Zar je bezbedna zemlja u kojoj potencijalnog teroristu zagube u rodnoj kući, a on sutradan pokuša da ubije žandarma: Sagovornici Danasa o tvrdnjama Vučića da je Srbija bezbedna

Naime, posle napada na policajca ispred ambasade Izraela, teškog ranjavanja i smrti napadača, koji je okarakterisan kao terorista, odnosno „uključivanja“ crvenog bezbednosnog alarma usled takvog događaja, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić ponavljaju da je Srbija bezbedna država kako na evropskom tako i planetarnom nivou.

Predsednik Srbije je rekao i da će ovaj bezbednosni alarm biti na snazi do utorka.

– Do utorka ćemo sve rešiti, završićemo to – rekao je on.

Da je Srbija jedna od najbezbednijih država na svetu, ponovio je u nekoliko navrata i ambasador Izraela u Srbiji, dok se jutro posle napada, obraćao novinarima, u društvu sa Ivicom Dačićem.

Međutim, prema rečima Zdravka Ponoša, lidera stranke SRCE i bivšeg načelnika Generalštaba, ova vlast je, kako kaže, od bezbednosti napravila farsu.

– Pokušava da stvori privid bezbednosti obećavajući kupovinu borbenih aviona, praveći vojne i policijske modne revije na kojima se vrhuška skriva iza uniformi. Zemlja je bezbedna onoliko koliko su bezbedni njeni građani, onoliko koliko osećaju da su bezbedni oni, članovi njighovih porodica, njihova imovina, koliko su zaštićena njihova prava, koliko je izvesno da im sutra neko neće oduzeti ono što im pripada. U ovakvoj državi pod SNS-om građani zaziru i od te države – smatra Zdravko Ponoš.

Prema njegovim rečima, u normalnoj zemlji policija štiti građane od kriminalaca, a u Srbiji ljudi imaju sve opravdaniji utisak da je uloga policije da štiti vlast od građana, od njihovog gneva zbog korupcije, nepravde, nepotizma.

– Vlast SNS je sve izokrenula. Policija, osim što štiti tu vlast, štiti kriminalce kako bi neometano radili poslove koje im je vlast dodelila ili raspodelila. Ipak, unutrašnji prsten bezbednosti ove vlasti nije policija, vojska, bezbednosne službe jer u njih nemaju dovolljno poverenja. Unutrašnji prsten obezbeđenja ove vlasti je organizovani kriminal. Samo vlast koja je narkobiznis pretvorila u paradržavni posao može da dođe na ideju da joj taj posao obezbeđuju bezbednosne agencije. Samo vlast koja je organski povezana sa kriminalom angažuje ljude iz kriminalnog miljea za izgradnju infrastrukture i dizanje ustanka na Kosovu. Samo vlast koja nema mnogo dodira sa brigom o ugledu države dozvoljava sebi da joj ambasador bude utefterenu fajlu bezbednosne službe zemlje u kojoj službuje zbog nasrtaja na maloletnicu u toj zemlji za vreme vršenja mandata – ističe sagovornik Danasa.

„Teško se može nazvati bezbednom zemlja u kojoj nestane dete…“

Zdravko Ponoš napominje dalje da se „teško može nazvati bezbednom zemlja u kojoj nestane dete, a istraga se potpuno zaglavi u ćorsokaku uz usputno ubistvo brata osumnjičenog tokom isleđivanja i niko ne bude kriv“. Oni koji su vodili istragu, dodaje, slikaju se jednako samouvereno nekim drugim tragičnim povodima.

– Zar je bezbedna zemlja u kojoj starac tokom služenja zatvorske kazne od 30 dana zbog petarde biva ubijen nebrigom zatvorskog osoblja. Zar je bezbedna zemlja u kojoj časni pripadnici vojske i policije bivaju proganjani kao Novica Antić. Bivaju zaboravljeni kao podoficir Stojković koji je poginuo na Pešteru tokom vojne vežbe, a nadređeni u Vojsci i vlast pokušali da sakriju svoju odgovornost. Bivaju posmrtno vređani kao major Omer Mehić. Zar je bezbedna zemlja u kojoj neka bahata žena koja se izrugivala protestima nakon tragedija u Ribnikaru i kod Maldenovca ima 33 prekršajne prijave i nastavlja da vozi dok pijana ne pokosi dete na ulici – podseća Zdravko Ponoš.

