EU preduzeli između Beograda i Prištine. Izneli smo predlog mirovnog plana – takozvani privremeni sporazum – i tražili od dve strane – (Slobodan, predsednik Savezne Republike Jugoslavije) Miloševića i (Ibrahim, prvi predsednik Kosova) Rugove i njihovih savetnika – da nam daju pisane komentare kako bismo ih mogli ugraditi u naš predlog.

Pre nego što smo ih pozvali u Rambuje, već smo bili u petoj ili šestoj verziji. To znači da su i pre početka mirovnih pregovora u Francuskoj obe strane znale kako će mirovni sporazum izgledati: visok stepen autonomije za Kosovo, ali ne i nezavisnost. Povlačenje jugoslovenske vojske – osim kontingenta za obezbeđenje državne granice. Raspuštanje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Da bi se garantovala bezbednost i sproveo sporazum, predložene su mirovne snage koje predvode NATO/UN (ono što je sada KFOR). Uzor je bio Dejton koji je potpisao Milošević. Tako da smo pretpostavili da bi to bilo prihvatljivo za Beograd.

Kako mi to izgleda 25 godina kasnije? Čvrsto verujem da bi to bila najbolja poslednja šansa za Srbiju da zadrži Kosovo unutar svojih granica i da izbegne NATO intervenciju. Rat i hiljade mrtvih iz temelja su promenili celu situaciju i oslabili pregovaračku poziciju Beograda.

Morala je da prihvati potpuno povlačenje svojih snaga sa Kosova i učinila je izglede za nezavisno Kosovo realnijim u očima međunarodne zajednice. Potpredsednik u Miloševićevoj vladi Vuk Drašković (predsednik Srpskog pokreta obnove) je na pitanje zbog čega najviše žali što je bio u vladi rekao: „Da nismo potpisali Rambuje.“ Realna procena – ali mnogo godina prekasno.

* Zašto Slobodan Milošević nije prihvatio nijedno rešenje koje mu je ponuđeno?

Možemo samo da nagađamo, jer nam je jugoslovenski pregovarački tim, mnogo iskusniji i sa odličnim stručnjacima nego kosovski, poslednjeg dana Rambujea poslao pismo u kojem je izneo postignute rezultate, ceneći dosadašnje rezultate, videvši i civilni i vojni deo sporazuma, i nagovestivši da su spremni da nastave i da zatvore pregovore posle pauze od dve nedelje. Citiram iz ovog pisma, koje je potpisao šef delegacije, profesor Ratko Marković: „SRJ je pristala da razgovara o obimu i karakteru međunarodnog prisustva na Kosmetu radi sprovođenja sporazuma koji će biti prihvaćen u Rambujeu.“ Jasno je da nema eksplicitnog odbijanja vojnog dela sporazuma iz Rambujea:…obim i karakter međunarodnog prisustva…

Postavlja se pitanje ko je preglasao jugoslovensku delegaciju. E, pa pretpostavljate šta se na kraju dogodilo u Belom dvoru…

* O pretnjama da će NATO bombardovati Jugoslaviju razgovaralo se 1998. godine, o tome je govorila Medlin Olbrajt, bivša državna sekretarka Sjedinjenih Američkih Država. Da li je neko tada pretnje shvatio ozbiljno, a ako nije – zašto?

Od oktobra 1998. postojao je takozvani nalog za aktiviranje NATO-a, poslednji korak pre stvarne vojne intervencije. Nekoliko ambasada je evakuisalo svoje kancelarije i napustilo Beograd. Ubrzo su se vratili jer je Milošević povukao deo svojih snaga sa Kosova i dozvolio Verifikacionoj misiji OEBS-a da uđe na Kosovo. Dakle, bila je vrlo ozbiljna situacija već krajem 1998. godine. Ali nakon kratkog perioda zatišja, sukob je nastavljen i okončan tek u Račku sredinom januara 1999. godine, gde su specijalne snage ubile 45 civila. Ovaj masakr je promenio igru. SAD su htele da odmah pošalju svoje vazduhoplovstvo, ali smo mi Evropljani insistirali da je sada vreme da pozovemo obe strane da započnu ozbiljne pregovore, na osnovu privremenog sporazuma koji su obe strane poznavale već mnogo meseci. Rambuje je zaista bio više od političke volje da se pronađe kompromisno rešenje.

* Po vašem mišljenju, zašto Milošević nije prihvatio model Dejtona iz 1995 – da se OVK razoruža, da se srpska vojska povuče sa Kosova i da dođu mirovne snage?

Očigledno, ne znam pravi razlog. Ali možda je Milošević spekulisao odbijajući da potpiše, možda bi NATO poslao neke avione, bacio nekoliko bombi i onda stao. Nije se desilo. Ne shvatajući ozbiljno SAD – koje su upravo doživele „unipolarni trenutak“ globalne dominacije – bila je teška greška. Moj ruski kolega Boris Majorskij i ja – više puta smo upozoravali savetnike oko Miloševića da će NATO uskoro proslaviti 50. godišnjicu i da ne može priuštiti da izgleda slabo. Ali bezuspešno. Na ovaj način je protraćena istorijska prilika da se prihvati mirno rešenje.

* Mnogo je različitih mišljenja u današnjim raspravama o NATO bombardovanju – za jedne je to agresija, za druge greška, za treće jedino rešenje… Kako to vidite?

Kao diplomata koji veruje u moć reči, bilo je depresivno videti da se naši argumenti u korist kompromisa nisu čuli. Još uvek imam osećaj tuge kada se setim poslednjih sati u Beogradu. Svi smo propali i propustili smo priliku da Rambujeom zatvorimo ratom razorene 1990.

* Kada uzmemo u obzir sve što je do sada rečeno, šta biste rekli sa distance od 25 godina?

Rat nikada nije rešenje. Mislite na Bosnu ili Kosovo. Previše ljudi koji su bili pogođeni ratovima i sukobima u bivšoj Jugoslaviji imaju ožiljke za život. Tužan zaključak.

* Da se bombardovanje nije dogodilo 1999, gde bi Srbija bila danas?

Definitivno mnogo naprednija – ekonomski, politički i možda već u EU.

* Gde smo danas – i Kosovo i Srbija?

U boljoj situaciji nego pre 25 godina, ali daleko od mesta gde bi Srbija i Kosovo mogli da budu.

NATO je posle Iraka, Libije, Sirije…, doživeo otrežnjujući efekat

* Da li su operacije NATO-a opravdane širom sveta? Da li donose mir?

Verujem da neuspele intervencije u Avganistanu, Iraku, Libiji ili Siriji imaju otrežnjujući efekat na buduće vojne intervencije. I ovo je dobro. Vidimo da su SAD veoma oprezne da ne pošalju svoje vojnike u Ukrajinu – uprkos očiglednoj agresiji Rusije – ili u Gazu ili Sudan. Trajan mir se može postići samo kada se ponovo uspostavi duh kompromisa u odnosima između država.