„Možda je prvi korak demistifikacija tzv. Ohridskog sporazuma“: O Vučićevoj najavljenoj diplomatskoj ofanzivi za prava Srba na KiM

Napominju i da se naša diplomatija oko KiM pokazala krajnje neuspešnom, jer ne može se istovremeno lobirati za otpriznavanje Kosova, a onda prihvatiti prvi, ili drugi briselsko-ohridski sporazum.

Predstavljajući pre četiri dana mere koje Beograd planira da povuče vezano za situaciju na Kosovu i Metohiji, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će pokrenuti „globalnu diplomatsku kampanju“ u cilju ispunjenja svojih zahteva, obzirom da predložene mere u velikom delu zavise od reakcije međunarodnih činilaca.

Da su mere usmerene na reakciju međunarodne zajednice, nagovestio je i sam Vučić tokom obraćanja, kada je rekao da ga čeka susret sa 60 svetskih lidera. I ministar spoljnih poslova Marko Đurić, najavio je „globalnu diplomatsku kampanju“, dodajući da su mere koje je predstavio Vučić „početak nove ere u borbi za prava Srba“ i „najsveobuhvatniji paket usvojen od 1999“.

Prvi potez u toj diplomatskoj kampanji bio je Đurićev susret sa ambasadorima Kvinte, a potom i poseta Estoniji čija je bivša premijerka Kaja Kalas postala nova šefica evrospke diplomatije i koja će se ubuduće baviti dijalogom Beograda i Prištine.

Diplomatija radi punom parom, konstatovala je i predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, a sagovornici Danasa kažu da se o efektima tog rada punom parom, još ne može suditi, ali i napominju da se napravljena šteta ne može nadoknaditi nikakvom najavljenom „diplomatskom ofanzivom“.

Božinović: Međunarodni odnosi nisu nikakva diskusiona tribina

„U idealnom slučaju, cilj je diplomatije da argumentovano razjasni poziciju države o nekom problemu sa kojim se suočava, a koji involvira druge, najčešće susedne suverene države, a nekad i međunarodne organizacije i druge globalne činioce. Iskustvo, na žalost, pokazuje da međunarodni odnosi nisu nikakva diskusiona tribina za razmenu naučno dokazanih „jačih“ argumenata nego, najčešće i pre svega, sukob interesa gde odlučuju nadmoć i sila. To je ona bazična frustracija sa kojom se naročito teško nose države koje nemaju izvorne snage da svoje krize prevladavaju efikasno i sa nekakvom pozitivnom perspektivom, nego destruktvno tavore bežeći u mitologije i autoritarne modele vlasti“, obajašnjava za Danas bivši ambasador Milovan Božinović.

Dodaje da tim državama, a Srbija je kako izgleda jedna od njih, nedostaje široki konsenzus o najvažnijih pitanjima kao i snaga da se donose zaokreti u politici kad je to evidentno imperativ.

„Kad je u pitanju najnovija akcija širokog informisanja međunarodnih faktora o zaista očajnom stanju srpske zajednice na Kosovu, kao i katalogu mera čije se sprovođenje traži, tome se nema šta formalno prigovoriti, ako je naš stav da se represija i zastrašivanje Srba događa zbog neobaveštenosti međunarodnih faktora o stanju u pokrajini i nerazumevanju krajnjih ciljeva sadašnje, ‘Kurtijeve’ vlasti“, navodi ovaj diplomata i dodaje da mi svi znamo da to nije slučaj.

On smatra da treba da prestanemo da podučavamo involvirane međunarodne faktore o „pravoj istini“, jer oni svoje stavove ne menjaju, već da se okrenemo domaćem javnom mnjenju koje je i dalje zarobljenik opasnih i autodestruktivnih zabluda.

„Možda je prvi korak demistifikacija tzv. Ohridskog sporazuma, kako bi se pristupilo jednoj, po srpsku zajednicu, mnogo povoljnijoj reinterpretaciji njegovih potencijala. Taj sporazum predviđa da će vlasti na Kosovu funkcionisati sa mnogo atributima koje imaju uobičajeno države, ali se od Srbije ne traži da Kosovo prizna kao suverenu državu. Za nas su ključne dve pogodnosti: da se ne traži priznanje (pa je i busanje u grudi kako „nikad nećemo priznati “ propaganda prevara), ali je i garancija uspostavljanja pravnog poretka koji Srbima otvara mogućnost da se na njega oslone i u njemu snalaze umesto što čekaju – i na kraju ne dobiju – podršku države Srbije kroz nekakve njene direktne ingerencije“, napominje Božinović.

Treba ih, kako kaže, ohrabriti da prihvate državnopravnu realnost kosovske vlasti, jer je Srbija Kumanovskim sporazumom na neodređeno dugi rok razvlašcena na Kosovu. Umesto da kroz tzv. paralelne institucije traži neki deo direktne vlasti na Kosovu (pa to završi kao Srpska lista i Banjska) za Srbiju je mnogo produktivnije da se okane postupaka i ciljeva koji su, evidentno, od odlučujućih faktora na KiM pročitani kao politička mahinacija, čije se ponavljanje nepogrešivo obije o glavu srpskoj zajednici.