O kakvoj bezbednosti u školama govorimo, ističe, ako su u njima nebezbedna i deca i nastavnici, a ljudi iz vrha vlasti svoju decu školuju u privatnim školama.

– Zar je bezbedna zemlja u kojoj čoveka koga prate kao potencijalnu terorističku pretnju pa ga zagube u rodnoj kući, a on sutradan pokuša da ubije žandara pred ambasadom Izraela na Dedinju, 100 metara od američke ambasade – smatra naš sagovornik.

„Kako mogu da se osećaju bezbedno građani zemlje čija vlast tajno pregovara rudarenje litijuma?“

Ponoš se dalje pita „o kakvoj bezbednosti govorimo u zemlji koja se uzda da će prosperirati od proizvodnje hrane, a svako malo njene proizvode vraćaju sa neke granice jer su nepodesni za ishranu“.

– Ne čujemo da su nekad povučeni iz prodaje u Srbiji. Ovoj vlasti ne smeta što građani ove zemlje jedu to što drugima ne mogu da izvezu. Kako mogu da se osećaju bezbedno građani zemlje čija vlast tajno pregovara rudarenje litijuma nakon što je taj projekat javno obustavila dok ne prođu izbori. Kako mogu da se osećaju građani države čiji republički javni tužilac ne sme pred građane, a od novinara zaštitu traži od stranih ambasadora. Kakav je indikataor bezbednosti kada Ministarstvo odbrane krije od članova skupštinskog Odbora za odbranu podatak koliko Srbija ima vojnika, podoficira, oficira? – kaže Ponoš.

Jedan od gotovo svakodnevnih dokaza nekompetentnog upetljavanja u struci, navodi naš sagovornik, jesu izjave ministara i predsednika države koji se bave operativnim podacima iz istaga, koji se trude da saopšte nešto bombastično, neretko i neprovereno i netačno. Na taj način dezavuišu profesiju i one časne ljude koji i u ovako urušenom besbednosnom sektoru pokušavaju da rade svoj posao najbollje što znaju i mogu.

– Konačno, o kakvoj bezbednosti govorimo u zemlji u kojoj se Savet za nacionalnu bezbednost sastaje da bi zabašurio državni stav o ratu u Ukrajini i kad treba da se dramski pokrije neki spoljnoplitički fijasko. U isto vreme u tom savetu su sedeli ljudi koji su sami po sebi rizk za nacionalnu bezbednost. O kakvoj bezbednosti je reč kada je državni vrh podložan ucenama. U takom stanju rešavao je Kosovo, u takvom stanju bavi se litijumom – zaključuje Zdravko Ponoš.

„Predstavnici vlasti ili institucija dobro zaštićeni, čak se preteruje sa tim…“

Nema sumnje da su predstavnici vlasti ili institucije dobro zaštićeni, čak se preteruje sa tim. Ipak, pitanje nije da li su oni bezbedni od terorističkih napada ili oružanih kriminalnih obračuna, nego mnogih drugih faktora, na primer, da li građani i građanke mogu mirno da šetaju trotoarom a da ne poginu od točka autobusa javnog prevoza, da li deca spokojno idu u školu, da li njihov život i zdravlje ugrožava nezdrava životna sredina, da li veruju policiji i sudovima koji bi trebalo da ih štite ili mogu stradati kao žrtve zatvorske torture, itd – kaže za Danas Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka i narodni poslanik Zeleno-levog fronta.

Ova vlast je spremna da se kocka sa bezbednošću građana na mnogo načina, zaključuje, „a svoje propuste pokriva samohvalisanjem i statistikama o probranim parametrima“.