„Imperativ danas je razvijati dobre odnose sa kosovskim vlastima kao onom alternativnom putu poboljšanja ukupne klime i komunikacije između dve zajednice i najperspektivnijem načinu da se srpskoj zajednici odmah i na delu pomogne. Onako kako su, na primer, dve Nemačke, nakon decenija sukoba, od sredine 70-ih počele da sarađuju, a sve se, kad je istorijska stihije to htela, završilo ujedinjenjem“, kaže naš sagovornik.

Prema Božinovićevim rečima, sve u svemu, neki ekvivalent ovih pisama trebalo bi adresarati na naše, domaće javno mnjenje.

„Ubeđen sam, tu leži ključ za pomeranje kosovskog problema ka rešenju koje bi realnije odražavalo našu unutrašnju i međunarodnu situaciju, uključujući i greške koje smo sami činili ili su prema nama ucinjene i sa kojima ćemo živeti“, ocenjuje ovaj diplomata.

Đukić: „Ofanziva“ nije saveznik diplomatije

Preama rečima Srećka Đukića, karijernog diplomate, ne može se očekivati neki veliki učinak ove diplomatske ofanzive. On kaže da će se sve svesi na konstataciju stranaca da su dobili korisne informacije.

„Pisma su napisana i poslata, diplomatija je dobila izričiti nalog da ‘na što višem nivou’ , šef DKP, uruči pismo i detaljno upozna zemlju prijema šta je srpska vlada donela kao svoje mere za poboljšanje stanja srpskog naroda na Kosovu, a u osnovi za povratak na stanja, pre katastrofalno pogubne odluke da srpski predstavnici izađu iz institucija na Kosovu, od opštine, preko policije, sudstva pa tako dalje. Međutim, napravljena šteta se ne može nadoknaditi nikakvom najavljenom „diplomatskom ofanzivom“, ističe Đukić.

U MIP-ovima zemlje prijema ili drugde, kako kaže, primiće po ko zna koji put pažljivo naše diplomate, po istom kosovskom pitanju, saslušati, zahvaliti se, reci da im je korisna informacija, priupitati ponešto i na tome se sve završava.

„Sve me to podseća na referendum održan u proleće 1998. o Kosovu kao ‘unutrašnjem srpskom pitanju’. ‘Ofanziva’ tadašnje diplomatije trajala je nekih mesec dana i referendum je pao u zaborav“, podseća Đukić.

Prema njegovim rečima uopšte, „ofanziva“ nije saveznik diplomatije, neko je to sistematičnost i plan. Ono što politika upropasti, ni jedna diplomatija ne može popraviti.

„Čini mi se da je i sada tako. Trebalo je tri puta meriti a jednom seći. Trebalo je imati politički plan i konsenzus u zemlji po svaku cenu. Nije ga bilo i nema ga i neće ga biti. Ako neko nosi odgovornost i lovorike za stanje u zemlji, onda je to aktuelna vlast. Vlast u Prištini dobila je ono što nikada ne bi dobila u pregovorima. Pao joj je dar sa neba. Kvinta je kao i obično (ne)zadovoljna. Beograd je opet praznih ruku. Priština trlja ruke,  jer se ovakvom daru nije nadala da će ga ikada dobiti“, ističe Đukić.

Lopandić: Naša diplomatija nije bila fokusirana na kršenje ljudskih prava

I još jedan bivši diplomata, Duško Lopandić smatra da se naša diplomatija oko KiM pokazala krajnje neuspešna. Kako kaže ,ne možete voditi politiku sa suprotnim ciljevima.

„Ne možete jednom rukom lobirati za otpriznavanje Kosova, a onda prihvatiti prvi ili drugi briselski – ohridski sporazum kojim se faktički prihvata pravni sistem Kosova i de fakto njihov međunarodni subjektivitet. Naša diplomatija je najmanje bila posvećena i fokusirana na najbitnije, a to su ljudska i druga prava stanovništva i zaštita srpske zajednice i kulture na KiM. Na drastično kršenje regionalnih sporazuma, poput Cefta, od strane Prištine. Naša diplomatija je mlako reagovala, prepuštajući sve probleme i pitanja „rešenjima“ koje će glavni pregovarač imati u dijalogu, sa rezultatima krajnje neuspešnim koji su sada svima očigledni, što je i on sam priznao“, zaključuje Lopandić.

Sagovornici Danasa podsećaju da ovo nije prva Vučićeva diplomatska ofanziva. Pod radnim naslovom „Ne mogu Srbi sve da izgube, a Albanci sve da dobiju“, Vučić je 2018. godine vodio diplomatsku ofanzivu.

I tada se sreo sa velikim brojem stranih državnika. O diplomatskoj ofanzivi pričalo se i 2021. godine i pre dve godine, a proletos je takođe zabležena jedna diplomatska ofanziva ne bi li uverili što je više moguće članica UN-a da ne glasaju za rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Svi znamo kako se to završilo.